Билбија: Историја се згушњава и убрзава – то је шанса за Републику Српску

Ђуро БИЛБИЈА

ПРЕДСЕДНИК Републике Српске подигао је многе обрве и заледио многе искривљене осмехе, поручивши коме треба – у Сарајеву и на странама од чије неоколонијалне подршке профитира политичка Башчаршија – да се не плаши суђења због неизвршавања одлука Кристијана Шмита и да неће побећи нити отићи у затвор.

Уз два наглашавања.

ПРВО: „Пре ће БиХ пропасти него што ћу ја отићи у затвор“.

ДРУГО: Покушај суђења мени биће – и суђење правосуђу БиХ које је, противно Дејтонском споразуму и Уставу БиХ, наметнутом преко недејтонских неоколонијалних „бонских овлашћења“.

Све што Република Српска чини од момента када је кренула у враћање својих отетих дејтонских надлежносити и права – својеврсно је суђење свему што је из Вашингтона, Лондона, Берлина и Брисела уграђено у антисрпску антидејтонску вавилонску кулу. У трајућој колаборацији у којој исте налогодавце и инструкције имају изетбеговићи и комшићи и немали део опозиције у Српској.

Наравно, то је и суђење и ПИК-у и политичком диверзанту Шмиту и неоколонијалним „бонским овлашћењима“.

Утолико кључне речи председника Српске, треба примарно читати овако: „Пре ће БиХ пропасти него што ће Република Српска отићи у затвор“ јер је ово исказ који је у потпуној супротности са оним „држава – то сам ја“.

Да је све по Дејтону, у БиХ високих представника и ОХР не би било бар од 2005-те; Уставни суд БиХ би већ две деценије био без страних судија; Суда БиХ и Тужилаштва БиХ не би ни било…

У сваком случају, председнику Српске се никада и низашта не би могло судити у Сарајеву, већ само у Бањалуци. По законима Српске. Ако се за то стекну законима Српске предвиђени разлози.

Зато, ако нешто треба да пропадне – то није Република Српска него све што је недејтонско, антидејтонско и неоколонијално у ингеренцијама и функционисању БиХ. Оно што за дејтонско и нормалност проглашава потчињеност БиХ америчкој и британској амбасади, ОХР-у и ПИК-у, видљивом Габријелу Ескобару и невидљивом Стјуарту Пичу.

Што за дејтонско упорно проглашава прогон дејтонске Републике Српске.

У току је једна од најзначајнијих трансформација и прерасподела снага у познатој историји. Запад се упустио у очајничку битку ради задржавања своје доминације, али се сума могућности већ прелива ка Светској већини.

Историја се згушњава и убрзава. Срби су опет у вртлогу и пред сложенијим ребусом него муслимани, Монтенегрини и Хрвати који се, верни свом менталитету и традицији, држе за скуте оних којима је у интересу да и БиХ и Балкан задрже као своје неоколонијално ловиште.

Српска и Срби генерално су вероватно пред сложенијим ребусом него што су били уочи и за време разби-распада Југославије.

Светска већина, предвођена Русијом и Кином, по процени руског спољнополитичког мислиоца Сергеја Караганова, већ почиње постпуно приморавање Запада, првенствено Сједињених Држава, на повлачење са хегемонистичких позиција и „прилагођавање новој стварности“.

То је и српска шанса и изазов за које неће бити довољно само активирати одлуке Народне скупштине Српске о враћању надлежности, ни тражење пуне примене Резолуције 1244. Шанса о којој се неће преговарати ни са Мирославом Лајчаком и Мануелом Сарацином, ни са Ентони Блинкеном, Аналеном Бербок и Жозепом Борељом.

Ко то са српске стране не схвати, уплаши се шансе за коју се треба паметно припремити, одлучно и организовано борити, или задржи годинама наметану лојалност западном антисрпском четвороуглу, неће ни покушати да врати оно што се буде могло и постаће сметња ходу националне историје.

Почистиће га или савременици или српска историја. У сваком случају: гусле.

„Глобално препакивање“, независно од тога како ће Срби себи одговорити на питање – ко је крив, као императив намеће унутарнационални одговор на питање – како, куда и с ким даље?

Московски писац и публициста средње генерације Дмитриј Ољшански написао је – поводом анкете која је показала да данас преко 80 одсто Руса сматра да је њихова земља опет велика земља – да је тај проценат условљен тиме што је Москва имала петље да ОСПОРИ свој пораз из деведесетих и да упути изазов Западу.

Република Српска је премала и преслаба за „изазов Западу“, али је и она ОСПОРИЛА свој пораз оличен у изнуђеном и у полуизнуђеном мирењу са отимањем својих дејтонских права и надлежности. Њене „дивизије“ су у одлукама којима је Народна скупштина Српске обавезала и себе и извршну власт и све што је српско на враћање отетог.

То је обележени и обавезујући стратешки простор, а реализација ће зависити од глобалног препакивања и снажења Светске већине.

Нешто се, међутим, може чинити већ сада.

Огњен Тадић је – подсетивши да БиХ нема имовину и да су и она и сва са њом повезана питања у искључивој надлежности Српске и Федерације БиХ – исправно указао да Уставни суд БиХ нема надлежности у вези са имовином и да је неуставно све што је до сада на том плану чинио. Још је незадовољнима препоручио да се обрате уставним судовима Републике Српске и ФБиХ.

Чини ми се да ово треба узети за једну од полазних тачака и деловати одмах и без колебања.

Народна скупштина Српске треба да се најхитније обрати Уставном суду Републике Српске са образложеном иницијативом да све што је Уставни суд БиХ чинио у вези са имовином, али не само са имовином, прогласи неуставним и неважећим на територији Српске.

Уставни суд Српске има на то право јер није хијерархијски подређен Уставном суду БиХ.

Уставни суд Републике Српске може и да утврди сва кршења Дејтона и Устава Српске од стране Уставног суда БиХ јер су многе кључне одредбе Устава Српске најдиректније изведене из одредби Дејтонског споразума и норми Устава БиХ (Анекса IV).

Уставни суд Српске има право и обавезу да њен Устав и надлежности Српске штити и од Уставног суда БиХ.

Имао је право и обавезу те врсте заштите и од антидејтонских и антиуставних дејстава високих представника у односу на Устав Српске и њене надлежности. Ово се односи и на немачког „Шћепана Малог“.

Уставни суд БиХ је један од главних актера хибридног рата против Републике Српске, Устава Републике Српске и Дејтонског споразума као важећег међународног акта.

Деловање и бројне одлуке Уставног суда БиХ су истовремено и простор за хибридни рат бошњачких и страних актера против дејтонске БиХ и дејтонске Српске.

Ако је то правно изводиво, будуће одлуке Уставног суда Српске требало би искористити и за гоњење страних судија у Уставном суду БиХ. У њиховим земљама. Због рушења Дејтонског споразума и подривања БиХ и Српске.

Историја се згушњава и убрзава и глобално препакивање које ће и Српској дати нове упоришне тачке и ослобађати је притиска водећих западних сила.

Исти процеси ће бошњачки унитаризам и хегемонизам оставити без доброг дела досадашњих адута, а Мека им више неће бити у Вашингтону.

Вероватно негде на средини процеса који ће уследити – као логичан потез може се наметнути проглашавање Дејтонске Републике Српске у оквирима Дејтонске БиХ, са признавањем једино својих и њених изворнодејтонских надлежности.

Гледано из угла Дејтона, то неће бити сецесија.

До тог момента ће бити много видљивије него што је данас: и да је безмало сва досадашња структура међународних односа била декорација за западну доминацију и америчку политику силе; и да би у српском интересу било да се одвојимо од Запада и његових доминантих процеса и да водеће западне земље нису према нама непријатељски расположене.

(Трибина је одржана 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва РС у Србији)