ИГОР МЕКИНА: Где је опет омануо Данијел Фрид и зашто „Косово“ није држава

Протеклих дана поново се огласио злогласни Данијел Фрид, бивши високи функционер америчке администрације у време председника Барака Обаме. Колеге Фрида описују као прагматичара, а познат је и као „стручњак за Русију“

Први задатак сваке владе у Приштини треба да буде добробит свих косовских грађана, још посебно обезбеђивање места за „Косово у Европи“, истакао је недавно амерички дипломата у пензији који је скоро 40 година радио на високим државним позицијама под многим америчким председницима, од Била Клинтона до Барака Обаме. „Петнаест година након проглашења независности, (Куртијева) влада мора да схвати да је њен примарни задатак развој земље, а не неке раније теме, јер је ‘Косово’ сада држава, а не питање или тежња“, оценио је Фрид у ексклузивном интервјуу за „Албанијан пост“.

Фрид, којег колеге описују као прагматичара, а познат је и као „стручњак за Русију“, наравно, греши. То није необично јер је погрешно одлучивао током већег дела своје каријере подржавајући америчке интервенције широм света које су се махом завршавале катастрофално.

Имам и лична сећања на Фрида – упознао сам га на „предбожићној“ вечери у америчкој резиденцији у Љубљани децембра 2007. године у пробраном кругу уредника спољнополитичких редакција највећих словеначких медија, ни два месеца уочи проглашења независности у Приштини. Фрид је тада из Беле куће донео списак задатака које је словеначки политички врх на месту председавајућег Европској унији од 1. јануара 2008. требало да реализује по питању „независности“ јужне српске покрајине.

Вашингтон је све испланирао до танчина: проглашење независности би се обзнанило на лукаво изабран дан у седмици – недељу! – како Савет безбедности УН не би могао да се састане, а Русија благовремено реагује. Па док би се Савет безбедности прибрао – многе земље би под америчком диригентском палицом већ признале „државу Косово“ и тим чином би се „промениле и чињенице на терену“, био је (само)уверен Фрид, убеђен да ће и генерални секретар УН притиснут силом догађаја морати да аминује „нову државу“.

Потом је испливала и спорна дипломатска депеша, састављена у Вашингтону, а у којој је Стејт департмент до детаља набројао задатке које Словенија, као председавајућа ЕУ, мора да обави како би се Косово и Метохија отцепило од Србије. Раскринкавање тог дипломатског комплота и такозване „вашингтонске депеше“ у једном љубљанском медију и београдској „Политици“ почетком 2008. изазвало је праву дипломатску буру, не само у региону. За то откриће смо обоје аутора чланака у којима смо разоткрили позадину те сплетке – супруга Светлана Васовић, као и потписник ових редова – убрзо од послодаваца „награђени“ незаконитим отказима…

А што се самог Фрида тиче, искористио сам прилику да га током те бизарне децембарске вечере пропитам о плановима Беле куће за Балкан. Он је већ тада, поткрај 2007, описивао независност јужне српске покрајине као готову ствар, као нешто што је само питање времена. Упитао сам га како је могуће да у неким другим случајевима, попут Хрватске и Босне и Херцеговине, Америка брани њихов „територијални интегритет“, док, када је у питању Србија, подржава сепаратизам и једнострану сецесију?

Фрид такво питање није очекивао нити му се допало, па је врлудао са одговором, а све његове тезе су се свеле на исту фразу – да је „Косово посебан случај“. Sui generis.

Када се дотакао Босне и Херцеговине, постао је непријатно гласан док је љутито објашњавао да у Стејт департменту имају много информација о Милораду Додику у коме је Фрид видео извор свих проблема у БиХ. Ауторитарним гласом је уверавао све присутне да је вођа Републике Српске „корумпиран и да је само питање времена када ће све процурити у јавност“. Данас знамо да је Вашингтон тај „убојити“ Фридов аргумент лансирао тек недавно, што се чини изненађујућим успехом – али за Додика…

А поводом Фридове тезе да је Косово „посебан случај“, та ионако није била уверљива, што сам му одмах и рекао. Било је, наиме, сасвим јасно да Америка и друге земље које би пристале да признају јужну српску покрајину као посебну државу тиме легализовале међународни деликт.

„Ћаскање“ са Фридом ме је подстакло да све то јасно напишем и у љубљанском листу у коме сам био уредник. Убрзо након тога је окончан мој, не само уреднички него и новинарски пут у медију лакејски податном западним центрима моћи.

Јер цензура је у либералним друштвима тзв. Запада – кадровска. Уредницима се не говори на сва звона шта да раде и пишу, али „паметни уредници“ сами знају шта је допуштено, а шта не. Они који одбијају да се покоре – нису више уредници. Ни новинари. Што не може да умањи чињеницу да су Словенија и друге чланице ЕУ, већина западних земаља, вашингтонских вазала, признавањем власти у Приштини и приписивањем државности „Косову“ изазвале ситуацију која је нарушила светски мир.

И у западним медијима смо новинари, додуше, ретки, већ тада упозоравали да то значи подривање међународног поретка и да ће све то довести до промена на терену од стране других сила које ће искористити преседан. Исте године је избио рат у Грузији. Данас се у Украјини води рат.

И после више од петнаест година од тренутка када су приштинске институције прогласиле независност, нема сумње да бивши амерички дипломата Данијел Фрид још увек живи у заблуди и греши, јер пренебрегава важну чињеницу: без српског признања „независности“ проглашене 2008, ентитет под називом „Косово“ не може бити легализован као држава. Ни у консултативном мишљењу Међународног суда правде у Хагу о проглашењу независности нигде не пише да је „Косово“ већ држава, нити је суд – како се обично погрешно тумачи – одлучио да јужна српска покрајина може да се отцепи од Србије. Уз то је на страни аргумената Србије и међународна пракса.

Пракса држава у вези са једностраним отцепљењима разликује примере „колонијалних територија“ о којима говоре XI и XII поглавље Повеље УН као о случајевима „спољног самоопредељења“, и примере „отцепљења ван колонијалног контекста“. Прва су дозвољена, а друга – само уз сагласност матичне државе.

Признање отцепљења јужне српске покрајине – међународно деликт

То потврђују и случајеви Каталоније и Шкотске. Норман Пич, немачки професор политикологије и јавног права, у то време и посланик у Бундестагу, одлучно се 2008. године одазвао на пропагандне тврдње Вашингтона и Брисела да „земље које су признале Косово нису учиниле ништа лоше“. Професор Пич је упозорио да је поштовање територијалног интегритета обавеза свих земаља у складу са чланом 2 Повеље УН, те је „одвајање Косова од Србије могуће искључиво у договору са Србијом“. Признање отцепљења јужне српске покрајине је стога међународни деликт који је у супротности и са принципима ЕУ која није признала сецесију Северног Кипра, нити отцепљење курдских регија, а уз то је одбацила исте тежње Баскијаца и Каталонаца.

Незаконито признање „Косова“ имаће, упозорио је Пич још пре деценију и по, „за државе које су у НАТО савезу озбиљне последице по кредибилитет и веру у мирољубивост њихове политике“ јер су још „1999. године кршећи међународно право бомбардовале Југославију, а сада захтевају ново уређење (Балкана) чиме се поново презире међународно право… Поновљено кршење међународног права води у његово слабљење и има лоше последице по решавање других отворених сукоба.“ Напад чланица НАТО-а на Савезну Републику Југославију представља и пример тешког кршења когентне норме (jus cogens), а резултат је било једнострано отцепљење дела Србије које су чланице НАТО-а, исте оне које су извршиле агресију – прве признале.

Признање неке државе није дозвољено ако је сам процес стварања земље на било који начин супротан норми jus cogens или фундаменталним нормама међународног права. То је један од највећих проблема за стварање „Косова“ као државе. Један од неопходних услова за стварање државе јесте законитост њеног настанка. У основи, то значи да се „…држава не може створити кршењем међународног права“.

У 19. веку је можда било довољно да се ентитет отцепи силом и стекне признање других држава. Данас то није довољно. С тим у вези је историјски најважнија Стимсонова доктрина која одбија да призна марионетске државе и територијалну добит освојену силом. Ти принципи су актуелни и дан-данас. Обичајно право, мишљења Међународног суда правде у Хагу и важеће одредбе међународних конвенција потврђују да повреде које би имале карактер кршења jus cogensа, дакле основних норми међународног права, воде у незаконитост „постојања“ неке државе.

Зато јужну српску покрајину не можемо сматрати независном државом јер тај ентитет и даље формално контролишу УНМИК, Кфор, Еулекс и специјални представник генералног секретара УН, а поврх свега нема ни признања Србије ни после 15 година откако је Приштина прогласила „независност“. Што не смета Фриду да и даље греши; тачно је да Приштина има управу одвојену од Београда, али Косово и Метохија није независна држава.