Идентитет и традиција: Срби и француско-немачко пријатељство

Морално посрнуће двеју, у културном смислу, великих држава, огледа се највише у томе што у склањању спомен плоче на туђем гробљу, у туђој земљи, нису видели ништа лоше

Термин идентитет (лат. identitas – истоветност, од idem – исто) означава „лица или ствари једнаке, једне врсте“.  У логици се традиционално идентитет одређује помоћу истоветности предиката, што би значило да су А и Б идентични ако су им сви предикати исти.

Иако се међу собом као појединци разликујемо као биолошка бића, највећи део својстава које користимо када хоћемо да идентификујемо себе и друге, јесу друштвено-обичајносне одлике посредством којих је могуће разликовање „нас“ као припадника једне друштвене групе, од „њих“ као припадника неке друге.

Осећање припадности одређеној заједници, која може да буде етничка или нека друга, настаје дакле, зато што постоји свест о истоветности неких предиката који се, поред заузимања исте територије, односе се на исти језик и обичајност уопште.

Суштинско питање

Шта једну нацију чини нацијом представља суштинско питање колективног идентитета доба у којем живимо, с обзиром на то да је савремени свет превасходно подељен на националне државе. Који су то главни чиниоци националног идентитета, како настају нације и у чему се разликују од народа старих времена, испоставља се као кључно питање и данас.

Од пресудне су важности и историјски споменици као део вредносног обичајног система неког колектива, али и територија коју заузима.

У том кључу треба гледати и на недавно дипломатско скрнављење споменика који је на приштинском православном гробљу подигнут палим српским борцима за слободу у Балканским и Великом рату 1912-1918. године. Ради се о недопустивом чину у којем су, на жалост, учествовале и немачка и француска дипломатска мисија у Приштини.

Што се тиче наших односа са Немачком током 20. века, опште је место да смо га провели као непријатељи. Немци су на српским просторима чинили бројне и велике злочине који се односе, не само на убијање људи, као што је на пример стрељање ђака у Крагујевцу, омогућавање стварања (двапут) независних хрватских држава, што је, између осталог, довело и до геноцида оличеног у систему логора Јасеновац.

У бесомучном бомбардовању Београда 6. априла 1941. погодили су и Народну библиотеку на Косанчићевом венцу у Београду и тиме „убили“ велики део нашег духовног и културног наслеђа.

Ипак, гробља и спомен плоче нашим војницима нису дирали. Чак постоји и супротан пример. Немачки фелдмаршал Август фон Макензен, задивљен храброшћу српских војника, подигао је у време Великог рата споменик на којем пише „Овде почивају српски јунаци“. Макензен, наиме, није успео 1915. да окружи српске одбрамбене снаге Београда, услед неочекиваног отпора на Кошутњаку када је 39 српских војника два дана одолевало нападу читавог пука од 1.000 војника који су надирали из правца Аде Циганлије. Споменик и гробница српских јунака налазила се у центру немачког војничког гробља на Кошутњаку где су сахрањени и немачки војници погинули током борбе за Београд 1915. године.

Супротно искуство

Са Французима током прошлог века имали смо углавном супротно искуство. После Великог рата, 1932. Француској је чак подигнут и велелепни споменик захвалности на Калемегдану на којем су уклесане познате речи „A la France„, и „Волимо Француску као што је она волела нас 1914-1918“. Дело Ивана Мештровића налази се и данас на месту где је претходно био споменик Карађорђу подигнут 1913. и страдао током Великог рата.

Француска је, међутим, учествовала у агресији на СР Југославију и бомбардовању Београда 1999. године. Све добро према нама, што је учинила тада, према речима Жака Ширака, јесте да спречи рушење београдских мостова (и на томе хвала). Такође, Француска је признала независност Косова и један је од главних вршилаца притисака на Србију да га и сама призна, о чему сведочи и најновији тзв. француско-немачки план који подразумева de facto признање Косова. Већи проблем је, међутим, у томе што после тог захтева следи и неки нови „план“ који ће од нас тражити и de jure признање што је и крајњи циљ тзв. евроунијске политике са којом се тражи наше усклађивање. Такви политички поступци не могу да се назову пријатељским, упркос емотивном говору француског председника на српском језику, пред спомеником на Калемегдану приликом посете Београду 2019. године.

Са друге стране, од нас се тражи да се понесемо непријатељски, уводећи санкције држави која, колико је то могуће, чува Резолуцију 1244 према којој Косово и Метохија представљају део Србије.

Морално посрнуће

Споменик српским војницима на православном гробљу у Приштини измештен је на захтев немачке и француске мисије у Приштини, а да о томе нико са српске стране није нити консултован, нити обавештен.

Уместо плоче са натписом „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912–18“, а уместо ње постављена је црна мермерна плоча са другим текстом: „Француским војницима палим на Косову“. Вест о том догађају деловала је невероватном и чинило се да је то још једна „ујдурма“ Приштине која редовно чини такве ствари са намером да затире српске историјске трагове на Косову и Метохији, стварајући неки нови имагинарни „косоварски“ идентитет.

Међутим, деманти, француске и немачке мисије, на жалост потврдили су да се то догодило на њихов захтев. Морално посрнуће ових, у културном смислу, великих држава, огледа се највише у томе што у склањању спомен плоче на туђем гробљу, у туђој земљи, нису видели ништа лоше. Добро је, међутим, што је спомен плоча најзад ипак враћена на своје место.