ФИЛИП РОДИЋ: Уметност аутодемантовања

ДА ЛИ је умеће аутодемантовања директна последица аутошовинизма и зашто медиј који верује да се обраћа интелектуалном крему пише као да су му публика људи оперисани од било каквог разума?

ДОЧЕКАСМО да се лист „Данас“, макар привремено, одрекне омиљеног наратива друге Србије „овога има само код нас“. „Пропаганда из Кремља није присутна само на Западном Балкану“, пишу они у тексту о томе како „проруску пропаганду шири домаћа власт“. Има, ипак, једно велико „али“.

Бисери демократије, слободе и права одлучили су да реагују и своје грађане спасу тог малигног утицаја на њихов разум: „ЕУ и САД су још прошле године, очекујући појачану руску пропаганду, укинуле дозволе руским државним пропагандним каналима ‘Спутњик’ и РТ, оба у власништву руске државе и под контролом Кремља.

Примера ради, немачка власт се забринула после прошлогодишњег истраживања које је показало да се проруска пропаганда шири земљом, те да све више Немаца верује да се Путин бори са глобалним закулисним радњама. Готово 40 одсто Немаца је у том тренутку веровало да је узрок рата нејасан и да НАТО дели одговорност за њега. Такође, све више Немаца је било уверења да је Русија морала да нападне Украјину као одговор на НАТО провокацију“.

Другим речима, узори поштовања слободе говора су превентивно забранили медије како њихови грађани не би случајно помислили да НАТО има икакве везе са ратом у Украјини, да жели да (у најмању руку) „обуздава“ Русију довожењем тенкова и авиона на њене границе и наоружавањем оних који би „Московљане на нож“. Превентивно у смислу колико су и нас бомбардовали да би спречили „геноцид“ над косовским Албанцима које је Милошевић хтео да побије из чисте сопствене злобе и са којима НАТО није имао никакве везе, а понајмање их наоружавао.

Дакле, проблем је у демократији, ако грађани мисле другачије од онога што им власт и медији главног тока кажу па се то решава – цензуром. То жели и „Данас“ јер, жали се, „проруски наратив“ је у Србији „потпуно нецензурисан“. Не знам зашто ме ово подсећа на лечење лоботомијом.

Е САД, пошто наша недемократска држава и диктаторска власт у нашој земљи дозвољавају и рад „кремаљских“ медија баш као што дозвољавају и рад оних „конгресних“ и „бундесташких“ (по чему је заиста јединствена у Европи) ту су они луксембуршки да нам објасне колико су нас годинама, деценијама, па можда чак и вековима лагали о братству са руским народом. А, не вековима, пардон, сад ја овде ширим дезинформације, пошто сам отрован малигним руским утицајем. Није вековима, него тек 10 година јер, како каже потпредседник европског покрета у Србији Владимир Међак (иначе објективан и непристрасан посматрач, што му и функција каже) „тако нешто није постојало пре 30 година“.

Ништа Николај Рајевски, чије је тело сахрањено у породичној гробници у селу Разумовско у данашњој Украјини, а срце у манастиру Свети Роман код Крушевца, и његових 5.000 добровољаца који крварише за Србију и српство у рату против Турака 1876. Ништа ни Српска хусарска регимента коју је царица Ана основала 1727. Ништа ни гроф Сава Владиславић Рагузински и многи, многи други.

Да нам усади љубав према Русији покушао је, како Међак каже, „90-их Милошевић, али за то није добио подршку“, тако да „такозвана традиционална повезаност два народа не постоји“, него се развила „тек последњих десетак година“. Ближи смо били с Аустријанцима, тврди. Аха, на Церу и Кајмакчалану смо били толико блиски да смо били прса на прса, а и њихов потоњи председник нас је 1942. гањао по Козари да се још више зближимо, колико нас је волео.

Да поменемо само то. Није само потпредседник Европског покрета меродаван да нам отвара очи о томе како нам нису Руси пријатељи, него Аустријанци (па и Немци и остали бисери колективног Запада). Меродавна је и уредница „Истиномера“ Милена Поповић, задужена за утврђивање истине. Па каже: „Дезинформације о лажирању украјинских жртава, најпре оним у Бучи, могли смо да видимо у мејнстрим медијима. Занимљиво је да су домаћи медији ту тврдњу увезали у локални контекст, па су истицали да се на исти начин фабрикују жртве као што је то наводно био случај са злочинима у Рачку, Маркалама и Сребреници“.

Нема дискусије о Бучи, као што је нема ни о Рачку, Маркалама и Сребреници. То је једина истина по мери „Истиномера“. И Руси, и Срби су кољачи. Али зар то онда, не демантује Међака који каже да нисмо блиски, да смо ближи с онима што јуре децу по шумама? Каже она да ти медији који шире „руску пропаганду“, „пласирају и садржај у којем се препознају традиционалне, националистичке и антидемократске вредности“.

Антидемократске вредности попут одбијања цензуре? Традиционалне и националистичке вредности? Фуј! И, на крају, да се засладимо посебном посластицом. „Проруски наратив у Србији долази и директно од носилаца највише власти као и, потпуно нецензурисано, кроз прорежимске медије, без икаквог труда надлежних институција да се умањи количина дезинформација која се шаље у етар нашим грађанима, или макар промени слика култа личности који држави наклоњени медији граде око Владимира Путина“, пише „Данас“. Додаје позив репортера без граница да „борба против руске пропаганде буде део приступних преговора Србије“, јер „влада Србије, иако има контролу над великим делом медијске сцене, не подстиче поузданије вести и информације како би решила тај проблем“. и онда следи обавештење: „овај текст је настао у оквиру пројекта ‘Борба против лажних вести’, који је суфинансиран из буџета Републике Србије, Министарства информисања и телекомуникација“. Је л’ вама ово нормално?