Ако ћемо поштено, Србија би требало да поништи Бриселски споразум и све споразуме засноване на њему и обнови – за почетак – своје цивилно присуство на КиМ. То само значи да се свим оним људима и институцијама, које је Београд потезом пера учинио „нелегалним”, врати политичко-правни субјективитет у оквиру државе Србије. И да се одрже локални избори где год је то могуће, наравно. Али то овде није тема, тема су бриселски споразуми.

Србија је испунила све обавезе из тих споразума. Приштина није испунила ништа. А ЕУ? ЕУ је недвосмислено доказала да је потпуно бескорисна као посредник у преговорима. Или, у најмању руку – потпуно бескорисна Србији, чије је проблеме за 10 година само повећавала, из године у годину озбиљно погоршавајући положај у коме живе српски грађани на Космету.

Европски званичници који излазе у јавност и траже нове уступке од Србије како би Приштина испунила (иначе бесмислене, безвредне, и по Србију штетне) обавезе на које се већ обавезала – а чије испуњавање гарантује ЕУ (sic!) као посредник у преговорима – само доказују да нису у питању никакве дипломате, већ пилићари, битанге и ловци у мутном.

Све и да је за Србију егзистенцијално важно да се на Космету формира фамозна ЗСО (а није), и да српске власти самостално (без суфлирања из Брисела и Вашингтона) процене да би се за формирање некакве ЗСО исплатило дати међународни субјективитет Приштини (а не исплати се ни у лудилу), на ту понуду опет не би требало пристати из једноставног разлога – јер ЕУ не може никоме да гарантује ништа и није у стању да косовске Албанце натера да поштују било шта што потпишу.

У питању је, још једном, бизнис. И зато верујте: ако европске компаније и хоће да одустану од свог профита у Србији (да би неки евробирократа могао да утефтери успех у преговорима око Косова), има ко да попуни њихово место. И то без политичких уцена.

Једино чиме ЕУ заиста може да прети Србији јесте губитак привилегија за српску бескорисну и паразитску политичку и НВО елиту.

Они могу да се нађу под санкцијама, њихове синекуре могу бити заврнуте, њихове европске јагњеће бригаде могу бити отказане, плаћене радионице у Кракову и Стразбуру затворене, могу престати да капљу парице из фондова које су, опет, само мито којим се плаћа одржавање Србије у колонијалној потчињености. И чак ако гладна уста те лажне елите сматрамо социјалним проблемом коју треба да имамо у виду – ни то није проблем који мало слободне конкуренције не може да реши.

Живимо у време када се планета на наше очи поново деколонизује и шаље кућама куфераше и лиферанте западних колонијалних предузећа. Срамота је да Србија, која је у тој борби поднела највеће жртве у Европи, данас остане једина земља у којој европски пилићари могу да изигравају дипломате и политичке ауторитете. Нигер и Мали су тим бедницима показали средњи прст. Одавно је време је да то урадимо и ми.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор НСПМ

Насловна фотографија: Tanjug/AP/Fred Sierakowski