Душан Достанић: „Мултикултурализам” и његове последице

Омиљена парола свих заговорника мултикултурализма је да је разноликост наша снага. При томе, није баш најјасније шта би то тачно требало да значи и како се неко друштво оснажује тиме што се културни консензус доводи у питање, а његова водећа култура круни и растаче. Истини за вољу, они који заступају мултикултурализам се на ово питање ретко осврћу. За њих је културна разноликост једноставно лепша и привлачнија од наводно монотоног друштва у коме сви деле исте (или врло сличне) културне представе.

Стога је за многе мултикултурализам просто синоним за отвореност, толеранцију, смелост, животни стил који не робује старим правилима, односно могућност да се буде другачији без страха од осуде околине. Поврх тога, каже се да нам мултикултурализам пружа и друге могућности. Њему можемо да захвалимо што у свом граду имамо прилику да једемо специјалитете из читавог света и што ће нам кинеску храну на кућну адресу донети достављач из Сирије. Другим речима, шаренолики свет је дошао код нас и наше је само да као у великој робној кући из неограничене понуде изаберемо оно што нам у том тренутку одговара.

Паралеле са комунизмом

Елементи различитих култура се могу бирати као марке одеће и комбиновати по вољи. Дакле, ако то није оснаживање, онда се барем може сматрати културним обогаћивањем друштва. Тако се даље тврди да нас културна разноликост наводно учи да будемо финији и попустљивији једни према другима, да на непознато одговарамо са разумевањем и трпељивошћу, те да критички преиспитујемо све оно што смо до сада држали за нормално и једнино могуће. Адвокати мултикултурализма искрено верују да ће нас њихов пројекат учинити бољим људима.

Заправо, у томе се иде и даље, па на видело често избијају месијанске претензије. Згодан пример те месијанске мегаломаније пружа, на пример, сарајевска скулптура која представља „мултикултуралног човека”. Исти споменици мултикултурализму подигнути су и у Торонту, Лондону и Чангчуену. Испод човека загледаног у небо – који је лишен свих посебних карактеристика, без лица, косе и одеће које би упућивале на његово порекло, националност, традицију, религију или било шта специфично – стоји натпис: „Мултикултурални човјек изграђиват ће свијет”.

Другим речима, то што се назива „мултикултуралним човеком” изградиће један нови и, према Перилијевом уверењу, свакако бољи свет. Није тешко уочити паралеле са комунистичком идеологијом – где је, такође, „нови човек” требало да изгради један нови и праведнији свет – те да омогући да читаво човечанство без остатка уђе у царство слободе. Међутим, у пракси се „нови човек” и „нови свет” могу градити само уз насилну смрт „старог човека” и рушење „старог света” – дакле, помоћу концентрационих логора и установа за преваспитавање. У оба случаја, у „новом свету” порекло, вера, нација и традиција неће више играти никакву улогу.

Уместо прокламоване различитости, мултикултурализам нам кроз Перилијеву скулптуру приказује слику глобалног уједначавања и нивелисања у свеопштем сивилу у коме сви колективни идентитети морају да испаре. Онај ко се одупире том пројекту „планетарног усрећивања” – тај ће бити жигосан као националиста, расиста и реакционар. У сваком случају, њега је потребно преваспитати или изоловати како не би могао да омета „напредак човечанства”. С обзиром да „нови човек” обећава да ће поправити читав свет, несрећнику који не жели да буде усрећен против своје воље одузета је чак и могућност емиграције. Парном ваљку универзализма се не може умаћи.

Судбина мултикултурализма као модела слична је судбини сарајевског споменика. Наиме, медији су пре неколико година јавили да је „мултикултурални човек” из Сарајева у врло лошем стању. Наводно се бетонски део круни, док је човек од бронзе зарђао. Према писању медија, становници Сарајева ни не знају шта та скаламерија уопште представља, нити им је до ње стало. На крају крајева – тај град тешко да се може похвалити мултикултуралношћу. Уосталом, споменик је подигнут 1997. године када су Срби већ одавно били протерани из тог града. Може се рећи да је сарајевског „мултикултуралног човека” сменио „исламски човек” који не само што није безличан као онај из парка, него и јасно показује карактеристике сопствене вере коју истовремено жели да наметне другима. У том смислу се, такође, може повући паралела са комунизмом и мултикултурализмом, јер ни ислам не жели ништа мање него да читав свет обликује према себи и да усрећи читаво човечанство.

Феномен „исламо-левице”

Као и споменик, и мултикултурализам је у лошем стању. Последице спровођења такве политике су видљиве широм Европе. У европским градовима стварају се паралелна друштва и no-go зоне у којима је држани поредак фактички укинут и где се стварна власт налази у рукама кланова и банди страних досељеника. Уместо закона државе, у предграђима европских градова шеријат постаје закон. Уместо прокламоване толеранције и међусобног признавања култура резултат примене мултикултуралистичке политике су трибализација, верска радикализација и ескалација насиља.

При томе је јасно да се кривица за погоршавање безбедносног стања не може сваљивати на „обе стране”, будући да су они који спроводе насиље по правилу страног порекла. Заговорници мултикултурализма нису рачунали на то да странци са собом не доносе само своја национална јела и егзотичне зачине, већ и своје представе о животу, обичаје, правила понашања, па и своје конфликте. Стога им суочавање са стварношћу тешко пада, па лево-либерални медији настоје да избегавају да извештавају о стварном стању у „шареноликим” четвртима.

Нису потребне пророчке способности да би се схватило да ће уколико се од дошљака не тражи да се асимилују, односно интегришу у доминантну културу земље домаћина, нови усељеници – у складу са својом бројношћу – настојати да успоставе културну, односно политичку доминацију. Оснивање исламистичке странке у Холандији или изјаве демонстраната у Берлину који отворено кажу да се залажу за увођење шеријатског права у Немачкој то недвосмислено потврђује. Како изгледа освајање јавног простора види се и на примеру немачког градића Карлштата, у коме је недавно традиционална божићна пијаца отворена позивом мујезина на молитву који почиње речима: „Бог је највећи, говорим, нема другог бога осим Алаха.”  У складу с тим, изостале су божићне песме и кувано вино.

Да  су заговорници мултикултурализма спремни да у име своје идеологије иду и даље од дехристијанизације и исламизације божићних пијаца види се и по говору Омида Нурипура, копредседника немачких Зелених, који је прошле године у Бундестагу затражио примену шеријатског права, односно оних делова који су у складу са немачким уставом. „Постоји више врста шеријата. Наш посао овде је да обезбедимо да се могу применити делови који су компатибилни са Основним законом.” Гоњени својом мултикултуралистичком идеологијом, Зелени су постали главни заштитници политичког ислама у Немачкој и сарадници исламистичких удружења. Занимљиво је да је реч о странци чији се представници такође залажу и за „феминистичку спољну политику”. Исти феномен „исламо-левице” присутан је и у Француској.

Колонизација Европе

Само по себи се разуме да се ствар неће зауставити на божићним пијацама, избацивању свињетине из јеловника школских кантина или позивима на урушавање правног система. Спровођење мултикултуралистичке политике и форсирање масовне имиграције су у најдиректнијем смислу опасни по живот. Наиме, када се ствари посматрају из те перспективе долази се до закључка да су жртве силовања из Келна и сви они који су животе изгубили у бројним терористичким нападима од Нице и Париза па до Берлина заправо жртве не само исламизма, него индиректно и лево-либералне политичке елите и њихове политике културног обогаћивања. Норберт Болц је 2006. године писао да гетоизација исламског становништва није опасност, већ реалност. Гетои образују свет за себе у коме се развија агресивна самосвест.

При томе, још једном је важно подвући да овде никако није реч о појединачним и изолованим инцидентима, већ о правој кампањи, а примере није тешко пронаћи. Тако је, на пример, недавно група деце у Хамбургу претила учитељу, а мало пре тога су у истом граду двојица младића силовали младу мајку која је пошла да покупи дете из вртића. У Француској је у ноћи између 18. и 19. новембра група момака до смрти претукла шеснаестогодишњака. У сва три случаја починиоци су „мигрантског порекла”. Како пише Карлхајнц Вајсман, реч је о ономе што је у социологији познато као елита парија, дакле о људима који верују да су прогоњени без разлога, док истовремено у томе виде доказ своје изабраности и гаранцију будуће победе. Према томе, колико год на први поглед деловало невероватно да неке групе захтевају да се у Немачкој успостави калифат, односно које траже увођење шеријата, то је логична и крајња последица оне идеологије која влада у паралелним друштвима – и у коначници то је последица мултикултурализма.

Тираде о признавању различитости довеле су до тога да се муслимански дошљаци осећају супериорним у односу на домаће становништво и да отворено показују презир према њима, њиховим обичајима, религији, законима и држави. Иронично, они мрзе исту ону државу која их је примила и која их издржава. Томе у прилог говори и чињеница да је ове године у Немачкој забележен до сада највећи број напада на државне службенике, при чему није реч само о нападима на полицију, већ и на раднике социјалних служби. Како каже Вајсман, овде није реч само о незахвалности – већ о истинском сукобу цивилизација. Једино, што до сукоба не долази у зонама додира цивилизација, већ се он преселио у само срце Европе. Одатле се може закључити да смо сведоци новог освајања или, како Рено Ками каже, колонизације Европе.

Политичка класа, са своје стране, нема интерес да се о овоме говори, јер би објективно приказивање стања од ње захтевало преузимање одговорности и доношење тешких одлука, што се настоји одгодити. Стога се још увек инсистира на упитној причи о економским користима масовне имиграције, чиме се апелује на конформизам код домаћег становништва: „Можда је све ово непријатно, али су роштиљџије из Турске и возачи из Бангладеша ту ради ваше удобности”. Према томе, уколико не желите да радите више и да рескирате губитак животног стандарда – мораћете да се помирите са новом нормалношћу, у коју спадају и запуштене улице по којима харају банде.

Кад насиље ступа на сцену?

Ако се насиље и проблематизује настоји се да се оно прикаже као изоловани инцидент, а армија социолога и психолога је ту да све представи као социјални феномен. Насиље би, дакле, било плод лоше социјалне ситуације, те би се у коначници корен проблема морао тражити у расизму и колонијалној прошлости европских земаља. Иако се на демонстрацијама у Француској јасно чују повици: „Дошли смо да кољемо белце!”, левичари попут Жан Лик Меланшона још увек говоре о „арабофобији”. Међутим, недавни случај из Ирске, када је дошљак из Алжира ножем ранио тројицу младића, јасно показује да проблеми постоје и у друштвима у којима се никако не може говорити о расистичкој или још мање о колонијалној прошлости. Заправо, ако се већ жели разговарати о расизму – неопходно би било обратити пажњу на „антибелачки расизам” који је све присутнији у Европи.

Плод мултикултуралистичке идеологије није само насиље, већ и пад нивоа образовања, будући да ученици страног порекла све чешће не поседују довољан ниво познавања језика да би могли да прате наставу. Поред тога, није ретка појава да родитељи одбијају да шаљу децу у школе. Истовремено, у школама долази до све већег опадања дисциплине и ауторитета учитеља. Ствар је тим гора што је наставни кадар и сам задојен мултикултурализмом и прогресивизмом, те није у стању да успостави неопходан ауторитет и дисциплину. Тиме се прича о економским користима имиграције поново доводи у питање – јер се од лоше образоване и недисциплиноване омладине тешко може очекивати да ће сутра бити способни да се уклопе у привредни живот индустријских друштава. Уместо да буде носилац друштва, вероватније је да ће таква омладина представљати додатно оптерећење.

И ту се, можда, долази до кључне тачке. Наиме, и мултикултурализам има своје дубље узроке. У својој суштини он је последица слабости форме која се већ дуго и систематски подржава. Већ више од 70 година траје борба против ауторитета као таквог. Појам ауторитета је дискредитован и изједначен са насиљем. Међутим, ствар стоји сасвим другачије, јер насиље и ауторитет нису синоними. Заправо, онда када се ауторитет институција више не признаје – тада насиље ступа на сцену као последње средство.