Сви они са жаљењем, а све чешће и са иронијом и цинизмом на рачун Зеленског помињу да ће цена коју ће Украјина платити – бити огромна.
Када је пре годину и по дана Кисинџер говорио да Украјина не треба ни да покушава да ”поврати” Крим јер је он одувек био руски, на њега су скочили атлантисти свих боја говорећи да је зa њих прихватљив само потпуни пораз Русије. Данас, кад су сви схватили да Кијев губи рат, такви гласови се скоро не чују – превлађује мишљење да се мора признати оно што је очигледно: војне перспективе за Украјину су веома мрачне.
Сви постају свесни да су Донбас и Крим званично постали део Русије, да их Руси никада неће дати Украјини, а они који мисле да ће то учинити, живе у свету апсолутних фантазија.
Запад изгубио стрпљење
„Сваке недеље нам постаје све теже да у потпуности финансирамо оно што сматрамо неопходним да пружимо Украјини“, каже помоћник председника САД за националну безбедност Џејк Саливан.
„Ja немам своје складиште муниције овде „, изјављује Борељ одговарајући на питање да ли Брисел може да испуни обећање да Украјини да испоручи милион артиљеријских граната до марта 2024. године.
Словаци су одбили да финансирају рат, Мађари такође, а многе европске земље мисле исто, али немају довољно храбрости да то отворено кажу Америци, која заправо, на њих преваљује трошкове свог рата.
Ипак, главни ударац Украјини дошао је од највећег ”пријатеља” – Бајден је потписао привремени буџет Сједињених држава без ставке о помоћи Украјини, а главни европски подстрекач рата (после Пољске) Шолц изјављује да жели да разговара с Путином.
Да ли ће и Путин имати исту жељу, тек ћемо видети, али колективни Запад му изгледа, припрема озбиљан поклон – мировни предлог о коме Кијев нико није ништа питао и у коме Украјине или нема, или ”скоро нема”.
Предлог Медведева
”Ватру је запалио” шеф канцеларије генералног секретара НАТО-а Стијан Јенсен „Верујем да би једно од решења могло бити да се Украјина одрекне неких својих територија и заузврат добије чланство у НАТО“.
Иако је званичан Кијев глатко одбио овај предлог, идеја се прилично допала Димитрију Медведеву, заменику председника Савета безбедности Русије:
„Занимљива идеја. Једино је питање што су све наводно украјинске територије изузетно спорне. А за улазак у НАТО кијевске власти ће морати да се одрекну чак и самог Кијева, главног града древне Русије. Главни град ће моћи да пренесу у Лавов. Наравно, ако се Пољаци сложе да им га препусте”.
Медведев у свом предвиђању иде и даље. Следећи корак, биће да Украјина призна да ни Одеса, Николајев, Кијев, и практично све остало – нису Украјина, што ће рећи да ни Зеленски, који не иде на изборе, није председник, већ узурпатор, украјински језик – није језик, а Украјина није држава већ вештачки спојени делови туђих територија“, каже.
Прилично сурово, али ако се има у виду да западни лидери више не сматрају Крим и Донбас украјинским територијама, и покушавају да нађу ”соломонско” решење нудећи јој пријем у Алијансу с крњом територијом, ни овакав исход није немогућ. У сваком случају, разматрају се следеће варијанте:
Прва, за коју се сматра да је оптимална, да одговара Русији, представља оно највише што би Украјина могла да добије:
Украјина остаје у садашњим границама минус територије ДНР и ЛНР
На тај начин ће земља се како-тако сачувати, а ако Рада званично призна припадност Крима Русији, независност Донбаса и Устав унесе одредбу о неутралном и ванблоковском статусу земље, одрицању од нуклеарног оружја, па чак и ако преда ратне злочинце Руској Федерацији, ако уведе руски језик као други државни, онда ће, мисле многи, циљеви руске специјалне војне операције бити постигнути.
Русија, међутим, не мисли тако. После неког времена, одморни бивши ратници и националисти, азовци и бандеровци, изаћи ће из својих рупа и покренути нове ”мајдане” и нове ратове. И тада – све испочетка.
Друга варијанта, чини се најреалистичкија, али за Украјину много мање прихватљива.
Подела Украјине на више држава
У првој фази, по аналогији са ДНР и ЛНР, организује се неколико формално независних република на историјски руским територијама које говоре руски. То би могле бити Харковска, Днепропетровска, Запорошка, Херсонска, Николајевска и Одеска република. У другој фази, на уједињујућем сабору народних представника, они заједно са ДНР и ЛНР, као и Придњестровљем које им се може придружити, стварају нову независну државу која је у блиским савезничким односима са РФ, Новоросију.
Остатак данашње Украјине дели се на две релативно мале државе – Украјину (Малоросију) на земљи тзв. Хетманске државе из XVII века, и западну Украјину (Галиција и Волин) заједно с данашњим Лвовском, Ивано-Франковском, Волинском, Тернопољском, Хмељничком и Ровенском областима.
Веома сурово, али у складу са оним што говори Медведев.
И трећа варијанта, најрадикалнија:
Потпуно нестајање Украјине
Могуће је само ако распад земље након специјалне операције добије неповратан и потпуно неконтролисан карактер. У овом случају, у Новоросији и Малоросији могу се појавити јаке центрипеталне тенденције и ове територије ће једноставно ући у Русију као републике, и административне области. Буковину и Закарпатје ће узети Румунија и Мађарска, а шест западних области – Пољска, у чијем су саставу биле до 1939. године.
Ни једна од три варијанте, сасвим сигурно неће бити апсолутно прихваћена, али свака од њих, зависно од ситуације на терену, може бити основа на којој ће се градити коначно решење.
Једно је сигурно – Запад више не верује у победу Украјине, и спреман је да прихвати да Украјина плати високу цену за авантуризам Зеленског. Питање ко ће платити за увлачење у рат Зеленског и бројних украјинских грађана који свакодневно гину верујући да се боре за своју земљу, а не за повратак Америке на изгубљено место светског лидера број један, остаће сигурно заувек без одговора.
У сваком случају, право питање је једно – да ли ће земља која је донедавно била друга по величини у Европи, потпуно нестати са географске карте, или ће остати – у траговима.
