Миломир Степић: Хоће ли нам „поштену интелигенцију“ ускоро бирати вештачка интелигенција?

Када нечега нема или природно постоји а почне да недостаје, постане скупо и неадекватно распоређено, или када се пак прогласи недовољно лепим, корисним и „подобним“ – измисли се, направи и пласира вештачка алтернатива.

Тамо где је суша користи се вештачка киша, недостатак стајског надокнађује се вештачким ђубривом, влакна добијана од текстилних биљака масовно су замењена вештачким материјалима, особе незадовољне ефектом сопствених трепавица стављају вештачке, већ је далеко одмакла производња вештачког меса и месних прерађевина…

Ништа ново под капом небеском. Будући да су у време титоизма од Срба прављене чак и нове, вештачке нације, а „демократски“ Запад их растакањем југословенске државе аминовао, Србе више ништа не може изненадити.

Вештачка vs. људска интелигенција

Вештачко ово, вештачко оно. Да ли је то чак и људска интелигенција у кризи, зар је њена цена постала превисока, није ли наступио њен општи дефицит или је негде има превише а негде премало, када на велика врата ступа вештачка интелигенција? Или они који намеравају да управљају нашом садашњошћу и будућношћу (и прошлошћу!) мисле да је вештачка интелигенција лакша за управљање и даје за њих поузданије и пожељније ефекте?

Она може да савршено послужи: њени резултати се представљају, ето, као лишени субјективности и емотивности, религиозне, етничке и расне искључивости, политички, еснафски или медијски обликоване пристрасности. Како вештачка интелигенција каже – тако је. Противљење је беспредметно. Па, вештачка интелигенција је непогрешива.

Вештачка интелигенција се може кратко, крајње поједностављено дефинисати као способност справе (рачунара) да помоћу свог програма (софтвера) замени људски ум и испуњава задатке размишљања. И, наравно, одмах су уследиле бројне дилеме: да ли ће експлозиван развој и ненаслутиви домети вештачке интелигенције остати на нивоу само добробити за човечанство, или ће она постати контрапродуктивна, па чак и угрозити људску врсту?

За сада је она на први поглед безопасна, мање-више подређена вољи човека и оним чиме је он „храни“. Увелико јој се уступају бројне функције под фирмом „објективности“ и „апсолутне тачности“. То елити у чијој је служби служи као алиби и оправдање за разна непочинства која чини и планира. Већ се зна за злоупотребе и инциденте, а шта је тек са оним шта се не зна. Код нас се већ увелико користи у сврху политичко-изборног маркетинга и тзв. пожељних прогноза о „светлој будућности“.

А ако се отме контроли?

Поставља се питање шта ће бити када се вештачкој интелигенцији препусти да арбитрира и доноси непорециве и необоривеодлуке, или она то узурпира? Немогуће? Кренуће се са симпатичним и безопасним стварима: изборима за мис, нај-гол, роман године, најлепши балкон, победничку песму, најбољи хотел, филм, аутомобил…

Према задатим критеријумима, то ће изабрати вештачка интелигенција, а конзументски пук – сит дотадашњег варања разних жирија – томе ће одушевљено аплаудирати. Јер, биће убеђен да је све то коначно постало неупитно регуларно спроведено и реално оцењено. Можда ће јој бити препуштено оцењивање ученика и студената „ради елиминисања протекције“.

А онда ће ствари постати све озбиљније, па ће вештачка интелигенција (пожелети) да одлучује о директорима, управним одборима, начелницима полиција, обавештајних служби и генералштабова, министрима, премијерима, председницима, саставима парламената, суверенитету, (не)проглашењу пандемија, рату и миру, испаљивању нуклеарних пројектила…

Зашто да о тако важним стварима одлучује природна, људска интелигенција, подложна покварености, превари, корупцији, непредвидивости, манипулацији и интересима, када је вештачкој интелигенцији ионако већ додељен ореол безгрешности, непоткупљивости, добронамерности и апсолутне исправности.

Да ли ће се пред вештачком интелигенцијом она природна, људска све више повлачити и временом атрофирати? Хоће ли се томе благовремено, док још није касно, супротставити мислећа елита која би требало да види даље? Ризикујући да буде оптужена за конзервативност и малтене за неолудизам (аналоган оном енглеском из 19. века).

Селекција српске интелектуалне елите

Шта на све то каже српска „поштена интелигенција“, која је – не у потпуности, али у великој мери – груписана у оквирима универзитетских наставника и институтских истраживача?

Она се бира и напредује у звањима према јасно утврђеним строгим, мање квалитативним, а више квантитативним, бодовно мерљивим критеријумима. Изборе на основу њих, и то на неколико нивоа, врше разне комисије, већа и одбори, које чине компетентни чланови обавезно у вишем или истом научно-наставном звању у односу на кандидате. Дакле, постоји прецизна процедура, готово шематизам.

Ако је већ тако, а јесте, заговорници безусловних новотарија могу поставити питање: да ли је оправдано да селекцију долазећих генерација „поштене интелигенције“ обављају несавршена људска бића као чланови поменутих комисија? И хитро ће предложити: „Еурека – нека изборе националне научно-образовне елите преузме вештачка интелигенција!“

Образлагаће то на привидно прихватљив начин да се деперсонализацијом, односно дехуманизацијом тог процеса и његовим препуштањем вештачкој интелигенцији (фактички: машини) подразумева да је она отпорна на непотизам, политичке притиске, сентименталност, изврдавање правила, полне, националне и друге „кључеве“, утицаје страних фондова, комесара, амбасада и тзв. невладиних организација.

Сумње у веродостојност података којима ће у ту сврху вештачка интелигенција бити снабдевана и крајње намере особа које то контролишу лако ће отклонити дисквалификацијом да ту скепсу исказују поборници теорије завере, Земље као равне плоче, антиваксери, десничари, хомофоби. И ствар је запечаћена.

И „бесмртници“ ће доћи на ред

Пут је, даље, отворен да се на исти начин убудуће бирају и академици. Биће нарочито важно да се на такав начин примају они из друштвено-хуманистичких наука зато што се они баве националним, идентитетским питањима. А показало се у више наврата да су избори проблематични, дириговани и сведени само на неколицину чланова, упркос чињеници да су та одељења систематски десеткована.

Тим пре ће одговорност бити препуштена вештачкој интелигенцији. Са „убедљивим“ образложењем како се не би поновило да конкурсни материјали унапред одбачених кандидата не би били ни отпаковани, а камоли узети у разматрање.

Вештачкој интелигенцији биће задато да у следећим циклусима изабере потребан и тачно одређен број академика – нпр. девет, тринаест или деветнаест. И то углавном на основу налиферованих више стотина М-бодова стечених у (западним) иностраним публикацијама.

А у њима, подсећања ради, по правилу не могу да прођу радови у којима пише Косово и Метохија и да се ради о језгру српске духовности и државности, да је од Срба титоистичким етно-инжењерингом издвојено још неколико нација, да се Југославија није распала него је разбијена, да није извршена великосрпска агресија на Хрватску и БиХ него је био сецесионо-етнички оружани сукоб, да се у Сребреници није догодио геноцид…