МИЛОШ ОБИЛИЋ ВЕЋИ ЈУНАК ОД АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ

Др Александар Стојановић и др Дарко Крстић, научни сарадници

Ово је тврдња византијског историчара Лаоника Халкокондила, који није сматрао неупитном тезу да су Срби досељеници на Балкан, тврдећи истовремено да Албанци нису Илири нити балкански староседеоци, и указујући на сродност Срба и Руса

На основу дела византијског историчара Лаоника Халкокондила, из 15. века, научни сарадници др Александар Стојановић и др Дарко Крстић су, у издању новосадског „Прометеја“, објавили студију „Лаоник Халкокондил – Докази историје“ са поднасловом „О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу, Косовској бици и Милошу (Обилићу), као највећем јунаку за кога се икада чуло“. О овом делу, с важним описима и коментарима историје и етнологије Срба, за „Печат“ су говорили његови аутори.

Превели сте и приредили основне ставове Халкокондиловог историјског списа који се тичу српске историје и етнологије. Грчки историчар из 15. века редовно описује Србе ексонимом Трибали или Илири, тврдећи да су они најстарији народ у васељени. Ту своју тврдњу допуњује дилемом о одсељавању Трибала с Балкана на север или о досељавању истих са севера на Балкан, јасно закључујући да је најизгледније и најлогичније да су Трибали (Илири) аутохтоно становништво Балкана и да су се одсељавали с њега, а њихову прапостојбину лоцира на обалама Јадрана па све до Драча и у дубину континента све до Дунава. О чему је реч?

А. СТОЈАНОВИЋ: Халкокондилов значај огледа се у томе што је он не само сведок да је у 15. веку постојала дебата да ли је било одсељавања или досељавања на Балкан, већ се у том сведочењу позива на бројне списе старијих аутора који су подржавали било једну било другу опцију. Према томе, насупрот данашњој неупитној и догматски постављеној тези о досељавању Срба на простор Балкана, која је ненаучно заснована само на једном спису проблематичне текстуалне историје (О управљању царством које се приписује Константину Порфирогениту), Халкокондил сведочи о разногласју поводом ове теме, што имплицира да би њој требало поново приступити и објективно и научно сагледати сва сведочанства.

Један од најзначајнијих карактеристика Халкокондиловог занимања за етнологију народâ представља његов непоколебив став да Албанци нису Илири и да као такви нису ни староседеоци Балкана. Он Илирима сматра (прекодринске) Србе, док прапостојбину Албанаца лоцира источно од Црног мора. Ово је изузетно важно сведочанство једног грчког историчара, јер и данас у уџбеницима историје за основне и средње школе наша деца уче да су се Срби доселили на Балкан и да су их ту дочекали староседеоци Албанци. Карактеристично је да Халкокондил само на једном месту користи термин Срби, док их у свим осталим случајевима назива Трибали.

Зашто је Халкокондил Србе звао Трибалима?

Д. КРСТИЋ: Халкокондил разбија и једну општеприхваћену догму модерне византологије, наиме да је коришћење античких имена народа при описивању савремене историје код византијских историчара једна врста анахронизма и њихове потребе да нове и новопридошле народе прикажу, где год је то могуће, именима античких народа. По тој логици, оваква врста анахронизма елиминише било какав континуитет између античких народа и савремених народа којима они дају античка имена. Халкокондил на више места инсистира – као да је антиципирао ставове модерне византологије – на историјском, језичком, културном и етнографском континуитету између античких и њему савремених Трибала (Илира).

Једно од најбитнијих сведочанстава које налазимо у овој књизи јесте опис Косовског боја. Аутор је дао две верзије о овој бици, турску и византијску.

А. СТОЈАНОВИЋ: Интересантно је и то што је пре описа Косовског боја набројао и вазале султана Мурата I, за које тврди да су до самог краја његовог живота ишли као вазали са њим у битке. То су били бугарски цар, неки српски, албански, грчки, па чак и азијски владари. Међутим, круцијално важно је то што је турски вазал био и византијски цар са својом војском. Дакле, византијско сведочанство из Косовске битке је сведочанство очевидаца с лица места.

Према турској верзији, султан Мурат је већ био победио Србе у овој бици и кренуо је да их гони да би их што више побио. У неком тренутку, хтео је да докрајчи једног српског војника, сишао је с коња, али када се окренуо, тај непознати војник га је пробо копљем кроз груди. Халкокондил није поверовао у ову причу, јер је веома нелогично и наивно да је силни војсковођа Мурат I сишао с коња да би убио неког потпуно непознатог и неважног српског ратника. С друге стране, византијска верзија је доста вероватнија и суштински важна за српску историју, српски идентитет, а пре свега за Косовски завет и Светосавље уопште. Халкокондил истиче да се, пре него што је сама битка почела и док су још сви војници били у строју, најхрабрији ратник, који се звао Милоин (Милош Обилић), договорио са Елеазаром (како он старозаветно назива Светог кнеза Лазара) да самовољно „изврши најјуначкији подвиг од свих који су се икада догодили“. Милош је, дакле, требало, тобоже као пребеглица, да пред свима пређе на турску страну. То се и догодило. Пред саму битку, полако је кренуо на коњу према Турцима и њиховим вазалима, а када је Мурат видео ко долази, наредио је својој војсци да се рашири како би он могао да прође. Ту јасно закључујемо да је Милош био племић и врхунски ратник, а да је Мурату и те како импоновало да један такав јунак пред свима стане на његову страну.

Међутим, када се Милош довољно приближио, подигао је копље, борбено се поставио и кренуо у такав јуриш, за који Халкокондил каже да је био невиђен до тада. При томе је убио султана копљем, али и сâм најхрабрије погинуо. Овим сведочанством Халкокондил је јасно ставио Милоша Обилића изнад свих античких историјских, али и оних легендарних јунака, као што су Александар Велики, Тезеј, Херкул, Леонид и многи други. Заиста је невероватно да ово круцијално историјско сведочанство до сада није објављено и да се и даље у нашим емисијама о српским јунацима говори да Милош није историјска личност. Не заборавимо да је Халкокондил рођен око 1430, а да подаци Британске библиотеке, која чува један препис „Доказа историје“, говоре да је рођен око 1423. године. Дакле, временски размак између Халкокондила и Косовског боја је мањи него између нас и учесника Другог светског рата, па би негирање његовог сведочанства било као када да бисмо учеснике Другог светског рата назвали митским и легендарним.

Георгије Гемистос Плитон, један од најзначајнијих научника позне Византије, учитељ Халкокондилов, држао је беседу поводом смрти Јелене Драгаш, монахиње Ипомоније, ћерке Константина Дејановића Драгаша, и беседио је пред њеним сином, Константином Једанаестим. Он је Србе назвао Трачанима?

Д. КРСТИЋ: Плитон улази дубље у етнологију Трачана него Халкокондил у етнологију Трибала/Илира. Наиме, Плитон инсистира да су Трачани научили Грке поштовању Муза и пренели им, преко Трачанина Евмолпа, учење о бесмртности душе у форми Елеусинских мистерија. Када Плитонову тврдњу да народ који поштује Музе није некултуран, нити необразован, повежемо са претходном тврдњом да су Трачани, преко Евмолпа, посветили Грке у поштовање Муза онда Плитон имплицира да су Трачани имали цивилизаторску улогу према Грцима, преносећи им не само поштовање Муза него и једну од главних грчких вредности – παιδεία. Другим речима, по Плитону, да није било Трачана Грци би остали народ ἄμουσον (који не поштује Музе) и ἀπαίδευτον (без παιδεία). Податак о Трачанима као о народу који верује у бесмртност душе Плитон је највероватније преузео од Херодота, који у Историји (V, 4–5) наводи да су Гети, једно трачко племе, веровали у бесмртност душе. Плитонов став потврђује и савремена наука. Елијаде тврди да су први становници Елеусине били Трачани и да су Елеусинске мистерије установљене у XV веку пре Христа.

Ви сте и превели део Плитонове беседе. Шта он, у суштини, каже?

Д. КРСТИЋ: Плитон је о царици Јелени рекао: „Она је пак била трачког рода. А Трачани, стар народ и прибројан међу најбројније народе по целој васељени, не само да обитава са ове стране Дунава, од Црног мора до Италије, већ и преко Дунава, и са свима њима који живе до тамошњег [Северног] океана говори истим језиком и поседује и територију која је ненастањена због хладноће. И многобројан је овај народ преко Дунава, и још многобројнији од истородног са ове стране Дунава, и од старина овај народ није ниског рода већ мужеван и истовремено није ненаучен на славна дела. И Евмолп, који је код Атињана установио елеусинске тајне ритуале, беше човек Трачанин, а исто тако се говори да су Грци научили од Трачана да поштују хор Муза. А народ који поштује Музе није некултуран, нити необразован, нити је народ који заступа бесмртност људске душе незнатног порекла. И отац управо преминуле царице беше владар овог народа… И од свих народа по свој васељени они који су у сећању [људског рода ] најстарији и најчувенији, који сматрају да су наше душе бесмртне знамо [да међу њих спадају] Грузијци, Келти, Хирканци, Трачани, Грци, Римљани, Египћани, Међани, Индијци, док сви остали [народи] не заступају ништа од оног што није проверено…“

Сматрате да је значај Халкокондила као историчара у томе што је он, као историчар XV века, имао, по сопственом сведочењу, увид у све раније византијске и античке изворе. Колико смо свесни његовог значаја?

А. СТОЈАНОВИЋ: Његов суд о етнографским питањима завређује много већу пажњу код савремених историчара управо јер представља кровног историчара ромејско-грчке повести који своје закључке доноси на основу свих њему расположивих извора о етнографији старих народа. Такође је веома значајна и чињеница да Халкокондил сведочи о томе да поред бројности њему доступних извора о етнографији разних народа (у овом случају Илира), сви ти извори не конвергирају ка јединственом закључку већ су оштро супротстављени међу собом. За Халкокондила не постоји сагласје старијих извора о питању досељавања или одсељавања Илира или Трибала на подручје Балкана. Немогуће је преценити значај овог Халкокондиловог сведочења које би требало да унесе креативну полифонију у истраживање једног тако комплексног научног питања као што је прапостојбина и миграције Трибала и Илира. Ненаучно и немогуће би било да медиевистика и историја раног средњег века остану глуве на овакво сведочење кровног византијског историчара и скупљача старијих сведочанстава и да и даље о питању порекла, прапостојбине и миграције Словена доминира спис О управљању царством, који се приписује Константину Порфирогениту.

Како Халкокондил описује сродности Срба и Руса, то јест, како он каже, Трибала и Сармата?

А.СТОЈАНОВИЋ: Ево цитата: „Сармати (Руси) пак стално (обично) употребљавају језик веома близак Илирима (φωνῇ διαχρῶνται παραπλησίᾳ τῇ Ἰλλυριῶν) који живе уз Јонско [море], све до Венета (ἐπὶ Ἑνετούς). Али који су [од] њих старији (παλαιότεροι), и који [од] њих се шире земљом других [племена, народа], било да су Илири прешавши с оне стране Европе (Балкана) настанили Поланију (Пољску) и Сарматију (Русију), или су пак Сармати (Руси) дошавши ту негде до Истроса (Дунава) населили Мисију ( Бугарску ) и земљу Трибала и, дакако, Илира (Босанаца) према Јонском [мору] све до [земље] Венета, нити сам сазнао од ког другог од оних старијих који су [то] детаљно истраживали, нити бих имао [нешто од тога] да потврдим као потпуно истинито.“

Тврдећи да Сармати и Илири говоре идентичан језик и да исти тај језик говоре и Трибали, Халкокондил имплицира да су сви они идентичан народ. Једина разлика међу њима је у различитим именима која носе, а која су последица насељавања истог народа на различите територије, по којима су онда и добијали своја имена.

Како је могуће разумети на први поглед контрадикторне тврдње Халкокондила да, иако су Илири и Трибали истоветан народ, једни (Трибали) су старији од других (од Илира)? Ако желимо да избегнемо конфузију у Халкокондиловим тврдњама, једини логичан одговор је да су Трибали окарактерисани као најстарији народ у периоду док је живео на јединственој територији, као најстарији етнолошки супстрат народа. Чим су почеле миграције Трибала, разни делови тог најстаријег народа су добијали етнониме по територијама на којима су се насељавали: Трибали који су остали у Илирији су добили назив Илири, Трибали у Сарматији су названи Сармати… Према томе, различита имена Трибала потичу од топонима области на које су се населили (Илири, Сармати), док су пре миграција носили заједничко име Трибали. Једино тако је могуће објаснити чињеницу да су за Халкокондила Трибали најстарији народ, док су истовремено идентични са њима Илири млађи од Трибала и Халкокондил их представља као стар народ.

Да ли бисмо могли да резимирамо Халкокондилове основне тезе?

Д. КРСТИЋ: На основу анализе Халкокондилових ставова о Трибалима (Илирима) могуће је резимирати следеће етнографске поставке Доказа Историје:

– Трибали су народ најстарији.

– Трибали, Илири, Сармати, Мизијци су исти народ који говори идентичан језик, има идентичне обичаје и културу. Њихов културни и језички идентитет се протеже и до времена Халкокондиловог писања.

– Однос између Трибала и Илира (и осталих истородних народа) је такав да Трибале, као најстарије, треба сматрати као заједнички етноним за један народ који је још живео у својој прапостојбини на Балкану (све до Дунава). Када су почеле миграције, на исток и на север преко Дунава, исти народ добија различита имена по територији коју насељава. Тако су Илири етнички Трибали који су остали да живе у прапостојбини Илирику, Сармати су етнички Трибали који су се одселили у Сарматију…

– Веома је вероватно да су Трибали (Илири) староседеоци Балкана и да су се одсељавали с прапостојбине, која се протеже од обала Јонског (Јадранског) мора до Дунава.

– Постоје историјски извори који потврђују и досељавање Трибала (Илира) на Балкан са севера и извори који тврде супротно, да су Трибали староседеоци Балкана.

– Албанци нису Илири и дошли су на Балкан с територија источно од Црног мора.

Наравно, Халкокондил је Грк и он велича свој народ у прошлости и данас. То му од историчара нико не спори. Али спори се његова теза да су Трибали древан народ чији континуитет постоји од антике. Шта је у питању?

Д. КРСТИЋ: Халкокондил јасно назначава културни, политички и језички континуитет Грка од античке историје до његовог доба и то нико од научника не спори. Међутим, када Халкокондил признаје исти такав континуитет њему савременим Трибалима (Илирима) са античким Трибалима (Илирима), онда се на то гледа као на пишчев анахронизам и претерано класицизирање, што је наводно бољка свих византијских историчара. Поставља се логично питање: ако Халкокондил инсистира на језичком, културном и политичком историјском континуитету Грка кроз миленијуме, зашто је тешко то исто прихватити за Трибале (Илире), нарочито ако истовремено сматра да је највећа вероватноћа да су Трибали (Илири) староседеоци Балкана? Поврх свега, културни, политички и језички континуитет средњовековних са античким Трибалима може да буде само потврђен изразитим Халкокондиловим исказом да су Трибали народ најстарији (τὸ γένος παλαιοτάτον). Чињеница да су Трибали најстарији народ има смисла једино ако су Халкокондилу савремени Трибали исти народ са античким Трибалима. Другим речима, основна премиса тврдње да су Трибали најстарији народ јесте њихова идентификација са средњовековним Трибалима. Ако Халкокондил тврди да постоји историјски континуитет Грка, зашто је немогуће да идентичан континуитет постоји и код Трибала (Илира), нарочито ако писац то експлицитно тврди на више места у „Доказима историје“?

Другим речима, ако су Трибали најстарији народ и ако је највероватније да се нису доселили на Балкан већ да су се одсељавали с њега, што значи да су староседеоци на Балкану, и ако постоји језички и културни идентитет још и сада између античких и средњовековних Трибала, једини закључак који се може извести из наведених чињеница из Халкокондиловог дела је да за њега постоји историјски континуитет између античких и средњовековних Трибала.