МИЛЕВА ЛЕЛА АЛЕКСИЋ: КОТОР

Црква Светог Николе, црква Светог Илије, бедеми

Поћи Боки Которској у походе је, изнова доживљено одушевљење и поетско надахнуће.   Није се, тек тако, песник Алекса Шантић одушевљавао Боком, поредећи је са приморкињом вилом, љепшом од вилиног ђердана. Има нечег тајновитог и хипнотичног у Боко-которском заливу. Треба се препустити лепоти и упијати је свим чулима. Бока се носи на пурпурној хаљини као брош од ћилибара, или као мирисни рузмарин на сватовском реверу. Ја је носим као ђердан од светлуцавих перли, који ми пристаје уз све хаљине и слаже се уз све комбинације.

Најзначајнији и најзнаменитији град Боке је Котор. Административни је центар целе области. Угнездио се на заравни испод Ловћена, ослушкујући песму ловћенске виле и гласове мудрости уплетене у ,, Горском вијенцу“. Све чује, али не збори о свему. Отмено ћути, а гласно поручује. Свакога дана кроз нека од његових врата провири по нека знатижељна романтичарка или пустоловка, понекад заводница раскошне лепоте, покушавајући да га збуни, да га заведе. Узалуд…Котор кроз дуго трајање одолева свим искушењема, господствено чувајући свој понос и титулу витешког града. Његово средиште чини стари град, а окружен је са четири и по километра дугачким зидинама које од мора воде уз обронке брда Свети Иван(Сан Ђовани), до тврђаве на врху. Бедеми, који окружују град, високи су двадесет, а широки десет метара. Имају троја врата:  од мора, од гурдица и врата на ријеку. Котор је испресецан трговима, од којих је навећи Трг од оружја, до кога се стиже одмах по уласку кроз врата од мора.

Бројни освајачи су кидисали на которске бедеме, почев од другог века: Илири, Византинци, Млечани, Аустријанци, Французи…У дванаестом веку Котором је владао велики српски жупан Стефан Немања. У Котору  је подигао један од својих дворова. У време владавине цара Душана, био је велики утицај Котора на српски престо. Када је требало одабрати поклисара хладне главе и бистре памети, речитог, вичног беседништву, помало лукавог, препреденог, да крене дужду у Млетке, Цар Душан је тај задатак  поверавао Которанима. А, познато је да су Латини били,, старе варалице“-како их је описао Његош. Уз смешак и наклон, бистрооком оку наших поклисара није промицала ниједна гримаса, ни један покрет ума или руку. Слушали су, али су читали између редова. Мало је искрености било у дипломатији, одувек. Изасланици су морали бити,, мудри као змије и безалени као голубови.“  Били су то важни послови за царство. На двор су се враћали са извојеваним повељама, са дуждевим печатом и потписом. Остављали су иза себе Венецију, раскошни трг Светог Марка, Дуждеву палату, гондоле на устајалој води и по неког трубадура испод прозора какве заносне младе девојке. Својим домовима су се враћали са даровима:венецијанском чипком, свилом, накитом, миришљавим зачиниа,са понеким скупоценим комадом оружја, богаго украшеним, или са раскошно укориченом књигом мудрих филозофа и мислилаца. Утицај Венеције на Котор огледао се и по манифестацијама, маскенбалима, одевању, манирима…

Бока је заиста,, невјеста Јадрана, љепша од своје приморкиње виле и светлија од њена ђердана.“-како је певао песник Алекса Шантић. Сва окренута мору, под будним оком Орјена и Ловћена, кокетно се додворава час једном, час другом стаситом заштитнику, који  будним оком прате морски бескрај, чувајући је од непожељних галија и гусарског мача. У Котор сам долазила у свим годишњим добима. Зими, када крену дуге, досадне кише, када кидише јужни ветар са мора, подижући таласе који се пропињу уз бедеме старога будванскога града, када све утихне, одлазила сам у Котор тражећи неки нови духовни или туристички доживљај. Заправо, ја природу волим у свим облицима-и када је умилна и кротка, и када је хировита и хучна. У тим досадним, зимским месецима, Котор је изгледао као гнездо на које се обрушавају огромни сиви орлови. Стешњен између брда и мора, у измаглици, деловао је помало депресивно,  али само дотле док се не закорачи на нека од масивних градских врата. Сиво бели- облаци су изгледали као праменови вуне, окачени на стене, отргнути са стада које се уплашено провукло кроз планину, па се њишу на ветру и умивају на киши.

У пустоловном разгледању града, најважније је имати обућу која не пропушта воду, јер су тргови и улице претворени у мала језерца у којима шљапкају упорни заљубљеници у которска издања-од сунчано-златног, до тмурно-сивог. И тада је град ваш. Можете до миле воље разгледати стара здања, галерије, музеје, храмове…нема гужве, ужурбаности, у уским уличицама и малим радњицама и сувенирницама које нуде оригиналне бокешке сувенире, али и робу познатих модних брендова. Мене је, увек, одушевљавала бокешка непосредност. Комуникација се успоставља лако, у кафеима сви ћаскају међусобно, иако се  не познају. Љубазност се подразумева.

-Виђи ове невере…Што се чини од овог вримена… Ма у кости ми се увука’ ови југо. Ни рибат’  не могу , ево већ нико вриме… Стоји коча привезана у пристану.

-Веле да ће потрајат ови дани. Све док са Орјена не крене сивер, да разагна ову маглу… Море бит још неђељу, или коју уру више… Примирит’ се и сидит дома, но што ћемо…

Тако су разговарала два стара рибара, уз кафу и лулу дувана, недалеко од мога стола. За другим столом заљубљени пар је у дубини погледа, тражио недохват љубави, занемарујући присуство осталих гостију. Љубав је слепа , нити види, нити чује даље од откуцаја сопственог срца. Две пријатељице су се јадале једна другој о кужини, о послу, о несташној деци…

-А, што ћу кухат? Ај, више та кужина, и пињате и бронцини, и ћикаре. Ма, окачићу травезу на клин, па и ја поникад, на ручак у ресторан. Е, виђи ми руке… Од чишћења луца, барбуна, лигњи, туна, скуша… Најлакше ми с мушљама…

– Ајме, моји би само нешто на грделе, да замирише и да зацврчи. Лешо не воле,само ја. И мени руке по цили дан миришу на маринаду, помидоре, капулу црвену и билу. А, да прође ова зима, да пођем на посаа, да на женско личим…

Док лагано испијам свеже цеђен сок од црвеног грејфа и поморанџе, засладим се по којим залогајем дивне которске кремпите. Нигде нема лепше, дефинитивно. Између две хрскаве корице, обиље крема који мирише на ванилу и на још неки зачин, недокучиве ароме. Осећам се некако чудесно опуштено, могла бих се обратити свакоме од присутног народа, као старом знанцу, првом комшији. Док  одлажем повратак, растежем минуте на сате. Од жустре кћери планине, претварам се у помало лежерну Бокељку.

 

Лети, када крузери у которску луку довезу туристе из целога света, град се зашарени, загалами, чују се сви светски језици, смех и жагор. Тада избегавам гужву и вреву, склањам се у тајновите уличице у којима ослушкујем тишину из вековне дубине, крепећи се мелодијом звона са цркве Светога Николе. Склупчана на некој скалини испод хлада магнолије или испод гране фикуса, испијам кафу за понети или свеже цеђени сок од поморанџе. Никада се не зна када ће стихови да покуцају на вратима душе, а Бока је тако чудесно инспиративна. Треба ухватити трен надахнућа пре него одлети, машући ми крилима из даљине као неухватљиви шарени лептир.

У Котору је све некако ушушкано, топло. Мале радњице су као какви простори из бајке. Прозори на сувенирницама су претворени у излоге, из којих, уоквирени драперама, извирују лепо изложени сувенири. У кафеима и ресторанима чује се тиха музика, приморских клапа, или старих шлагера.  Испред катедрале Светог Трифуна, која је један од симбола града, мноштво туриста бележи телефоном, или камером сећање на овај град. Тргови су препуни робова заточених лепотом, увезаних ланцима љубави, жудње и раздраганог смеха. У једној радњици оригиналних сувенира, продавачица ме ослови на руском језику. Насмејах се уз коментар:

-У реду је. Можемо причати и на руском.

-Ви говорите наш језик-осмехну се продавачица.

-Говорим српски језик. А ви га разумете, зар не?-настависмо смо у духовитом тону.

-Разумимо се…-Бљенуше две ниске бисера из осмеха. Док пробам дивни шешир са свиленом широком траком, приноси ми и торбицу украшену шкољкицама и перле…

-Оли што, сињора?

Ма, хоћу и оно што ми не треба. Таквој љубазности тешко је одолети.

-Ајд’ ћа’…Видимо се на љето- испраћа ме милозвучни глас, док ми додаје купљену робу

Размишљам коме ћу је и у којој прилици поклонити. Некој романтичарки, можда.

Кроз уске уличице, у којима се једва две особе могу мимоићи, над којима су се надвиле мале лођице од кованог гвожђа, извирују цветови мушкатли. Журим у храмове у којима је застало прохујало време. Само одјек звона са которских цркава подсећа да молитвеност тече кроз векове, као неуморна река. На једном од тргова, загледане једна у другу, осмехују  се црква Светога Николе и црква Светога Луке. Тробојка, која се спушта од врха храма до улазних врата, сведочи чијој цркви припада храм Светога Николе. Ове јесени долазим са тугом јер нећу срести оца Мома Кривокапића, стаменог ревнитеља за веру, сјајног беседника и познаваоца историје Боке Которске. Црква Светог Николе је један од симбола Котора и стамени православни бастион. Преко пута налази се њена старија сестра, црква Светог Луке из дванаестог века. Много пута сам посећивала Котор, али црква Светог Луке је увек била затворена за посетиоце. Данас сам се пријатно изненадила. Древни храм је отворио своје двери. Закорачих у патинирини простор цркве Светог Луке. Са старог иконостаса дочекаше ме иконе апостола и светитеља. Мирис прошлости, тамјана и мира сусрете ме на првом кораку. Та древна здања чувају молитвеност бројних генереција, покајаност и преображај ко зна каквих грешника, завете на вечиту брачну љубав и слогу безбројних парова и ко зна шта све још… Посећивала сам многе православне храмове, али тај чудесни осећај духовне радости, када сам закорачила у ово древно здање, не умем да опишем. Све је одисало вековном патином, као да се отварала старозаветна књига и откривала пред мојим очима сву сабрану молитвеност, дугог литургијског битисања. Пријатан мирис тамјана, упијен у стари иконостас и иконе испуњавао је простор. Приђох да се поклоним пред иконом Светог Луке, помало збуњена тим чудесним спокојством који ми се полагано свијао у души. Из несвакидашњег духовног узбуђења прену ме тихи глас послушника при цркви Светога Луке. Показује ми у углу ковчежић са моштима више светитеља и параклис Светог Спиридона са леве стране. Све то чини са пуно смирења и чудесне духовне радости, као да анђео Господњи руководи мисли и дела ове обожене душе. Сва моја благодатност  беше награђена и иконицом Светога Луке. Желим да изађем, да наставим разгледање града, али та духовна опчињеност ме држи везану духом за овај тајновити храм. Изађох из дома Божијег, као на крилима понесена. Још једном погледах на храм Светог Николе. Осмехнух се застави моје Отаџбине и утопих кораке у которску ужурбаност. Изађох на капију од мора. Поглед ми маме бедеми. Само једном сам се успињала на бедеме.

… Било је лето, жарко преподне. Из подножја бедеми су изгледали близу, никакав напор, размишљала сам. Удобне, лаке патике, летња гардероба и флашица воде у торби. Помислих,  спремна сам да савладам напор. Међутим, било је то једно напорно успињање. Мислила сам, да је иза следећег завијутка крај пута, а потом ми се пред очима указивао  поглед, са бескрајем у даљини. Недостајала ми је вода. Застајала сам поред дебелих зидова, усхићено посматрајући Котор који се приказивао у свој својој раскоши. У луци су надмоћно ленствовали огромни крузери и јахте на којима су се виориле заставе. Мене је фасцинирао дух града, његова историја, аутентичност, мултикултуралност, господствена уздржаност и непосредност. Кратак предах ми је омогућавао да саберем снагу и да кренем даље. Питала сам се шта се све може видети са врха бедема. Вероватно цела Бока. Ходала сам и ходала…Котор је остајао као у дубоком фишеку, утиснут уз море, а ја сам ишла даље, упорно савлађујући етапу по етапу пута, занемарујући умор, покушавајући да не мислим на жеђ. О, како сам завидила туристима који су се враћали, који су остварили свој циљ. Њихов весели жамор, доживљавала сам као усклик победе. Ипак, савладала сам и бедеме. На моју радост , прва особа коју сам срела на узвишењу био је продавац воде. Помислих, спашена сам! Једна флашица воде је коштала као десет у маркету, али требало је изнети ту воду на врх бедема.

Какав величанствени призор…Са једне стране распрстире се паонрама Котора, Доброте, пристаништа… Са друге стране узвисио се Ловћен. У подножју животари шума са оскудним растињем и камењаром. На каменитој стазици, у даљини, назирало се магаре натоварено грањем и једна погрбљена силуета која га је пратила.  Невероватни контрасти између господствене которске раскоши и оскудности у планини. Учинило ми се да је товар превелик за тако сићушну животињу, која се спуштала са планине, вешто се провлачећи између каменитих препрека.Беше ми жао  магаренцета. Да ли му гребу леђа суве гране, одломљене са неког обореног стабла, да ли му  сапињу кораке? Свежањ сувог грања вероватно ће послужити за ватру, на којој ће замирисати свеже кувано млеко. Живот у неком скромном дому, у коме се чувају ко зна каква драгоцена предања и ужурбаност и знатижеља которских туриста, непомирљиви су контрасти. Погрбљена силуета откиде две –три гране са оскудног жбуна, додајући је свежњу који трпељиво носи верни човеков слуга. Прозуклим гласом пожурује натоварено магаре.   Човек и животиња замакоше из мога погледа. Испод бедема пажњу ми је привукао стари храм, али се нисам усудила да се сама спустим до подножја. За данас је доста…

…У мислима се присетих мог подвига у савладавању которских бедема. Не усудих се данас да поновим предходно искуство. Продужих до которске пијаце, која се приљубила уз зидине старога града. На тезгама је највише зеленог поврћа, медитеранског воћа, маслина, маслиновог уља, разних врста сирева. Свеже убране мандарине се шћућуриле у бокорчићима, још се зелене листови на гранчици. Нарови се истичу лепотом јарко-црвене боје. Распукли су се од презрелости, као жудне усне. Нуде сочне црвене бобице. Баш волим нар…На тезгама хрпице блитве и кртоле…Ето поврћа за далматинско вариво које се, неизоставно, служи уз рибу.

-Оли што купит? Помидоре домаћи, тучене маслине, имам добар сир, ‘ајд пробај. Само ми још по кила остало…

Из луке допире глас рибара.

-Рибе, свеже рибе…Луци, луци, барбуни, скуша, каменице…Рибе, рибе, свеже рибе!

Купих маслине спремљене на традиционални начин,,тучене“,преливене маринадом, мандарине, нар и сир у маслиновом уљу са зачинским биљкама од којих познајем само рузмарин и жалфију. Продавачица са испуцалим рукама, у кесу ми  убаци свеже зачинске биљке. То је поклон. Успут убрах неколико листова ловора. Продужих према аутобуској станици, са које ће ме неки од локалних аутобуса вратити у Будву. Довиђења, Боко! Видећемо се ускоро…