О. Дарко Ристов Ђого: Вријеђање српског народа је саставни дио навијачког декора али и политичког говора у ФБиХ

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Немам баш много времена ових дана да прегледам медије (очекујемо долазак Његове Светости у Фочу, а свакако дан је кратак а ноћ још краћа за све оно што треба да се прочита, напише, уради), али ми непрекидно стижу поруке о томе како су нарочито медији у Федерацији БиХ направили читаву причу од исјечка из поткаста „Рубикон“ на коме сам имао част да гостујем. Лијепо би било да погледају читаву емисију али и сам подкаст, јер ће на њему наћи и умније и рјечитије госте. Но како већ бива, инсерти говора праве кратке вијести, људи се упаљују, медији добијају прегледе. И без потребе да прегледам све варијације на тему, довољно је да погледам прву „Син Ристе Ђоге неће да навија за БиХ“ или тако нешто.

Да разјаснимо најприје да је све што сам рекао истина.

Да нагласим да то што мрзе мога оца мени не значи ништа – волио би и он и ја да је историја кренула другим током а наш дом и живот у Сарајеву да су остали изван вихора сецесионистичких ратова, али нисмо се ми питали. Отац је ријечју и животом бранио свој народ. То што неко започиње са „Син Ристе Ђоге“ – мени је част, ја сам додао патроним између имена и презимена да бих носио, пред туђинском мржњом и честим заборавом разних српских власти, његово име.

Него, да се не враћамо на историјске теме сецесије илити „независности“: све наведене реакције су показна вјежба онога што не ваља у политичком животу данашње БиХ – ноторна је чињеница да је псовање мајке четничке и вријеђање српског народа саставни дио навијачког декора али и политичког говора у ФБиХ.

Докле год људи, масе, политичке елите не схвате да Срби нису мазохисти који ће вољети трибине које их пљују, људе који их мрзе, политички жаргон који их већ деценијама вријеђа – не само да се нећемо идентификовати са новоствореним симболима и новосачињеном земљом, већ ћемо се осјећати управо онако како сам се изразио. То што је сљедећа безумна реакција дежурних србофоба таква да нас упућују за Републику Србију – још више цементира немогућност да макар као нормална људска бића причамо о различитим осјећајима припадања. Без бриге, пријатељи, „тамо гдје је српска душа која, тамо је мени Отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште“, каже Шантић. У Србији смо и када смо овдје! Наравно, волимо ми и сваку груду славне Херцеговине од Светога Саве и памтимо историју српске земљице Босне – бити Србин значи управо то – осјећати својим сваки крај неомеђене Отаџбине. Но једна ствар су завичаји и земље а друга ствар бирократија, политички притисак, стално наметање осјећаја да ми треба да будемо странци и гости, захвални што нам дате да нешто радимо – све оно што „БиХ“ данас јесте.

О томе како и зашто ја осјећам да је „Боже правде“ моја химна, Србија – моја земља, тробојка – моја застава, нећу трошити ријечи. То или имаш или немаш у себи, а докле год нам се буду браниле и изазивале неуротичне реакције, ми ћемо их још више вољети. Маните се наметања јер као што каже стара севдалника – од намета нема селамета.

И за крај: сарајевска чаршија се чуди шта то говори православни свештеник. Изгледа да је само она заспала или намјерно заборавна у свијету у коме је православна империја једина помоћ многим муслиманима у свијету. Читајте Дугина. Размислите мало.

У наставку можете послушати цијелу емисију у подкасту „Рубикон“ у којој је гост био отац Дарко Ђого: