Захар Прилепин: О УМЕТНОСТИ „ВАН ПОЛИТИКЕ“

Обећаш себи да ћеш ћутати о нашој савременој званичној култури. О нашем филму, о новогодишњим „ватрицама“, о другим стварима које су исто тако донекле тужне, донекле за плакање.

Ћутиш сат-два.

Ћутиш дан, недељу дана.

Онда, месец дана касније, помислиш: ма дођавола! И проговориш.

Не упирући прстом.

У супротном, прст ће усахнути.

Али онда обавезно дође човек и коментарише: „Зашто не саопштите имена? Дајте поименично!“

Њему требају имена. Шта ће да уради са њима, никако не разумем. Хоће ли то записати на папир и окачити на зид?

Није довољан лист, драги мој.

Ево, на пример, снимили су филм по мојој књизи „Ополченска романса“. О Донбасу. И тек на самом крају снимања, продуцент ми је изненада признао: кад су регрутовали глумце, 70% њих је моментално одбило – чим су поменули тему, наслов и аутора.

Овде треба објаснити да се ради о серији од осам епизода: има много јунака и јунакиња. 100 глумаца су позвали на снимање, а 70 је рекло не.

И све то, узимајући у обзир чињеницу да нису позвани познати „противници рата”. Звали су оне који би требало да су нормални. Који нису окачили црне аватаре и држали пацифистичке говоре.

И 70% отказа!

То је наш филм.

То су наши глумци.

То се не снима ни у Молдавији, ни у Грузији, ни у Естонији.

Али сутра ће, сигуран сам, овде бити најављено снимање филма „1812” или филма „1945” – и исти уметници ће се постројити да би глумили хероје, генерале, тобџије, гренадире, хусаре, снајперисте, партизане, политичке комесаре. Униформу ће обући. На кастингу ће набацити храбру фацу…

И напред. Служити као пример новим пионирима.

Свидео ми се један уметник на слово „У“. То је било пре рата. Гледао сам тада неколико његових филмова – таква харизма! Таква унутрашња снага.

Тренутак истине десио се, као и обично, 24. фебруара 2022. године. Видео сам на његовим друштвеним мрежама црни квадрат и речи „Стидим се и срамим се“ и „Не могу да гледам у очи децу и одрасле”.

Па сам заборавио на њега.

Две године се нисам сећао.

А онда се сасвим случајно појавио у мојим вестима.

Бах, мислим, ниси нигде отишао, ту си, стидиш се.

Укуцао сам његово име у кинопретраживач. А тамо – 15 пројеката за ове две године.

Не може да гледа одрасле и децу у очи, али лако може да гледа у камеру.

И што је најважније, глуми војнике! Не сваки пут, али сваки трећи или пети. И, знате, сав је важан –  у еполетама, рука на сабљи. Вау, какав изглед!

15 пројеката – то значи 15 редитеља и минимум 15 продуцената.

И нико га није питао: „Слушај, како си? Овде ћеш играти хероја Кримског рата. Мислим да би било у реду да… па, не баш извињење, већ да једноставно поздравиш нашу армију уз било који празник. Шта сад долази? Дан маринаца? Дан ракетних снага? Дан минера? Па честитај свима, да ли ти је то тешко или шта?“

Тај дијалог се није десио, није могао да се деси, јер, усудио бих се да претпоставим, једна половина самих редитеља и продуцената била је спремна да тог трагичног дана стави црне аватаре, или их је чак ставила, па после избрисала, а другу половину редитеља и продуцената уопште није било брига. Они „уметници“.

А ево шта је смешно (у ствари, трагично!) ако наставимо разговор „о уметности“, која је, по замисли, „ван политике“.

У кинопретраживачу постоји још један уметник који почиње истим словом – „У“. И он је познат, али више по томе што је напустио своје позориште да би се борио у зони Специјалне операције, служио неколико месеци у нашој војсци, био рањен, вратио се, отишао на телевизију и чак био главни гост у ауторском програму Бориса Корчевникова. То јест, тешко би га било не приметити.

Помислих: погледаћу колико он филмова тренутно снима. Момак је већ годину дана код куће, лечен је и спреман је за снимање. Сигурно ће га позвати! Па херој је! Он зна како да носи униформу и како се гледа у цев оружја упереног у тебе.

Отворио сам његову страницу.

Тамо нема ни једног јединог пројекта.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)