Не дам да ме мењате!

Кусо ми је ваше добро, добре су ми ове прње.

Старо и подрано, нека је, раскомоти се човек у човеку.

Разлегну се у мени ливаде и реке, пукну под ноктима оранице…

И слеп би се Србије нагледо, крај каменог стада распеване чобанице…

Ништа немам, и то је све што ми треба, чиме то мислите да ме купите?

За чим би се то вечност лакомо окренула?

Чиме да ме дозовете из јутрења и литургија?

Богу не персирам, а пред вама понизно да стојим?

Ја, тврдоглави и мекодушни Србин који ништа немам, и то је све што ми треба!

Па, ја се на икону наљутим, оћутимо мало па се изљубим са свецима.

Муке ме нису промениле, а неће ни ваша „добра“, вала!

Где ми је кућа горела налагао сам Бадњак…

Где сте ми камен с камена раскаменили- подигао сам манастире!

Камен по камен с ове две сломљене руке што их носим од праотаца…

Немате ви хартије да попишете шта ја све немам, а шта је све моје!

Ви би да описмените дете ћирилице?

Да вам дам слово неба за слово с тоалет папира?!

Да се потписујем гузицом као и ви, да будем бољи, јел да?

Више мој сељак ишчачка из носа но ви из јаловишта ћитапа и ћага!

Неписмени су у нас написали књига којима ваша писменост још дорасла није.

Вама је Србин подизао куће док су његове гореле!

У трну је ноћивао да вас угости на распећу…

Окоштали смо у јаругама и вртачама да би се вама гроб знао.

Крио вас је Србин под шајкачом док су га черечили да ода где сте…

По три пута је Српкиња сахрањивала сина да ваше мајке не сахране ни једнога!

Ћутале су реке у коритима од срамоте кад ливаде поплаве крв и сузе.

Наспе Србин читаву реку у чутуру па трк у јуриш, за вас…

Докле полен не би ветром стигао српске кости јесу.

Није мајка чекала глас о сину, знала је кад из камена никне и процвета- ето јој детета…

И ви би да ме мењате?

Да будем вама налик- тамничар човека у човеку!

А, у мени се раскомотиле гусле.

Читав се држим о гудало рана покрпљених струнама.

И успем се на распеће да догледам докле је све моје, све што немам јер свега имам.

И ви би да ме мењате?!

Мрш, бре, фукаро!

Камен ћу из бубрега и жучи да истерам и од тог камен кућу и манастир да саздам, вечан сам!

Тврдоглав и мекодушан Србин!

Наопак, да вама, авети, не будем једнак!

С Богом сам на Ти, па која сте ви то сила да пред вама клекнем и погнем главу?

Кусо ми је ваше „добро“- добре су ми ове прње, остале од прађедова…

Кожа по мери слободна човека, а не ланци ко ордење задовољног роба!