Од доласка комуниста на власт 1945. године, над Србима у Црној Гори се врши асимилација. Тај процес, само још екстремије, је наставио режим Мила Ђукановића. Главни циљ је био да од Црне Горе – која је историјски била српска и православна – буде створена нека нова Црна Горе која би била – антрисрпска.

Највећа препрека том етничком инжењерингу су историјске чињенице које јасно свједоче да данашњи простор Црне Горе Срби насељавају дуже од једног миленијума. И управо о томе је овај текст – о миленијумском присуству Срба на територији која се кроз историју називала разним именима, а данас се зове Црна Гора.

Својатање Дукље

Иако данас следбеници Мила Ђукановица својатају Дукљу, називајући је првом црногорском државом, историјске чињенице нам говоре супротно. Да су средњовјековну државу Дукљу доминатно насељавали Срби, директно потврђују документа од деветог до тринаестог вијека. Па тако, франачки хроничар Ајнхард у својим Аналима из прве половине деветог вијека, описујући устанак панонског кнеза Људевита(818-823), помиње његов бијег Србима, „народ за који се каже да посједује велики дио Далмације”.

Јован Скилица, византијски хроничар из 11. вијека, који је заузимао и значајне положаје у царству, у свом дјелу под називом Кратка историја, који обухвата период од 811. до 1057. године, помињући владара Дукље – Јована Владимира – каже: „Јер док је Трималијом и оближњим областима Србије владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човјек правичан и мирољубив и пун врлине, прилике у Драчу су биле мирне”.

Такође, саму Дукљу, византијски извори до краја 11. вијека чешће зову Србијом. О устанку Срба у Дукљи против Византије, Јован Скилица пише: „И Србија, која се после смрти цара Романа била одметнула, поново се покори. Јован посла цару који је боравио, како рекосмо, у Солуну, 10 кентенарија злата, али брод, захваћен олујним вјетром, удари на илирске обале и разби се. Злато приграби Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побјегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протјеравши оданде Теофила Еротика…”

Мирослављево јеванђеље – најстарији илуминирани рукопис средњовјековне Зете – писано је за хумског кнеза Мирослава (брата великог жупана Стефана Немање), ктитора цркве Светог Петра у Бијелом Пољу. Дјело које представља један од најљепших рукописа на ћирилици. рађено је на пергаменту са иницијалима и минијатурама сликаним чистим бојама и позлатом. Преписано је осамдесетих година 12. вијека (око 1180. године). Украшено је са готово три стотине иницијала и минијатура. Минијатуре садрже елементе медитеранске орнаментике и елементе најстарије српске ликовне умјетности.

Тестамент господара Црне Горе, Ђурђа Црнојевића, писан је 22. октобра 1499. године а преведен је од званичних органа Млетачког сената 4. јануара 1517. године. Званични органи у Венецији на више мјеста доследно наводе да је оригинал тестамента писан „на српском језику”.

Први српски буквар од 1597. године је саставио инок Сава. Буквар је настао у манастиру Градиште, у Паштровићима, а штампан у Венецији, у штампарији Ђузепе Антонија Рамацотија, 20. маја 1597. године. У вријеме настанка првог српског буквара митрополит црногорско приморски је био Рувим I (Његуш) који је столовао од 1593. до 1640. године.

У књизи Помен црногорских племена у которским споменицима (XIV ХѴІ вијек) налази се прилог из 1591. године у којем се наводи да је уговор писан ћирилицом на српском језику.

У 1722. години црногорски главари пишу протестно писмо млетачком сенату у којем се, између осталог, каже: „Ми смо хвалећи Бога цвијет от вјере и от закона правога грчаскога, језика и славнога јунаштва србскога”.

Славено-сербски народ

Владика Данило, родоначелник династије Петровић Његош, написао је својом руком на рукописном Јеванђељу израђеном на пергаменту, 12. марта 1732. године, следеће: „Данил, владика цетињски Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земље молдавскије њекаторим купцем. И сему ми од нашега труда управисмо сребро – образ Христов и четири јеванђелиста и, с друге стране, печах од сребра пет – у све печах 10 и приложих га Патријаршији пећкој храму Вознесенија Христова…”

Када је владика Сава Петровић Његош куповао земљиште од Хасана Ибрахимбашића 1746. године, на крају документа се између осталога, наводи следеће: „Нашки, по српски писа поп Митар Рашковић,а турски писа Каплан ага Омерћехаић”.

Митрополит скендеријски, црногорски и приморски Сава Петровић Његош, у писму Московском митрополиту Платону од 26. фебруара 1776. године, пише о црногорском народу као о „славено-србском”, а себе убраја у „сербске архијереје”. Тражећи да их руска царица Јекатерина и митрополит Платон заступају како се не би Грци мијешали у „србски национ”, закључује да ће на томе бити радосни „сви сербски архијереји и сав сербски национ”. На крају истиче да је ову молбу пренио у име „свих архијереја славено-сербских”.

Црногорски главари – у име народа Црне Горе – шаљу одговор которском провидуру Јустијану Болду, од 24. октобра 1756. године, у коме се дословице каже да су Црногорци „православне вјере хришћанске и закона свете цркве источне, а рода часна и света славено-сербскога”.

Млетачком изванредном провидуру, Пјетру Мању, 9. јануара 1763. године пишу црногорски гувернадур Драго Вукотић, војвода Стијепа Мартиновић, војводе Андрија Ђурашковић и остали црногорски грађани, у коме траже да се молитве и литургије пред Богом у цркви Светог Луке у Котору врше „по својему природному језику – славено-србскому”.

У Грлици, календару црногорском за годину 1835. годину, објављена је „Кратка историја Црне Горе”, коју је написао Свети Петар Цетињски. У одељку осам – Житељи – пише, између осталог, следеће: „Црногорци су Славено-српског кољена – као и Херцеговци и Бошњаци – и прозвали су се тијем именом, као и ови од мјеста у коему живе”.

Пред одсудни бој против Махмут-паше Бушатлије 1796. године, Свети Петар Цетињски позива своје ратнике да докажу да „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”.

Петар II Петровић Његош на календару „Даница”, уз посвету епископу ужичком Никифору Максимовићу о Ђурђевдану, на Ловћену, љета 1833. године стави умјесто потписа следеће стихове:

За вријеме владавине Његоша на Цетињу је штампан Србски буквар 1836. године, а 1838. године Србска граматика. Године 1848. млади Његош ће преко Матије Бана успоставити политички контакт са династијом Карађорђевић, а затим ће планирати устанак српског народа у Босни и Херцеговини – у вријеме када је западна и средња Европа била увелико захваћена револуционарним превирањима са циљем да се европско јавно мњење стави пред свршен чин.

Такође, Његош је у разговору са Матијом Баном изрекао своју жељу: „Српство се најприје мора ослободити и ујединити. Ја бих онда отишао у Пећку патријаршију, а српски кнез у Призрен, па да заједно владамо слободним народом”.

До организовања устанка није могло доћи због сложених геополитичких околноисти тога доба. Међутим, од свега наведеног најупечатиљивије, готово пророчке су ријечи које је Његош упутио Матији Бану 1850. године: „Србија је матица српства, без ње никад ништа”.

У Законику Данила Првог, књаза и господара слободне Црне Горе и брда, у члану 92. веома прецизно пише следеће: „Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једино српске, и никакве друге вјере до једине православне источне…”

Промена народности

Када се 1903. године књаз Никола I Петровић Његош опраштао од катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, у тексту говора, између осталог, пише следеће: „Тасте мили мој, Петре Вукотићу! С чева равна српска војводо!”, као и „Катуњани језгро Црне Горе, као што је Црна Гора понос цијелога српства!”

У уџбенику Читанка за други разред основнијех школа из 1897. године, за вријеме независне и међународно признате државе Црне Горе, дјеца су учила од кога су и ко су. У овом уџбенику, између осталог, пише следеће:

„Дјецо! Вас је Србин родио, па стога се ви Срби зовете.
То ћете име ви до смрти носити, њиме ћете се пред свијетом дичити,
а ако ко науми да вам мјесто њега друго какво име наметне –
ви ћете онда прије умријети, него то допустити”.

Аутор поменутог уџбеника је био Ђуро Л. Поповић са Цетиња, од Поповића из Доњег краја, који је био први предсједник школске комисије конституисане 1892. године и писац 15 уџбеника и приручника.

Док у уџбенику Земљопис Књажевине Црне Горе из 1899. и Земљопис Краљевине Црне Горе из 1911. године пише да у Црној Гори живе Срби, који говоре српским језиком, већином православне вјере, а има их нешто мало римокатоличке и мухамеданске.

Први пут у историји Црне Горе фашистичке окупационе власти су у службеним исправама 1942. године промијениле народност. Умјесто српске народности, ухапшеним грађанима су уписивали: „Nazionalita: montenegrina” (Нација: црногорска)

Ономе ко није прихватио промјену српске народности у црногорску – слиједио је прогон од фашиста из окупиране Црне Горе. Тако је бивши срески начелник, Војислав Пекић, на Цетињу – отац великог писца Борислава Пекића, добитника Његошеве награде – само из тог разлога протјеран из Црне Горе.

На крају, овај хронолошки приказ је јасна потврда да је српство у Црној Гори чињеница са којом се нико не може спорити. Грађани Црне Горе на попису имају право да се изјасне како хоће – то је њихово демократско право. Ако се буду изјашњавали по историјским чињеницама – онда је јасно да ће Срби бити најбројнија етничка група у Црној Гори, а српски језик најдоминатнији језик у држави.

Славиша Батко Милачић је историчар и аналитичар из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Twitter

Извор Нови Стандард