Захар Прилепин: БУДИ ОПРЕЗАН, РУСКИ ЧОВЕЧЕ!

Сећам се, кад је мој најстарији син био сасвим мали, тек почео да говори, ми, полусиромашни, стално неухрањени родитељи касних 90-их, уложили смо све снаге у његову исхрану. Последњим новчићима куповали смо нешто посебно укусно, кували готово из ничега – само да би он добро јео.

Често се сетим како он, још беба, царски узима храну, нешто као четири (мада сићушна, скоро мачја) јела, и појевши скоро све – одједном каже, слог по слог, гадљивим гласом, одгурујући тањир:

– Ни-је ми-се сви-де-ло!

Толико смо се смејали!

Није ни схватао да се просто најео! Да су гладни тата и мама у његову вечеру уложили све своје снаге, жесток труд, самоодрицање (могли смо све појести за минут, стојећи уз шпорет) – али се њему, тако избирљивом, „није свидело.“

…Зашто причам о томе?

И ви сте сигурно наилазили на један кратак аргумент наших љубазних идеолошких противника. Сваки пут кад тим добрим људима принесем корпу са десетином аргумената, бројки, графикона, описујући све то веома сликовито, неко се појави у коментарима и са гађењем (у ствари, једноставно се прејео) каже:

– Ниси ме убедио.

О Боже! Нису га убедили!

Па, хајде да покушамо да објаснимо у чему је кобна замка.

Не само у Украјини или, на пример, у балтичким државама, прерасла је у монструозне изданке секта која исповеда једноставан морал: „Совјетска влада је покренула грађански рат против нас невиних да би нас све побила и украла нашу храну, веру и културу.”

И у Русији има доста таквих људи.

Свако има право на своје тешко стечено мишљење, али је очигледно да је овим нашим суграђанима суштински, од виталног значаја да нико никад не поткопава њихово право.

„Нисмо убеђени.“

„Чак и ако цркнете од напора, нећете нас убедити.“

Али шта је лоше, искрено, ако се испостави да совјетска Москва није издала никакво наређење да се убије краљевска породица? (Поготово што је то одавно разјашњено.)

Требало би се радовати – са руководства ваше државе биће уклоњен страшни грех!

Али не, дођавола са таквом радошћу – срушиће им читаву слику света!

Они су животно, и смртно, неумољиво заинтересовани – управо то их занима! – да на ту власт свале све: било који од најнезамисливијих грехова.

Потпуно исто као Украјина, или балтичке државе, или Пољска, којима је то основа идеологије.

А зашто је све ово потребно нашим суграђанима?

Хајде да ризикујемо, да дамо директан одговор.

Да би још више, још жешће, још болније волели „Цара-Искупитеља“ – тако зову Николаја II.

Рекло би се: ове људе можете оставити на миру – они верују па верују! „Морамо гледати у будућност!“, како ми неки често саветују.

Међутим, наши либерали, који су сад збрисали, причали су ми исто то кад сам им рекао да Украјина силази с ума на тему антисовјетизма и да ће се све то завршити још једним грађанским ратом.

Тада су ми одговарали подсмехом.

„Треба гледати у будућност, не таласај!“

Сад то никоме није смешно.

Шта ме је подстакло да данас започнем овај мучан и болан разговор, али сад посматрајући ситуацију у Русији?

Све чешће примећујем једну чудну ствар.

Упркос непрестаним, обавезним причама мојих идеолошких противника о томе колико они верују у Бога – а колико ја, совјетски ретард, у Њега слабо верујем – ови људи се скоро никад не присећају Светог писма.

Али им зато буквално не силазе са усана од некога пажљиво наметнуте и већ устаљене реторичке јадиковке о последњем „Цару“, који је смислено отишао на крст да би искупио наш свенародни руски грех, у вези с чим се од нас сад тражи национално покајање. То памте и знају напамет!

Невоља је у томе што легенда о „Цару-Искупитељу“ нема никакве везе са Православљем.

Рецимо да атеизам и материјализам нису јерес, већ просто неверовање у Бога. Лично право сваког човека. Не жели – и не верује, то је његов проблем.

Па чак ни размишљање о социјалистичким путевима хришћанства није јерес, ма колико постова о томе написао један познати ТВ водитељ. Није јерес, кажем, већ, напротив, један од најважнијих праваца у руској религиозној философији.

Али је зато ратоборно „Цар-божје“ које је данас захватило превише људи – баш јерес.

Јерес која се противи Православљу. Јер ми имамо једног Искупитеља! И не можеш да стојиш у реду иза Њега! Тим пре не можеш – испред Њега!

Ова јерес је агресивна, борбена и – понављам још једном, инсистирајући – витално  заинтересована да је не уздрма ниједан њен постулат.

Какви су то постулати?

Они су, понављамо, општепознати: „Бели Цар“ је светац, али су га проклети бољшевици збацили. Одрицања у ствари није било. Помазаник је био заведен. Богородица је преузела на себе царску власт и контролу над Русијом, сведочећи како је совјетска власт намерно, смишљено, ритуално убила „Белог Цара“ по личном (баш личном) наређењу Лењина, опседнутог сатаном.

Ипак, не очајавајте: монархија – и препорођени „Бели Цар“ – вратиће се у Русију. Тако ће црвени демони бити потпуно обрукани, а света правда ће засијати око новог престола. Богородица је владала Русијом 70 страшних година док је „Бели Цар“ био одсутан, али је сад спремна да му врати његово царско место.

Шта ту није у реду?

Све.

Царица небеска ни на који начин не може пренети власт на земаљског цара, чак и да то заједнички затраже уредници ТВ канала „Спас“ и „Царград“.

О томе не само да нема ништа у Светом писму, него не може ни бити.

Да, земаљски цар уочи доласка Антихриста може поверити своје царство Богу – на пример, о томе се говори у „Откривењу Методија Патарског“ – али не и обрнуто!

„Обрнуто“ се може десити само ако група авантуриста, опседнутих идејом обнове монархије у Русији, оствари своје чисто политичке снове нападом не само на здрав разум руског народа, већ и на само Православље.

Скоро сваки пут кад ми се навијачи једног ТВ водитеља јаве због непомирљиве расправе, они се, чудном коинциденцијом, увек испоставе као сведоци секте „Цар-Искупитељ”.

Последњег руског цара они обожавају са степеном слепе егзалтације којом, Боже опрости, младе девојке обожавају естрадне звезде.

У свему томе види се не толика туга за страстотрпцем, колико спремност да се било ко растргне за било какав наговештај да је слика света који су изградили – од лукавога.

Али она је ипак од лукавога, чујете ли?

Сећате се ко је лукави.

Николај II није канонизован као велика историјска и политичка личност. Он је страстотрпац, притом помињан у својој породици.

Митрополит Нижегородски и Арзамаски Николај (Кутепов) на Архијерејском Сабору 1997. године категорички се успротивио канонизацији Николаја Романова, изјављујући да на његовој савести лежи смрт руских новомученика, будући да је при здравом разуму и трезвеном памћењу абдицирао и одрекао се престола.

Управо став оца Николаја (Кутепова) није дозволио поглаварима Руске православне цркве у иностранству (упоришту антисовјетизма, између осталог) да у потпуности остваре своје планове у вези са канонизацијом Николаја II.

Монархија се не може сматрати спасом за Русију. Из чињенице да је абдицирани цар страдао као мученик, уопште не следи да је био велики управник и да је сам облик таквог управљања Русијом Богом дан.

Све што је данас урађено око фигуре последњег (абдицираног) „Белог Цара” јесте приватна иницијатива лукавих добронамерника, на чије поступке Руска православна црква има право да гледа са сасвим другачијим, веома сложеним осећањима.

Болна генеричка карактеристика дотичне јереси јесте да сама идеја о обнављању моћи земаљског „Цара“ уопште није руска тема, већ… јеврејска.

Руски народ, опседнут јереси „Цар-божја“, тако се природно уподобљава Јеврејима који су тражили од пророка Самуила да им дâ цара који ће њима владати уместо надахнутих пророка.

Међутим, као одговор, Господ је рекао пророку Самуилу: „Нису они одбацили тебе, него Мене, да не бих над њима царовао“ (Прва књига Самуилова).

Наши несрећни сународници су масовно увучени у игру која им се истовремено чини и руском и православном: али није ни једно ни друго!

Ово није прва година да сам приметио једну чудну околност: међу „царебожницима“ (и, као последица тога, неизбежним, радикалним, жестоким антисовјетистима) има невероватно много представника богоизабраног народа.

Не, не, све ово није „масонска завера“, ја о томе уопште не говорим.

Поента је другачија.

Израел, као што знате, није прихватио и не признаје Исуса Христа као Бога. Јевреји до данас чекају свог Месију, свог Цара.

На том веровању заснива се идентитет народа Израела.

Без обзира на политичке склоности, убеђење о потреби за „царем“ може деловати на подсвесном нивоу кад човек изабере другу себи блиску идеологију, па чак и другу конфесију.

Изгледа да су он и његови рођаци (или чак његови преци) давно прешли из јудаизма у Православље, изгледа да се тај човек крстио и постао члан Цркве – али, ето, одједном је одведен негде у страну, и ево га сад већ са иконом „Белог Господара”, шета испред колоне величајући „Цара-Искупитеља”.

Он притом о себи мисли да се невероватно русификовао. Али у ствари, промаја га је вратила у времена пророка Самуила.

У том смислу, сасвим другачије изгледа изненадни поновни напад наших „царопоклоника“ на „опседнуте снагом Сиона“ бољшевике – код којих су у Савету народних комесара и у Сверуском централном извршном комитету седели све Јеврејин до Јеврејина (што, као што знамо, категорички није тачно).

Циљ тог напада није толико Савет народних комесара или Сверуски централни извршни комитет, који су одавно потонули у заборав. Прави циљ је да се скрене пажња са преобиља древних јеврејских јереси које су растворене, попут шећера, у тренутној, наводно „православној“ јереси „Цар-божја“.

Сваки пут кад чујем од неког следећег актуелног „белогардејца” да „црвеним демонима” објављује рат за „веру, цара и Отаџбину”, желим да га ухватим за дугме и припитам:

– За каквог цара, мили мој? Одакле желиш да га набавиш? У коју сврху желиш да га доведеш код нас? Ко те је за то питао? И зашто, узгред, кад толико причаш о „врскавом Лењину“, ти сам не изговараш слово „р“? И зато је твој „цар“ некако чудан, као да није наш, него увозни. И твоја „вера“ није руска вера, већ нека друга, туђа. И из неког разлога ти је Богородица некакав потрчко, у складу са улогом која јој је додељена – да учествује у мистерији преношења власти на земаљског „Белог Цара“, кога ћете ви извући испод тезге.

Притом, очекивано појављивање „Белог Цара“ ни по чему не личи на Божанско откровење, већ много више личи на фрагмент совјетског филма „Круна Руског царства“, ако се тога сећате.

Зато што су сви наши „престолонаследници“, ако добро погледате, ситни преваранти, које на власт доводе невидљиви, одрасли, лукави преваранти најопасније врсте.

Ђаво је све вештији!

Буди опрезан, руски човече, опет те варају – и то отприлике исти људи као 1991. године.

Само што су сад много темељније наоружани.

Они данас као да носе распеће у рукама и њиме туку оне које сретну, питајући: „Ко је против нас и Христа?“

А јесте ли питали Христа да ли је спреман да служи као ваш инструмент?

…Неки ће сад вероватно рећи: Захара понесе негде у погрешном правцу.

Знам где ме је понело.

Пред нама се у свом сјају назире Избор-2030.

Нашим драгим опонентима предстоји превише тога да ураде за шест година!

Да згазе све руско и совјетско у души нашег народа.

Да прекодирају руског совјетског човека, коначно му објаснивши да је његова прошлост зла, а он сам – у мраку.

И, наравно, са искључиво добрим намерама, да се Лењин уклони из Маузолеја и сахрани.

При томе их уопште не брине судбина његовог тела. Они су забринути за будућност његове идеје. Те идеје хитно треба сахранити што је пре могуће. Јер су им те идеје конкурентне.

Шта мислите, зашто је наш слаткогласни ТВ водитељ одједном пропевао о немогућности спајања хришћанства и социјализма?

Хришћанство и капитализам се код њих савршено спајају, али овде – да се нисте усудили!

Зато је и пропевао.

Резултат наредних председничких избора 2024. је, наравно, унапред решен, али до 2030. године конфронтација ће почети да добија на замаху.

Ако се (ако Бог да) настави наше антизападно нагињање према БРИКС-у, Африци и Латинској Америци, то ће неминовно значити помак улево: барем на нивоу међународне реторике, али и, последично, унутрашње друштвене и културне праксе.

Сукоб између левице и деснице је скоро неизбежан.

У суштини, суочени смо са могућношћу нове 1991. године.

Само што су тада идеје „тржишне економије” и „европске демократије” биле локомотива, а следећи вагон су заузеле идеје „религијског препорода” („Совјети су заборавили Бога!”) и моралног духовног рада („Истисни роба кап по кап!“).

Сад су идеје „европске демократије“ и „самоорганизованог тржишта“ у Русији десакрализоване.

Дакле, локомотива ће бити „религијски препород” и, као резултат, хитна потреба да се позове „Бели Цар”, иначе ћемо без њега пропасти.

А сви који су против, то су бољшевички демони, и место им је у штали, неверницима.

То што ће процесе „религијског препорода” водити јеретици и секташи – нико није обавезан да примети. Избезумљене присталице „Цар-божја“ почеће да дижу такву буку да ће сваки од њихових противника бити понижен и сломљен готово истог тренутка.

Започевши, чак и не слутећи, суштински антихришћански рат, наши несрећни статисти свој рат ће представљати као „божји“, као „хришћански“.

Ту се ми и сукобљавамо.

Они су за своју мутну веру и тајанственог „Белог Цара“, извученог из скровишта.

А ми – за Отаџбину и Христа.

Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)