Никола Танасић: Двеста година Монроове доктрине – како је цели свет постао америчко двориште

У свом редовном Говору о стању нације 2. децембра 1823. године, пети по реду амерички председник, Џејмс Монро, формулисао је неколико начела америчке спољне политике која су изазвала велику пажњу и у домаћој јавности, али и у латиноамеричким и европским државама. Ових пар теза се углавном тицало политичког суверенитета низа држава које су се након Наполеонових ратова избориле за независност од шпанске монархије, а које је велики број европских колонијалних сила посматрао као плен који треба задобити.

У најкраћим цртама, те тезе су подразумевале да земље које су се избориле за своју политичку независност на америчким континентима не смеју бити предмет европске реколонизације, док ће САД сматрати сваки покушај мешања европских сила у унутрашња питања слободних америчких земаља – укључујући наметање властитих политичких система – ударом на властити мир и безбедност.

 

Заузврат, говорио је Монро, Америка неће оспоравати права и претензије европских сила у њиховим постојећим америчким колонијама, нити ће се мешати у унутрашњу европску политику.

У тренутку када је амерички председник држао свој говор – углавном утемељен на документу који је саставио његов наследник у Белој кући, а тадашњи државни секретар Џон Квинси Адамс – САД су се састојале од 24 савезне државе, укљештене између огромних територија Британске и Шпанске империје, и мало ко је видео у том спољнополитичком програму нешто више од солидарности са покретом за ослобођење и уједињење Јужне Америке по северноамеричком моделу, које је у то време (са много елана и слабим успехом) спроводио харизматични Симон Боливар.

Тек у ретроспективи, након што је унија колонија из трансатлантске бестрагије прво прерасла у најнапреднију и најбрже растућу економију света, затим у локалног хегемона са месијанским комплексом, а на крају у глобалну суперсилу која је цртала мапе међуратне Европе и Источне Азије, Адамсов сувопарни документ – постхумно назван „Монроова доктрина“ – препознат је као визионарска политичка стратегија која је послужила као један од кључних инструмената у претварању америчке републике у империју са глобалним амбицијама.

Изолационизам и (анти)колонијализам

Лепота ове доктрине – као и свих великих стратешких докумената у историји човечанства – лежала је у њеној амбивалентности. Америка је могла да се позива на њу, тврдећи да она на нивоу националне политике обавезује Вашингтон да се супротставља колонијализму и бори за „слободу и просперитет“ свих народа Америке. Када им је то одговарало, Доктрина је била темељ изолационистичке политике, која се опет позивала на чувени говор Џона Квинсија Адамса из 1821. године, у коме је државни секретар тврдио да „Америка не иде у иностранство у потрази за чудовиштима која ће уништити, она добронамерно жели слободу и независност за све.

У другим тренуцима, Доктрина је била повод за војне интервенције, ембарга, поморске блокаде, санкције, финансирање политичких преврата и оружаних побуна, па и отворене окупације и анексије „слободних и независних“ латиноамеричких земаља, ако би њихова политика била процењена као било какав облик претње за „земљу слободних и дом храбрих“.

За тих првих сто година примене доктрине, САД су више него удвостручиле своју територију и заокружиле своје поседе на северноамеричком континенту – у великој мери за рачун „слободног и независног“ Мексика, али и кроз серију нискоинтензитетних, али окрутних и често потпуно геноцидних ратова против урођеничког, индијанског становништва – а затим су неприметно прошириле појам „америчког дворишта“ (American backyard) да укључује и шпанске поседе у Карибима и Пацифику. На тај начин Америка је својој колонијалној империји припојила Порторико, Гвам, Хаваје, Маријанска острва, Самоу, али су такође успоставили колонијалне, клијентистичке режиме на Куби и Филипинима.

Морнарица „изолационистичке Америке“ укинула је двоиповековну изолацију Јапана под претњом гранатирањем јапанске престонице и учествовала у Другом опијумском рату и гушењу Боксерског устанка у Кини.

„Ослобођени“ народи Кубе, Хаваја, и Филипина убрзо су били у прилици да на сопственој кожи испробају двоструке аршине америчке технократије које су пре њих осетили аутохтони амерички народи Чирокија, Лакота, Команча, Крика, Ирокеза, али и амерички Јужњаци који су идеју самоуправе и самоопредељења схватили превише дословно.

Али најнепријатнија изненађења чекала су „равноправне“ републике слободних америчких народ, када год би се усудиле да пођу уз брк интересима Великог брата.

Империја у кутији са песком

Америка је од европског колонијализма преузела све најгоре особине – расизам, џингоизам, месијански комплекс – китећи се истовремено палмином граном републиканизма и политике самоопредељења. Монроова доктрина била је идеално оружје – са једне стране је проглашавала узвишене идеале слободе и равноправности (које су се са америчког континента све више преливале на америчке зависне територије и ускоро-америчке-колоније), са друге је претварала Западну хемисферу у америчку „кутију са песком“, унутар које је могла да расте, развија се, и у релативном миру од турбуленција светске политике спроводи своје политичке експерименте.

Вечито верни симулакрумима „правне државе“ и „демократских процедура“, америчке институције су уредно редефинисале и надограђивале Доктрину како би се под њу могле подвести све агресивније амбиције и све незаситији апетити младе империје.

Једна од првих званичних „измена и допуна“ – „Олнијев королар“ из 1895. – дозволио је Америци да посредује (посредством своје војске и морнарице) у територијалним споровима у Латинској Америци, што је довело до мешања у спор Британије и Венецуеле око регије Гвајана Ескиба (на такав начин да то дан-данас представља потенцијални извор регионалне нестабилности). „Рузвелтов королар“ послужио је као увод у серију „деколонизација“ у Карибима и Централној Америци које је водио амерички председник Теодор Рузвелт (тзв. „банана ратови“), при чему су довољан повод за интервенцију били „угрожени интереси америчких компанија“, укључујући и наплату дугова које су латиноамеричке државе наивно нагомилале код америчких банака

„Лоџов королар“ проширио је Доктрину на рад страних корпорација, чија је делатност на америчком континенту могла да изазове агресивну реакцију америчке државе.

У питању је спољнополитичка пракса коју теоретичари често називају „топовњачком дипломатијом“ (gunboat diplomacy).

Одбијете да вратите кредит и у вашим лукама освану америчке топовњаче. Одлучите да дате кредит некоме коме не би требало? Топовњаче. Преузмете рудник или нафтно поље које се Американцима баш допадају? Топовњаче.

Атлантик и Пацифик као mare nostrum

Најзад, почетком  XX века, уз велико настојање председника Вудроа Вилсона, САД су „изашле из љуштуре“ и почеле да раде оно што су обећале да неће радити – да се мешају у унутрашње ствари Европе и да „траже чудовишта која ће убити“.

У тој конверзији из изолационистичке политике у глобалног хегемона, променила се и основна намена Атлантског и Тихог океана. Оно што је испрва представљало „непремостиви зид“ који је Америку штитио од „чудовишта“ у другим крајевима планете, сада су постала два крила америчког империјализма и полигони за остваривање управо онаквог утицаја у Европи и Источној Азији, какав су сто година касније хтели да спрече на сопственом континенту.

„Америчко двориште“ се изградило, а оно што је у њему расло почело је да пушта корење и са друге стране живице. Далекоисточне земље попут Јапана, Кореје и Кине одједном су се нашле на – Западној хемисфери.

Један од најтрауматичнијих догађаја америчке историје – јапански изненадни напад на Перл Харбор – у сећању нације остао је записан као чин „неправедне и ничим изазване агресије“, коју је Америка, како је то рекао председник Хари Труман у свом чувеном говору поводом бацања атомске бомбе на Хирошиму, „вишеструко наплатила“.

Притом Американци деценијама нису могли да се начуде Јапанцима који су били спремни да без остатка положе главе за „острва која им не припадају“, а да је ретко ко постављао питање зашто су Американци спремни да побију стотине хиљада цивила због тих истих острва, која им нису припадала ништа мање него Јапанцима.

Империја је била рођена, а од Доктрине која ју је породила остала је само спремност да се „жели слобода независност за све“ и да се та „слобода и независност“ брани свим средствима.

Хладни рат и постхладноратовска америчка политика представљају серију ратова, интервенција, изнуђивања, рекетирања (и ракетирања) суверених нација да уведу ону врсту „слободе и независности“ која је одговарала америчкој корпоративној олигархији. Као што лепо показује мапа зона одговорности америчких флота, за двеста година од усвајања Монроове доктрине, цела планета је постала „Западна хемисфера“ и „америчко двориште“. И пуна је чудовишта које само Америка може да убије.

Морализам, реалполитика и чудовишта

Као зенит америчке интервенционистичке политике често се помиње нелегална и силеџијска агресија на СР Југославију, приликом које су – у најбољем духу Ксерксове експедиције на Хеладу – у строј утерани сви „западни“ савезници, како би ципеларењем једне мале, али непоћудне државе могли да „збију редове“ и изграде „борбену солидарност“. Та солидарност је почела да се осипа већ у наредним интервенцијама у Авганистану и Ираку, а данас смо дошли у ситуацију – како је то приметио један коментатор – да Америка више није у стању да обезбеди недвосмислену војну подршку савезника чак ни за тако саморазумљиву војну акцију као што је обезбеђивање виталног трговинског пута у Црвеном мору.

Није само америчка контрола над (све мањим и све запарложенијим) „двориштем“ у међувремену посустала – поколебала се и вековима недодирљива америчка самонабеђеност и вера у своју „очиту судбину“ (manifest destiny) да донесе слободу, демократију и цивилизацију варварима целог света – почев од Апача, Команча и Ирокеза, преко Вијетнамаца, Арапа и Сомалијаца, па све до Срба, Руса и Белоруса. Пре десет година, Обамин државни секретар Џон Кери прогласио је „Монроову доктрину мртвом“ и позвао на „једнакост, сарадњу и заједничку одговорност“ међу америчким државама.

Одговорност за шта, питате? За „заједничке вредности и интересе“, наравно. Монро прође, морализам никада.

Када је дошло време да се у Америци обележи двеста година од Монроовог чувеног говора, то су углавном учинили различити историјски институти, који су ламентирали за старом славом, или упозоравали на опасности од замке колонијализма у који је Америка (случајно) упала, али ето, неће више. Редак изузетак био је колумниста „Блумберга“ Хал Брандс, који је позвао САД да се са почетком „Другог хладног рата“ врате Монроовој доктрини као темељу на коме је изграђен данашњи „либерални међународни поредак“.

Позив је, изгледа, стигао касно. Америка се умешала у европска посла толико темељно, да је питање да ли ће се Европа од тог мешања икада опоравити. Истовремено, стране силе се отворено петљају у политику латиноамеричких држава и Америка не може да их заустави.

Њени „мир и безбедност“ данас делују као да су неповратно изгубљени. Једноставно, превише дуго је убијала чудовишта по свету, а није их убила. Сада су чудовишта бесна. И долазе по Америку.