Слободан Владушић: Књижевност на крају садашњице

Наук који нам нуди књижевност: оно што се пише за заборав збиља ће се заборавити, а оно писано гвозденом оловком на камену можда ће сваки преживети сваки потоп, па макар било написано и на папиру или екрану

Киш је својевремено говорио да је Гутенбергова галаксија, односно књижевност, на заласку. Није био једини. Књижевност су сахрањивали и радио и телевизија и интернет, а сада је појавила Вештачка интелигенција, која, додуше, неће да је ликвидира, већ само да је одузме од човека. Будућност је за књижевност увек била претећа, а да би била мање страшна, нудили су јој да се сама  промени: текст са страница књиге, предао би се чување електронским читачима у које бисмо могли да похранимо хиљаде књиге и тако уштедимо квадратне метре простора (уштедимо, за шта?) а затим би стара добра књига/књижевност какву смо до сада познавали, мирно могла отићи у пензију/гроб. Па ипак, књига и књижевност и даље живи у корицама књига и троши квадратне метре простора у становима својих поклоника, а ми се питамо како јој полази за руком да преживи сваки атентат који је до сада на њу извршен?

Можда је то зато што је судбина књижевности управо то – да настаје пред лицем смрти. Први пут јој се то догодило још онда, када је несретни Јов завапио „О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу! Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!” Потом је одустао од ове жеље, јер је поново почео да верује да постоји неко вечнији од гвожђа и камена, ко ће памтити његове муке. Ипак, прича о њему, остала је записана и гвозденом писаљком на каменој плочи.

Књижевност је дуго себе видела тако: као урезивање слова гвозденом писаљком по каменој плочи. Она се помоћу гвожђа и камена заправо кладила против свог времена, а у корист будућности. И тако је то трајало до деведесетих година прошлог века, када је Умберто Еко у свом тексту о ур-фашизму, „елитизам” повезао са фашизмом. Томас Ман је волео да велике писце посматра као племство духа. Еко их међутим, прогласио (прикривеним) фашистима.

Да би се ослободила те оптужбе, књижевност је морала да се ослободи и било каквог сна о величини и трајању, јер је проф. др Еко, у истом тексту поистоветио и традицију (односно трајање у времену) са фашизмом. За сваки случај. Тако је једина дозвољена величина постала величина профита, а једина дозвољена елита она финансијска. С тим у вези, и сам Еко је поједноставио свој бестселер Име руже, ваљда зато да би се боље продавао и да га нико не би могао оптужити за „елитизам” (=фашизам). Тиме је симболички послао поруку свим осталим писцима да не треба више да се надају никаквој вечности и будућности, већ треба да пишу само за своје време и своје савременике. Тако смо добили књижевност која се не експонира и не хвалише својом оригиналношћу, амбициозношћу или отежалом формом, нити има џојсовске снове о идеалном читаоцу са идеалном несаницом; добили смо књижевност која је послушна и скромна и која зна који је њен кавез у људском врту који је пре неколико деценија антиципирао Слотердајк на таласу постхуманистичког третирања човека као животиње; добили смо књижевност која непогрешиво осећа о чему, и како, и на који начин, треба да пише, да би је савременост волела или јој макар дала да живи (како–тако) а добили смо, такође, исто такве читаоце, који немају проблем да у делу са три главна јунака, цензуришу два, а баве само једним, као да ови други не постоје. И да све то чине у име тзв. људских права.

Ипак, негде на рубовима ове садашњице, која се чини свемоћном и свевременом, остали су разбацани неки писци и читаоци, различитих полова и језика, који и даље седе у својим собама или кафанама, некада сами са собом, а некада у друштву себи сличних, и пишу, читају или разговарају о књижевности која настаје пред лицем смрти и пролазности. Постоји једна анегдота коју препричавају сваком ко им се придружи за њиховим столом. Она говори о два романа која су објављена исте, 1857. године. Први је Фејдоов Фани, који је те године доживео 13 издања. Други је Флоберова Мадам Бовари, роман сличне теме, који је успех Фани те године био потопио. Данас, 2023. године, Фани труне на дну мора заборава, а Мадам Бовари се још увек чита. Све тајније, додуше, али се чита и даље.

Ови људи знају да је свака књига коју читамо и пишемо порука у боци која ће пловити морима и онда нас више не буде било. Таласи ће је потапати, али ће се она отимати мраку и сваки пут ће испливати на површину. А када море буде мирно и непокретно, као да је залеђено у времену, плутаће та боца усамљено бескрајном пучином, без наде да ће се икада докопати неког копна.

Међутим, свака боца на крају нађе пешчану плажу на коју ће се насукати и свог читаоца који ће је приметити, отворити, узети поруку из ње и ту поруку прочитати. А онда ће поруку или пажљиво пресавити и ставити у џеп (или недра) или ће је згужвати и бацити у море и заборав, који ће овога пута бити коначан, јер више неће бити боце да сачува папир од влаге.

Наук који нам нуди књижевност једноставан је: оно што се пише за заборав, збиља ће се заборавити, а оно што је писано гвозденом оловком на камену, можда ће сваки преживети сваки потоп, па макар било написано и на папиру или екрану.

Есеј објављен у Културном додатку Вечерњих новости, 17. октобра 2023. године

Опрема: Стање ствари

(Сајт Слободана Владушића, 19. 10. 2023)