Шувајло је данас секретара Удружења „Српске жртве босанског грађанског рата“, и живи и ради у Аустралији. У логору „Силос“ провео је 1.335 дана, у како каже страшним мукама и гледајући језиве призоре. Логора „Силос“ налазио се у месту Тарчин удаљеном око 25 километра од Сарајева, који су муслимани успоставили јуна 1992. године. У логор су били слати углавном српски цивили а био је активан до 27. јануара 1996. године, дакле, и после потписивања Дејтонског мировног споразума.
Све тужбе за „Сарајевски Аушвиц“ биће појединачне
Шувајло је био сведок страшних страдања више од 600 Срба који су били заточени у том логору од којих је 24 умрло од последица тортуре .
Надали су се, каже он за Спутњик, да ће у Извештају међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву бити обелодањена истина и о њиховом мучењу у овом логору, али то се није десило. Уместо тога, уз помоћ разних организација српски логораши расељени су широм света, од Америке до Аустралије.
„Због интерног уговора који је потписан 2006. у БиХ, фактички нисмо били у прилици да тужимо државу БиХ за нанету нам физичку и психичку штету,“ објашњава саговорник Спутњика због чега нису тужили БиХ раније.
Трачак наде се појавио, како каже наш саговорник, после доношења другостепене пресуде суда у БИХ за државни концентрациони логор „Силос“, јуна 2021. у којој је осморици Бошњака пресуђено за присилно односно илегално затварање, што такође спада у ратне злочине.
Пресуду на коју се наш саговорник позива донео је суд БиХ и 2021. године за шесторицу Бошњака који су били стражари и чувари у логору на укупно 42 године затвора, због илегалног затварања, свирепог мучења и убиства Срба.
„С обзиром да се овај аспект подводи под ратне злочине за нас логораше из „Силоса“ се отворила прилика да кроз правосудни систем изведемо истину на видело о томе шта се нама тамо дешавало. Дакле, не бисмо тужили за накнаду штете, већ за илегално затварање, посебно, јер су сви у том логору, осим 12 резервиста ЈНА, били Срби цивили, обични грађани. У логор су били довођени Срби из целе долине Неретве до Сарајева, Тузле… Тужба неће бити колективна, већ ће свако од нас поднети појединачно тужбу. Тачно је да за то треба много новца, а нама не помаже ниједна држава, ни Србија, ни РС, нити стране државе и све трошкове сами сносимо, преко удружења. Уколико тужбе буду одбачене у БиХ ићи ћемо у на суд Стразбур,“ поручује Шувајло.
Сваки дан за логораше био као последњи
„Сада смо у потрази за адвокатом који би се ухватио у коштац са овим предметом, јер истина о страдању Срба мора да буде негде и забележена кроз правосуђе, а не само у сећањима оних који су преживели логор већ целе наше нације,“ истиче Шувајло.
Он истиче да је логор био сакривен и да су муслимани имали апсолутну контролу над њим па су тако чак и француским мировњацима, који су начули да овај логор постоји, забранили да дођу и близу њега.
„Срби у „Силосу“ су одлежали више од 500 година робије, а сваки дан нам је био као да је последњи. Остајали смо без зуба, поломљених ребара, ногу, руку… жене су силоване.. Умирало се од глади,“ присећа се наш саговорник.
Уз то, логораши су радили и физичке послове и то, како каже Шувајло, на изградњи војних објеката за Бошњаке, док су зими цепали дрва за грејање које је отпремано у Сарајево.
После рата Шувајло је, као и многи други логораши, расељен из БиХ, завршио у Аустралији где данас живе са својим потомцима и где је и основано и регистровано ово логорашко удружење.
Овако је почело…
Иначе, године 1991. Тарчину је основана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 200 муслимана и свега један или два Србина, а како каже наш саговорник, поред тога је основана и муслиманска општина за коју је на крају испало да је била надлежна за логор „Силос“.
„То је тотална глупост јер неко је морао то да нареди са врха. Сигурно то нису урадили сами обични припадници бошњачке армије“ закључак је нашег саговорника.
Он сматра да није случајно ни што је логор „Силос“ распуштен баш 27. јануара 1996. писаним наређењем Алије Изетбеговића подсећајући да су на тај дан и Совјети 1945. ушли у Аушвиц.
„Такође није случајно ни што су логори Алије Изетбеговића током рата у БиХ били размештени у Хаџићима, Храсници, Илиџи, јер су из тих предграђа у Другом светском рату Срби масовно вођени у Јасеновац, а Изетбеговић нам је 1992. „Јасеновац довео на кућни праг“,“ истиче Шувајло.
Распуштање логора „Силос“ такође је било траума. Све до јануара 1996. ту је било логораша, њих још 142, укључујући и две жене – Наду Томанић и Босу Алексић. Почетком јануара, према речима нашег саговорника, 98 их је одведено и сви су мислили да су пуштени.
„Алија их је, међутим, држао цењкајући се око територија. Тих 98 људи до 27. јануара било је у затвору у логору Храсница, а 44 из „Силоса“ изгубила су наду да ће икад изаћи“, сећа се Шувајло.
Овако се завршило
Логор је непрекидно функционисао за све време рата у БиХ а последњи затвореници су овај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.
Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити шовиниста.
Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде муслиманске Армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске Армије БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа. Исто тако и сви високи муслимански функционери БиХ су знали шта се у логору „Силос“ догађа, а међу њима Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и други.
У логор у ком је било затвореник аузраста од 13 до 85 година долазили су повремено и представници Међународног црвеног крста.
