Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић: Сањали смо уочи Божића или да нас се преци не постиде, да нас се потомци не одрекну
ЗАЈЕДНИЧКИ КОШМАР
Потписници ови редова уочи Божића, пред српску нову 2024. годину, сањали су исти сан: као, у једну нашу епархију стигло писмо у виду препоруке епископа свештеницима како да се слави Рождество Христово. У писму пише:“Браћо свештеници, за Бадње вече у проповеди је потребно ставити акценат на породицу, празновање у породичном кругу, молитвено. Радујући се Рођењу Христовом посетимо свето Богослужење, окупимо се око свога огњишта са својим најближима и тако покажимо топлину дома у породичној атмосфери. Уз остале речи ово нека буде главна поука. Не спомињати ложење бадњака… Полако искоренити све оно шта за Бадње вече представља циркус и забаву. За ову годину, укинути кување ракије. Сва остала планирана дешавања спровести. За наредну годину, укинути кување вина, ватромет, освећење великог бадњака. Само бадњак заложити, без великог придавања значају. Окупљеном народу послужити чај…Свако године у Цркви освећивати мале бадњачиће, које ће верници носити кући. За пар година полако припремати народ за Бадње вече без залагања бадњака. Служба, велико повечерје, петохљебница ( у Црквама са више свештеника и јутрење ), освећење бадњачића, разговор, чај и препорука за породично празновање.“
Дакле, сањали смо да неки владика ( вероватно фанариота из прошлости) налаже подручном свештенству да постепено укида српске божићње обичаје.
Обојица смо се, штоно реч, пробудили „у голој води“ – ноћна мора, па то ти је. Покушасмо прво да се утешимо да је у питању чињеница да смо дебели, па зато имамо кошмаре ( сетили смо се „Горског вијенца“, кад се сердар Јанко жали да га гуши мора, а остали му кажу:“Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши.“)
А онда нам је пало на памет да смо много читали о борби паписта и фанариота против српских православних обичаја, када су настојали да разоре српску славу и све што уз њу иде. Одатле се развио кошмар.
А ево шта смо читали, и шта нам се, због тешког штива и градива, јавило у сну.
ВАЛВАЗОР О ПОКАТОЛИЧЕНИМ СРБИМА
Срби су се својим празницима радовали као деца, што су други, пре свега, римокатолици осуђивали као наводни паганизам. Јанез Вајкард Валвазор, крањски гроф, 1687. године пише о обичајима покатоличених Срба града Сења. Валвазор Сењане оптужује да славе пагански празник „малика Бадњака“ („Бадњак“ је од „бдети“, „бити будан“. Зато се уочи Божића бди.) Увече позивају момка или девојку да им дођу у кућу – зову их „гост“. На Бадње вече, ложе гране и лозу, прво их поливајући вином и остављајући да цело вече горе. Момак, кога зову бадњак, не сме да заспи поред огњишта – целу ноћ треба да је будан, и зато му одређују неког ко га чува да не заспи. Ево шта још каже Валвазор о покатоличеним Србима: „То вече покривају сто белим од непријатеља отетим платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и, другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а сада Deo nato или Божићу; то јест Новорођеном Богу. Тако постављен сто остаје потпуно нетакнут до Светих Трију Краљева. Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне Свети Дан, долази горе поменути гост у време ручка и донесе колач хлеба и врч вина, украшен бршљаном и зимзеленом, и честита Срећан Божић или срећене Божићне Празнике. Приме га баш лепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући. Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљаном; што све гост однесе кући. Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква год их срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће да су имали срећног или несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу. У ова три дана има свако навику да другога кога сретне загрли пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одступају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи.“
Дуго су се римокатолички жупници и фратри борили против ове радости док је у бившим Србима нису угасили. Али, православни Срби су ту радост сачували до данас. „Божић, Божић, Благи дан, благог Христа рођендан“ се и сада слави са највећом љубављу и побожношћу.
ФАНАРИОТИ ГОРИ НЕГО ТУРЦИ
Фанариоти су нанели много штете српском народу (осим часних, Божјих људи, а таквих је свакако било). Они су, уз помоћ Турака, узимали велики црквени порез, па су их Срби из Босне мрзели горе него Турке.
Укидали су словенско а уводили грчко богослужење, борили се против крсних слава и народних обичаја своје словенске пастве. Тамо где је, међу грчким јерарсима, био и понеки Србин, стање је било боље: владика Јоаникије (1784−1818) спојио је Рашку и Призренску епархију, и успешно чувао народ у правоверју.
Међутим, после његове смрти, кад фанариоти узимају епископску власт, Гора у близини Призрена се, због њихове небриге, сва истурчила. Летописац вели: „Деца су њихова многе године остајала некрштена; сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан попо није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином.“ „Док је Јанићије био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило у Броду, а са смрћу Јанићијевом нестане и међу Брођанима хришћанства: они се истурче, а неки се преселе у Призрен“ (о овоме у књизи Живорада Јанковића: „Српска Црква 1219–1920“, Београд, 2006, стр.74-78).
Ево још примера са Косова и Метохије. Реч је о фанариотима у Призрену. За владику Синесија (1836-1840) Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митрополите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“.
Због митрополита Игњатија (1840-1849), такође гуликоже, многи Срби су се потурчили. Митрополит Партеније (1849 -1854), шта год је од народа добијао, све је давао на пиће. И тако даље, и томе слично…
ФАНАРИОТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Тако је било и у Босни и Херцеговини. Ево шта о томе каже Иво Андрић у својој докторској дисертацији о духовном животу у Босни и Херцеговини под окупацијом Турака: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епискоском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до 1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања(…)“.
Енглески путописац, сер Артур Еванс, који је посетио Босну и Херцеговину после чувеног устанка 1875, пише: “Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неисказано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење.(…)Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. (…) Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља“. Зато су сви наши државотворци, од кнеза Милоша, преко краља Милана, до Александра Ујединитеља, улагали све напоре да Српску цркву прво осамостале, а затим и све њене епархије уједине. То је био херојски подухват, ништа мање важан (у ствари, можда и важнији) од стварања државе. Јер, како је говорио протоусташки геополитичар, Иво Пилар, под псеудонимом Сидланд, док год постоји Српска црква, Срби нису побеђени.
Зато се пали бадњак у порти храма. Као слава Богу и пркос Сидланду!
КАКО ЈЕ ФАНАРИОТ ХТЕО ДА УКИНЕ СЛАВУ?
У доба ове духовне окупације, наш народ није поклекао и није престао да се бори за своју светосавску веру. Ево шта се десило у Пећи, кад је владика – фанариот Мелентије 1854, као 28-годишњак, дошао за митрополита рашко – призренског. Он је био из околине Сера, па је добро говорио српски. Одсео је у Пећкој патријаршији, и на разговор примио све чланове црквено – школске општине из Пећи, који су дошли да га поздраве. Кад су попричали, владика поче своје :“Браћо моја, чуо сам да ви поред других празника имате и неку славу. То је незнабожачки обичај. Наша света Православна Црква не зна за тај празник, уместо славе да празнујете имендан. Ја као ваш архијереј тражим да оставите славу и узмете имендан!“
Сви ником поникоше, ћуте. Устаде Спасоје Гашић, кујунџија, који је знао да Грци славе имендане, али се направио луд, па упитао владику:
– Да ли треба славити имендан свакоме мушкарцу у једној породици?
– Не, само имендан домаћину, а не и осталима!
– Добро, а ако домаћин има име: Живко, Стојан, Драгутин, Светолик, Боривоје, Озрислав и друга имена којих нема у календару, имена тих светитеља, онда шта ћемо у том случају?
Владика рече да се слави дан кад се тај и тај родио. Гашић примети да је то онда рођендан, а не имендан. Грк упоран – нека славе име неког од укућана. Кујунџија се не да – то неће бити право глави куће. Фанариот предлаже да се слави имендан домаћице. И она може имати народно, некалендарско име, наставља Гашић. Деци треба да се дају календарска имена, вели владика. Србин наставља да „звоца“ – то је питање будућности, за децу која ће се тек родити, а шта ћемо сад?
И онда Спасоје кујунџија вели младом митрополиту да је слава древни српски обичај, примљен приликом крштења српског племена, а да је светац – заштитник заменио негдашње кућне и племенске богове. Ништа не вреди – митрополит тражи од Пећанаца да се одрекну крсне славе. Сви ћуте, у страху, а Спасоје Гашић устаје и каже:“Браћо, ко оће да слави нек слави, а ко неће нек не слави. Ја не напуштам своју славу коју су ми прадедови славили“.
Разјари се Грк, па поче да куне Спасоја, а овај, ни пет ни шест: “Бојим се Бога и родитељске клетве, а ти си Грк, иди у першун!“
Уплашени чланови црквено – школске општине обећају митрополиту да неће славити.
Од септембра, почиње нови богослужбени круг и крећу славе. Пећанци, осокољени поступком кујунџије Спасоја, славе славу све у шеснаест, не маре за одлуку митрополита. Сам Гашић слави Митровдан, и вели: “Не остављам ја своју лепу славу за ћеф Грка“. А шта би са осталима из црквено-школске општине?
Петар Петровић, који је о овоме писао, каже: “Сви општинари, који су пристали да неће славити, нису ни славили. Коме је умрла мајка, коме отац, коме жена, брат или чељаде, тек свакоме се понешто десило да га спречи да не слави. Народ то види и народ тријумфује и отворено се сити. Идуће године сви су општинари једва чекали да им дође слава, да им се скине народно проклетство“.
Да додамо и ово, истине ради. Митрополит Мелетије је касније постао зрелији, па је нашао заједнички језик са својим српским верницима, и био је добар владика, с чијим благословом је отворена Призренска богословија. Много је помагао да се с турске робије пусте заточени Срби.
Срби су победили – слава и бадњак, да се зна!
ПРОТА ЈЕВСТАТИЈЕ КАРАМАТИЈЕВИЋ СВЕДОЧИ
Чувени прота Јевстатије Караматијевић из Старог Влаха писао је о борби Срба за очување свог идентитета:„По мом скромном мишљењу овоме је узрок наша црквена јерархија, у којој су преимућство имали Грци, фанариоти. Наше раније владике Игњатије, Мелентије и др. забрањивали су слављење крсне славе. Педесетих година ( 19. века, нап. аут. ) у манастиру Милешеви, о сабору Госпојинском, дошло је до немилих сцена између нашег национално-српског свештенства и епископа рашко-призренског, пореклом Грка, баш у питању празновања славе. Све је ово рађено с тенденцијом у циљу јелинизације Словена, а отуда је могло да буде наметнуто празновање Св. Кирика и Јулите, који су пострадали у време Диоклецијаново 296. г.“
Такво наметање није успело јер су ове светитеље старовлашки свечари поистоветили са Светима Кирилом и Методијем, учитељима словенским.
И наставили су да ложе бадњаке.
КАКО СУ СЕ СРБИ БОРИЛИ ЗА СВОЈЕ?
Већ поменути фанариотски митрополит, Партеније, који је много давао на пиће и живео испод сваког моралног нивоа, дође једном да служи службу у Приштини. Јанићије Поповић бележи шта је тада било: “Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје Цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да им каже да свеће погасе, – а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику: “Сундер бу боклери!“ тј.“Угасите та…“ Те речи погодише Србе до срца, и они ухватише митрополита, изнеше га и бацише на калдрму као кладу, говорећи: “То није владика, нечастиви је то!“
Миле Павловић Крпа, предратни писац и учитељ деце краља Александра, у свом делу „Православље у Босни и Херцеговини за време окупације Аустро-Угарске“ истиче да је Беч успео да од Цариграда добије право на постављање православних владика у Босни, а затим, по Павловићу, „да би влада имала што јачи политички уплив, она је још 1884. године укинула владикарину, а епископе је везала за своју касу, те је, таквим начином, епископе направила сасвим зависне, што се одмах и видело, јер чим је који хтео бити самосталан, влада би му изнудила унапред спремљену оставку или би га најурила и поставила свог приврженика. Тиме је Православна црква још више уведена у сферу политичких интереса и рада Аустро – Угарске(…) Власт има епископе у својим рукама, тј има „своје људе“ у епископима.А они принуђени силом околности постављају на протска места и боље парохије људе које влада влада препоручи, који ће, у свему, бити послушни, и без промишљања вршити наредбе власти. Тиме се народ поступно одбија од својих пастира. (…) Тај процес влада је убрзала субвенцијама које доводе свештеника у непосредну зависност од котарских предстојника. (…) Честити свештеници устају против тога и протестују, јер им влада убија углед у народу. (…) Те субвенције дају само оним паросима који служе влади а не олтару. Последице тога су врло осетне, јер неки свештеници, често и не увиђајући владине планове, падају у те Калајеве замке (Бенјамин Калај, бечки намесник у БиХ, нап. В. Д.) Дејство тих субвенција огледа се у одвајању народа од својих служитеља вере, у напуштању и непохађању цркава. То је дотле довело да је народ из Сарајева носио панаију на Илијаш, између Рељева и Високог, а прве недеље поста, њих 80 поруче зесебан воз те су тамо ишли на причест, „јер, веле, ту није субвенционаш, него народни свештеник“. Чак ни своје мртваце народ не опева у цркви. Један погреб у Мостару или Сарајеву леди мозак човеку у глави. Не може се исказати како је то тужна, претужна слика. Четворица носе покојника, а за њим маса народа, погружена. Све то ћути или плаче. Нити свештеника, нити певача. Када га спусте у раку, пратиоци отпевају „вјечнаја памјат“, и разиђу се. Важнији људи у народу забринуто питају: како да се помогне јер је ужасна провалија коју је влада створила између свештенства и народа“.
Тек је ослобођење Српства 1918. дало коначну слободу нашој Цркви. Да слободно ложимо бадњаке.
КАКВА ЈЕ СРПСКА ЦРКВА?
Наши обичаји су део српског религиозног акта ( израз Ивана Иљина ). Ко њих укида, укида веру. А то ни у сну не сме да се сања.
Наш истраживач, професор Универзитета у Београду, Никола Павковић, о значају крсне славе каже:“Слава је била и остала народно-црквени празник Срба кроз векове. Као култ одређеног хришћанског свеца у породици (роду, племену) заштитника и даваоца, временом су се усталили многи заједнички структурни елементи славе. Ипак, у начину прослављања, обредним јелима и временском трајању славе постоје и неке локалне разлике условљене како народно-црквеном традицијом тако и ширим (државним) и друштвено-политичким околностима. Од 13. века слава је под снажним утицајем Српске православне цркве. Данашњи начин слављења славе је онакав како га је формирала Православна црква. Сви битни ритуални предмети славе (хлеб, жито, вино, свећа, уље, тамјан, икона свеца), које је прихватила црква, познати су од старозаветних времена (Мојсије). Неки писци о слави сматрали су да је она српско национално обележје, док је на нивоу етноекспликације то схватање опште. Током векова постојала су разна ограничења, па и забране славе, посебно код Срба под млетачком и аустријском влашћу. Забране су образлагане (и/или мотивисане) како (тобоже) рационалним разлозима (прекомерна потрошња), тако и у циљу прихватања верске уније и превођења православних у католичанство. Од раног средњег века па све до 19. столећа славе је било и код католика у неким деловима Босне, средње Далмације и Славоније. Била је и код Македонаца у прошлости, а постоји данас.“
За разлику од фанариотске, светосавска Црква је увек била народна, а не клерикална. Како ја записао Владимир Велмар – Јанковић у „Погледу с Калемегдана“: “Православна светосавска црква никад није стајала над народом, поред њега, противу њега, а исто се тако никоме није агресивно натурала, ни као Црква ни као вера“.
Зато је Српска Црква бранила и славу и божићње обичаје и све друге народне хришћанске обичаје.
ЗАШТО СРПСКИ ЕПИСКОП НЕ МОЖЕ БИТИ ОВАКАВ НИ У СНУ?
Сањали смо сан о епископу који укида божићње обичаје српске, и знамо да је то само сан, само кошмар. Ниједан српски епископ то не може да учини, јер сваки српски епископ разликује епископалност од епискополатрије.
Помесне православне аутокефалне Цркве, као и Васељенска Црква у целом, јесу епископалне, али се та епископалност не може тумачити као епискополатрија, која од епископа ствара мини-папе.
Црква је по свом устројству, пре свега, саборна.
Поборници епискополатрије прећуткују чињеницу да свештени канони Цркве утврђују саборну структуру Цркве и ограничавају власт епископа, тако да епископ у вршењу власти не изражава црквену пуноту.
Епископима је у корист сабора ограничена власт учења и законодавства (47. канон Св. Василија Великог; 6. канон Св. Григорија Ниског). Да епископи немају пуноћу власти и духовних дарова, види се по томе што према 76. канону Св. апостола и 2. канону Другог васељенског сабора не могу сами себи да одређују наследнике на епископском трону. („Епископ, да угоди брату или сину, или другоме рођаку, не смије постављати на епископско достојанство кога хоће, јер није право стварати нашљеднике епископства…“).
Епископима је у корист сабора ограничена власт управљања (34. Канон Св. апостола: „Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа…“), као и власт суђења (12. канон Картагенског помесног сабора).
Прећуткивање Светих Канона и селективно позивање на Свете Оце од стране поборника епискополатријских ставова у психолошком смислу представља образац духа самовоље који је својствен Ватикану.
А нема и не може бити епископа српског који, у ма чему, опонаша Ватикан.
И шаље писмо да се укидају српски божићњи обичаји.
ЕПИСКОП ЈЕ СЛУГА БОГА И НАРОДА
Црквена власт се не схвата као служење у јеванђељском смислу („Ја сам међу вама као слуга”, Лука 12, 7 ) или у светосавском („савршени домаћин као савршен слуга”), већ као доминација (dominus-господар) над јерархијски нижим чиновима и лаицима. Овакав посветовњачен поглед на црквену власт, рађа и посветовњачено схватање послушности.
Уместо послушности која се удахњује ауторитетом пастира који су послушни Јеванђељу, Светим Канонима и Светом Предању, потчињеном клиру и верном народу се уз помоћ црквено-административних и црквено-судских органа надмено намеће апсолутна послушност.
Управо овакву духовну патологију, која је потпуно страна духу Православне Цркве, монах Арсеније (Вилангофитис) назива „ватиканским менталитетом”, који „обично покушава да замени саборност и дијалог позивањем на послушност тобожњим беспоговорним одлукама колективних црквених органа, које заправо намеће изузетно утицајна воља једног јединог човека”.
И обратно, доживљај црквене власти као господарења и послушности као војничке дисциплине, ствара код клирика представу о ексклузивности њиховог положаја у Цркви у односу на положај лаика.
Тако добијамо стварни клерикализам, који Цркву искључиво схвата као земаљску установу, састављену од чланова јерархије, који су организовани у сталеж изабраних.
Једино самовољник, који мисли да је изабран, може да укида српске божићње обичаје. Наравно, само у сну, у нашој ноћној мори. Такви на јави не постоје.
ТЕМЕЉИ ПРАВОСЛАВНЕ ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ И ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
Према православној еклисиологији Црква је, пре свега, тело Христово, које је по учењу апостола састављено од много удова, „јер кад би сви били један уд, гдје је тијело” (1. Kор. 12, 12)”.
Православно црквено-правно учење о правима и обавезама клирика и лаика представио је један од најзначајнијих српски каноничара, епископ Никодим (Милаш), следећим речима: „Јерархија, као таква, добила је власт своју у цркви по божанскоме праву, те дакле без те власти не би могло бити ни саме цркве; али, пошто та власт није јерархији дана ради саме јерархије, него ради цркве, коју састављју вјерни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови цркве, те својим силама и способностима судјеловати опћем добру и напретку цркве, то и значај њихов мора бити признат од јерархије у свему што се тиче цркве”.
У Немањићкој Србији у раду мешовотих црквено-државних сабора учествовали су и лаици. Лаици су, такође, били чланови сабора Пећке Патријаршије која је обновљена под Турцима у 16. веку (обновљена је српска Патријаршија и, сходно томе, српска црквена самосталност).
Исто је било и у Карловачкој митрополији под аустријском влашћу. Између осталог и захваљујући оваквој структури сабора, Српска црква је током четири века непостојања независне српске државе успела да сачува заветни хришћански српски национални идентитет и саму идеју српске државности.
Наиме, српска територија је после смрти Душановог сина цара Уроша V (1371. године), а пре пада под турску власт, најпре доживела државно-правну дезинтеграцију.
Потом су током 15. века српске земље једна за другом падале под турску власт: Стара Србија (савремена Република Македонија,), Србија, Босна, Херцеговина и на крају Зета (савремена Црна Гора). Са губитком политичке самосталности, Срби су изгубили и црквену самосталност.
Док су политичку независност војнички сломиле Османлије, црквена самосталност је постала мета аспирација Фанара.
Само духовна ишчадија неофанариотског духа, онога који је изазвао крв раскола на Украјини, могу да укидају паљење бадњака у Српству. Али, то није стварно, то је само привиђење.
БОРБА ПРОТИВ ФАНАРИОТСКЕ ОКУПАЦИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ
Фанар је одмах кренуо са постављањем Грка на епископске катедре у српским крајевима. Грчки архипастири су се надали да ће им турска окупација омогућити да преузму у своје руке Српску цркву. Материјално богатство српских земаља у 16. веку је још увек било значајно. Турска власт је била јака и још увек није дозвољавала отворену пљачку Срба, а један број српских племића је у то време још увек могао да без промене вере сачува статус и имовину.
Поједине српске владике су се томе супротстављале, а у отпору Фанару нарочито се прославио у првој половини 16. века смедеревски митрополит Павле. Једном речју, фанариотске владике су углавном бринуле само о приходима, па је њихово владичанство скоро редовно доводило до пада црквеног живота код Срба.
У појединим крајевима је такво деловање фанариотских владика директно утицало на масовни прелазак православних Срба у ислам.
Као пример можемо навести Горанце. Горанци говоре српским језиком и насељавају енклаву у јужном делу АП КиМ, јужно од Призрена на граници са Републиком Македонијом. Горанци су неалбанизовани Срби-муслимани, који насељавају средњовековну жупу Гора. Та енклава је са свих страна окружена Албанцима и тзв. Арнауташима – потомцима арбанизованих косовских Срба.
Када би наш сан био истина, то би значило да такве владике младе српске родољубе терају из Цркве у наручје неопаганизма и секти. А то није могуће и не сме бити, осим у кошмару, који прође у зору.
ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
Ситуација се у корену изменила, захваљујући, између осталих, исламизираном Србину, великом везиру Мехмед-паши Соколовићу.
Године 1557. под именом Пећке Патријаршије обновљена је самосталност Српске цркве. Јурисдикција Српске цркве простирала се на све земље у саставу Османског Царства у којима су живели Срби, као и на део западнобугарских земаља.
Пећка Патријаршија је обухватала земље Старе Србије (северна Македонија и Косово и Метохија), Моравске Србије, Босне, Херцеговине, Зете, Баната (и данашње Трансилваније), Далмације, Славоније, Угарске, а такође и западнобугарске земље на којима се данас налазе Ћустендил, Рилски манастир и др.
Као што каже руски познавалац српског питања Павел Тихомиров:“Турци су се при давању дозволе за обнову српске Патријаршије водили рачуна о чисто политичким разлозима. Као прво, учвршћивањем Православне Цркве у пограничним крајевима према Аустрији умањивао се утицај једног римокатоличког Царства на православно становништво Османског Царства. Као друго, смањивале су се унутрашње противречности, јер је конфликтни потенцијал растао у условима обесправљености словенског становништа Балкана суоченог са самовољом Грка, који су у име турског султана управљали православним милетом (верска заједница у Османском Царству).
После обнове Патријаршије Срби су већ чинили један посебан и целовити милет, самодовољну заједницу која је уживала аутономију у оквиру политичко-правног система Османског Царства.
Већина зна за муслимански милет на челу са калифом, православни на челу са Цариградским патријархом, јерменски на челу са католикосом (верским поглаваром Јермена), јеврејски на челу са рабином. Вође милета су биле потчињене главном калифу, односно турском султану. Ми, народ светосавски, морамо знати да после обнове црквене аутокефалности Срби јесу чинили милет одвојен од општеправославног Рум-милета.
Потомци ове велике чињенице не смеју, чак ни у сну, себи да дозволе укидање српских народно – црквених обичаја.
ЗАСЕБАН СРПСКИ МИЛЕТ
У току два века Срби су, памтимо и предајмо потомцима, представљали засебан милет. Патријарх је имао титулу милет-баше. Саборска одлука о његовом избору потврђивана је посебним бератом, за чије издавање је милет плаћао пешкеш у износу од 2 000 дуката.
Представници сваког милета су били одговорни за функционисање правног и економског поретка унутар заједнице, укључујући и религиозну сферу.
И зато је Српска црква у том времену постала, речју Св. владике Николаја, права „народна“ Црква. Лаици су у Цркви имали ништа мање значајну улогу од клирика.
У Великој сеоби Срба која се догодила 1690. године после пораза Аустрије у рату против Турске, са подручја Старе Србије (Косово и Метохија и северни крајеви данашње Републике Македоније), заједно са аустријском војском, иселило се само у првој фази више од сто хиљада Срба, који су населили подручје северно од Саве и Дунава (данашња Војводина, румунски део Баната, Славонија, Лика, Кордун, Банија, јужна Мађарска). Заједно са народом у Аустрију је дошао и патријарх Арсеније III Чарнојевић, па аустријски владари, Леополд I и Јосиф I (независно од притисака Ватикана), дарују Србима црквено-просветну аутономију. Срби су Аустрији преко били потребни као граничари, способни да зауставе даљи продор Турака ка Бечу. Јер, простор који су населили Срби у то време је био добрим делом испражњен услед сталних турских најезди.
Крвљу смо плаћали своју слободу. И то није сан, него стварност.
УЛОГА НАРОДА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ
Тако се 1707. године оснива Карловачка митрополија и то на црквено-народном сабору који је одржан у манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори. Од свог оснивања и Карловачка митрополија је стекла она обележја која су била својствена и црквеној организацији Срба у крајевима под турском влашћу на подручју Пећке Патријаршије. И у устројству Карловачке митрополије био је очигледан утицај лаика, пре свега у раду изборних сабора и у парохијској управи, као и национални карактер Цркве.
Једном речју, у условима туђинске окупације, Пећка Патријаршија је била облик црквено-политичког организовања Срба под Турцима, а Карловачка митрополија под Аустријом.
Истовремено аустријске власти су се трудиле да смање и потпуно прекину зависност Карловачке митрополије од Пећке Патријаршије, чиме су подстицале црквену и националну дезинтеграцију Срба. Црквено цепање је требало да представља прву фазу ка планираном покатоличавању Срба: раскол (дезинтеграција), промена духовног погледа на свет, унија и најзад, покатоличавање
Међутим, Срби у Аустрији су се успешно супротстављали покушајима реализације оваквог плана. Све до укидања Пећке Патријаршије, 1766. године, Карловачка митрополија је била саставни део Пећке Патријаршије.
И чувала је нашу народно – црквену обичајност, како је знала и умела. Ни у сну није сањано да то неко може да укине. И не може, не може – чак ни у сну.
ФАНАРИОТИ И КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА
После њеног укидања српске епархије у Турској прелазе под власт Фанара, чиме црквена организација добрим делом губи националне атрибуте, који су у потпуности били очувани једино на парохијском нивоу, али ишчезава и утицај лаика у црквеној власти. У Карловачкој митрополији наведени атрибути јачају, а посебно улога лаика у животу Цркве. Устројство Карловачке митрополије ће задржати ове особености све до њеног укључивања у јединствену СПЦ, формирану у процесу стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (касније преименовану у Краљевину Југославију).
У Карловачкој митрополији Срби су успели да сачувају своју веру и националност добрим делом захваљујући везама са царском Русијом, о чему је подробно писао историчар Мита Костић.
И чували су се својим обичајима.
СРБИ ПОД МЛЕЦИМА
На подручју које се налазило под влашћу Венеције (Далмација и Бока Которска) била је формирана посебна црквена организација. Док је трајала Млетачка Република Срби ових крајева су били изложени најбруталнијем процесу покатоличавања. Млетачке власти су забрањивале било какве црквене везе Срба са Пећком Патријаршијом и Русијом.
Српски народ подиже сталне устанке против наметања уније, а на народним скупштинама, каква је била Бенковачка 1731. године, брани веру, одбија јурисдикцију папских бискупа и забрањује својим свештеницима да саслужују са римокатоличким фратрима.
Преласком Далмације под аустријску власт Далматинска епархија постаје саставни део Карловачке митрополије. Међутим, после формирања 1867. године дуалистичке монархије (Аустро-Угарска), Далматинска епархија је прекинула црквено-правну везу са Карловачком митрополијом (чија је јурисдикција обухватала православне парохије у Угарској) и била је прикључена Буковинској митрополији.
Тада је поред Далматинске епархије формирана и Бококоторска епархија која је обухватала подручје Дубровника и Боку Которску и приобаље до испред града Бара (део обале данашње Црне Горе који се до 1918. године налазио под влашћу Аустро-Угарске).
Тамо су се ложили бадњаци, све у шеснаест. И није се одступало од „српскога `Риста“, како рече Симо Матавуљ.
ЦРНОГОРСКО СРПСТВО, СТАРА СРБИЈА И БОСНА СА ХЕРЦЕГОВИНОМ
У Црној Гори је постојала Митрополија црногорска, која је све до укидања Пећке Патријаршије била њен саставни део. На природно и економски пасивном простору старе Црне Горе (мало подручје око данашњег града Цетиња), цетињски владика постаје стожер око кога се ствара национална црквено-политичка власт. И овде црквена власт у условима непостојања самосталне националне државе формира оквир у коме се развија политички живот.
После бугарског раскола и формирања Егзархата, бугарске владике су замениле Грке. После молби локалних Срба, деведесетих година 19. века за владике у Призрену и Скопљу постављени су Срби.
Након окупације БиХ од страна Аустро-Угарске, Цариградска патријаршија даје аутономију митрополијама у БиХ. Нова аустријска управа укључује митрополите у вршење власти. У складу са тзв. Земаљским уставом (штатутом) четири православна митрополита били су чланови покрајинског Сабора (парламента) по положају. Треба истаћи да је српски народ овакву сарадњу митрополита са аустријским властима прихватио са сумњом и неповерењем, што је довело до отуђења пастве од својих владика.
Али се Срби нису отуђили од бадњака.
МОДЕЛИ СРПСКОГ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА
Павел Тихомиров истиче:“Видимо да је црквени живот после коначног губитка српске политичке независности био устројен према четири различита модела, који су имали своје специфичности, а које су утицале на карактер црквено-друштвених односа. И сходно томе, улогу лаика у тим односима.
- Епархије у Старој Србији које су биле под јурисдикцијом Цариграда. Двоструко грчко-турско ропство које је постојало како у првим деценијама османске владавине над Балканом, тако и после укидања српске црквене самосталности 1766. године.
- Далмација под влашћу Венеције, која се налазила под сталним римокатоличким притиском.
- Пећка Патријаршија и Карловачка митрополија. Аутономни живот у оквирима омеђеним законима Османског царства и Аустријског царства.
- Црна Гора. Теократски облик владавине у време славних владика.“
Да српски народ, свештени лаикат Српске Цркве, није бранио своју веру и своју обичајност, ми бисмо као народ одавно нестали. Зато су нас разбраћа клала на наше Божиће, Ђурђевдане, Видовдане и Илиндане. И зато ми морамо чувати своју православну обичајност док год нас има.
КАКО ЈЕ ЛАИКАТ СПАСАО ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ?
Црквено-правна разједињеност Срба у периоду од пада српске средњовековне државности до формирања Краљевине СХС била је последица губитка националне државе. Живећи против своје воље под различитим туђинским властима, Срби су покушавали да очувају јединство своје црквене организације, која је истовремено стекла и национално-политичка обележја.
Противници српског црквеног, а самим тим и националног јединства, подједнако су били Турци, Аустријанци, Венецијанци и Фанар.
Пошто су у условима непостојања националне државе црквене организације постале и форма национално-политичког организовања Срба, учешће лаика у делатности аутокефалне Пећке Патријаршије и аутономне Карловачке митрополије било је и те како значајно.
Гашење Пећке Патријаршије и прелазак српских епархија под власт Фанара закономерно је довео до губљења националних обележја и смањења утицаја лаика у црквеној организацији.
Једном речју, Срби никада нису сами дезинтегрисали своју црквену организацију, већ су се и у условима ропства трудили да сачувају њено јединство и национална својства. Црквена дезинтеграција је увек била плод наметнутих одлука туђина.
Клерикализам никада није био својствен српској црквеној организацији, већ је долазио до изражаја у оним периодима када су српским епархијама управљала фанариотске владике. Уколико би се усвојио дух зизјуласовског епискополатризма, био би то први пут да српске владике доносе акт који ствара услове, као прво, за цепање српског црквеног јединства и као друго, за епискополатријску клерикализацију Цркве на штету специфичног српског светосавског православног поретка.
Али, то су ноћне море, то не може бити стварност. Српске владике то никад не би учиниле.
ИПАК, ИПАК…
Криза црквене свести је данас потпуно очигледна како код клирика, тако и код лаика.
Свака помесна православна Црква има своје специфичности, али стање је умногоме жалосно.
Већ смо говорили о промени поимања саме суштине свештенослужења. Црквена власт се већ не схвата као служење у јеванђељском смислу, већ као доминација над нижим чиновима у квазивојничкој хијерархији.
Што се данашњих православних лаика тиче, њихова црквена свест је постала фрагментарна и индивидуалистичка. Када суди о појединим догађајима из живота парохије, епархије или помесне Цркве, данашњи православни мирјанин то чини са свешћу која је опредељена чланством у једној од црквено-партијских фракција: условним „модернистима“ или условним „зилотима“.
Партијска свест не може да буде добар темељ за саборно разрешење спорних момената у животу Цркве. Постојање црквено-народних сабора претпоставља постојање код чланова сабора целовите, трезвене и начелне црквене свести, која је кадра да схвати историјски контекст.
Уколико посветовњачена свест данашњих православних верника буде служила као аргумент за њихово одстрањивање из послова црквене управе, они ће трајно остати у стању својеврсног црквено-управног малолетства, које ће учинити нужним апсолутно старатељство клирика. Тако ћемо добити клерикализацију, за чију реализацију као теоријско оправдање може да послужи епискополатријској еклисиологија разрађена од стране присталице митрополита Јована (Зизјуласа).
А то је права ноћна мора.
И ми знамо да смо писмо оног владике само сањали.
Тог писма није било, не може га бити, неће га никада бити.
А ево шта јесте и шта ће бити: Владика Његош и Владика Николај били су, јесу и биће. Они су стварност, а не сан.
ЊЕГОШЕВО СВЕДОЧЕЊЕ
Наш народ каже: „И Бог има Мајку“. Божић је зато „мали Бог“, Богић, Који се родио у Витлејему и постао Човек, наш Брат, да би нас спасао од греха, смрти и ђавола и сјединио са Небеским Оцем. Срби су му се, вековима, веома радовали. Величанствено га је опевао Његош у „Горском вијенцу“:
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили, / у пријекрст ка треба метнули?
Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује, / пресули их бијелом шеницом, / а залили црвенијем вином.
Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина, / ма доброга, и чашу од оке, / да наздравим старац бадњацима.
Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.
Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника! / Донесите, ђецо, оне гусле, / душа ми их ваистину иште, / да пропојем; одавно нијесам. / Не прими ми, Боже, за грехоту, / овако сам старац научио.
(Дају му ђаци гусле)
Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида / нити праве славе без Божића! / Славио сам Божић у Витлејем / славио га у Атонску Гору, / славио га у свето Кијево, / ал’ је ова слава одвојила / са простотом и са веселошћу. / Ватра плама боље него игда, / прострта је слама испод огња, / прекршћени на огњу бадњаци; / пушке пучу, врте се пецива, / гусле гуде, а кола пјевају, / с унучађу ђедови играју, / по три паса врте се у коло, – / све би река једногодишници, / све радошћу дивном наравњено. / А што ми се највише допада, / што свачему треба наздравити!
ПОУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА МАЛОМ АМЕРИЧКОМ СРБИНУ ( ПИСАНО 1953. ГОДИНЕ )
Амерички дечак: Оче, ја сам Србин, и желио бих да знам шта означава српски бадњак?
Свештеник: На првом месту, српски бадњак и божићна јелка на Западу имају исти значај: обоје нас подсећају на Исуса Христа као светлост и топлоту, тј. светлост истине и топлину љубави.
Дечак: То је дивно и срећан сам што сам то сазнао. Али, молим вас, реците ми каква је разлика између божићне јелке на Западу и српског бадњака?
Свештеник: Јелка, која је увек зелена, симболише Христа вечно млада који никад не стари. Увек је исти, јуче, данас и у вечности. Али, храстово дрво има много дубљи значај. Као што младо и тврдо храстово дрво стављено на ватру обасјава и греје оне који около стоје, пвејуаћи: „Рождество Твоје…“, тако исто и Богомладенац Исус Христос сагорева у огњу своје љубави за нас. Он је и умро за нас да би нас спасао од смрти и сатане.
Дечак: То је врло дубок смисао бадњака. Хвала Вам што сте ми то објаснили. Од сада ћу много више поштовати божићне обичаје својих српских православних предака. Али, да ли сви православни народи имају бадњак?
Свештеник: Не. Не сви. Неки од њих су прихватили западни обичај – јелку уместо храстовог дрвета. А ми Срби држимо наш храстови бадњак као дивно и дубоко изражавање наше вере да се Христос жртвовао за нас и васкрсао из мртвих да би нас учинио срећним и да би нам дао снаге да Га следујемо у овом кратком земном животу да би са Њим и вечно били у Његовом непролазном царству небеском.
Дечак: Зашто и Срби не употребљавају јелку већ бадњак?
Свештеник: Јелка је меко дрво, а бадњак је од јаког и тврдог храстовог дрвета. Срби сматрају да јако и тврдо дрво боље него меко символише Господа нашега Исуса Христа. Они то дрво највише употребљавају у грађевинарству, јер је оно најиздржљивије. Од њега праве мостове, воловска кола и друго, а добро је и за огрев. Због тога Срби радо воле да символишу Христа као најиздржљивије и најкорисније дрво међу свим дрвећем које је Бог створио.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Вељко Чубриловић, читајући Еванђеље по Јовану пре погубљења, подвлачио она места која су се односила на смисао жртве у Христу, почев од речи Распетога да је Он Пастир добри који душу полаже за овце, до онога да „Исусу ваља умрети за народ“, да „расејану децу Божју сакупи у једно“.А нарочито је подвукао еванђељске речи по којима зрно пшенице, да би многи род донело, мора пасти у земљу и умрети… Он је након што је пришао вешалима, самом себи откопчао крагну, скинуо кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт. И зато је аустријски џелат, професионалац Алојз Зајфрид, који је вешао Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Драгутина Илића, записао: „Ја вам овдје – као Аустријанац који воли свог владара – кажем да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси нисам имао“. „Храбро мрите кад мријет морате“, рекао је Његош. И они су га, наравно, чули, као што је Гаврило, пореклом из Црне Горе, а предака досељених у Босанско Грахово чуо речи Старца Вујадина, и држао их се на суду, и касније, до смрти, не одајући јатаке свог чина, којим је поновио Обилића.
То, и све друго важно у нашој историји, потврђује да смо заветни народ, који вековима одолева само зато што живи изнад себе, у висини призваности.
Вељко, Гаврило и другови знали су шта значи српски Бадњак. Зато ћемо, упркос свим ноћним морама, наставити да палимо бадњаке у портама наших храмова. Да нас се преци не постиде, да нас се потомци не одрекну!
МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ И НОЋНИХ НАС МОРА ОСЛОБОДИ!
