Игор Мекина: Израелски „Цугцванг“

Израелски политичари већ деценијама одбијају једино могуће решење највећег државног проблема – суживот са Палестинцима и њихову државу, Палестину. Тако Израел, уз благослов западних савезника, више од 75 година крши међународно право ширећи своје територије и тлачећи Палестинце у систему налик апартхејду. Најновији рат Израела са Хамасом најављује крај те ере. Штавише, овај сукоб би могао да буде важна историјска прекретница, симбол губитка доминантног утицаја такозваног „Запада“ у светској политици.

Тај процес је у својој колумни најбоље описао некадашњи индијски дипломата М. К. Бадракумар: „Отоманско царство пропало је због арапске побуне. И Израел ће морати да испразни територије које је окупирао како би направио места за државу Палестину, што ће, наравно, бити тежак пораз за Америку и означити крај глобалне доминације Сједињених Америчких Држава. Подсећа ме на битку код Камбреја у северној Француској (1918) где су се Немци – опкољени, исцрпљени и уништеног морала усред све горе ситуације код куће – суочили с извесношћу да је рат изгубљен, па су се предали“.

М. К. Бадракумар указује на још један важан процес, на „бујицу догађаја у последњих недељу и по дана који су запањујући, почевши од телефонског разговора иранског председника Сајида Ебрахима Раисија 11. октобра са саудијским престолонаследником Мохамедом бин Салманом, током којег су претресали заједничку стратегију у вези са ситуацијом четири дана по разорном нападу исламистичког покрета отпора Хамас на Израел“.

Лекција Харолда Пинтера

Сарадња свих арапских земаља у подршци Палестини, и шиита и сунита, јасна подршка Палестинцима од стране Русије, Кине и Турске, чак и чињеница да су три арапска лидера одбила да се састану са америчким председником Џоом Бајденом када је он већ стигао на Блиски исток – јесу очигледни спољни знаци опадања америчке моћи. Целокупна спољна политика Америке на Блиском истоку, заједно са њеним темељем – петродоларом, нашла се у слободном паду и развој догађаја је за Вашингтон сваким даном све гори.

Овоме можемо додати и потпуну дискредитацију не само америчке, већ и европске политике на самом почетку последњег палестинско-израелског рата. То се пре свега односи на шефицу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен која је изразила безрезервну подршку Израелу у тренутку када је Тел Авив најавио де факто етничко чишћење Газе. На срамоту Европске уније, кукавички је ћутала чак и када је Израел Палестинцима прекинуо снабдевање водом, струјом, храном и горивом, иако је била још како гласна у осуди ни приближно сличних потеза у случају Украјине, у којима је препознала „руски терор“.

Енглески драматург, писац и политички активиста Харолд Пинтер је поткрај живота одржао два изузетна говора која прецизно описују суштину англосаксонске политике која је данас у неповратном паду.

„Спољну политику САД“, рекао је Пинтер, „најбоље дефинишемо овако: ‘Пољуби ме у дупе или ћу ти разбити главу!’ Тако је проста и груба. Али оно што је у вези с њом просто невероватно јесте да је тако невероватно успешна. Садржи структуре дезинформација, употребе реторике која искривљује суштину, а која је веома убедљива иако је по среди само гомила лажи. У питању је веома успешна пропаганда. Они (Американци) имају новац, технологију, сва средства да избегну одговорност – и успева им!“

Примајући Нобелову награду за књижевност, Пинтер је 2005. упозорио на „злочине Сједињених Држава Америке који су систематски, непрестани, опаки, безобзирни, али упркос томе о њима говори веома мало људи. Ту морате признати успех Америке. Спроводи уистину клиничку манипулацију моћи широм света, маскирана у силу ‘предану универзалном добру’. То је брилијантан, чак духовит, свакако веома успешан чин хипнозе.“

Горка и тужна реалност америчке политике

Осамнаест година касније, куцнуо је час да се та глобална хипноза оконча. Цео свет сада може да види да Америка и ЕУ својом непоколебљивом подршком Израелу у бруталној кампањи против Палестинаца нису на страни демократије и људских права, како стално истичу, већ на страни колонизатора и насилника. На то је упозорио и ирански министар спољних послова Хосеин Амир-Абдолахијан који је оптужио Вашингтон да води „прокси рат против Палестинаца“ и упозорио на страшне последице уколико бомбардовање Газе не престане, а Израел крене у копнени напад.

Ирански дипломата је подвукао „горку и тужну реалност“ америчке политике, с обзиром на то да је Џо Бајден прешао преко пола света да би се обрео у „ванредној ратној посети“ Тел Авиву само зато да би показао подршку влади премијера Бењамина Нетанијахуа усред бомбардовања палестинске енклаве и блокаде хуманитарне помоћи. „Велика је срамота што је амерички председник најавио да ће Америка послати стотине авиона, бродова и камиона пуних војне опреме на окупиране територије да потпомогне масовна убиства која Израел спроводи у Гази, а успут је испословао да Тел Авив пропусти ни двадесетак камиона са хуманитарном помоћи да уђу у опкољену енклаву“, упозорио је Амир-Абдолахијан.

У међувремену се ситуација и за Израел погоршава из дана у дан. Додуше, западни медији и даље величају израелску војску и њену ефикасност, подгревајући очекивања да ће израелске снаге „слистити Хамас“ приликом инвазије на Газу.

Чак се и посебна словеначка „ратна репортерка“ Кармен Швегл, која иначе ватрено подржава Израел, у својим извештајима за јавни сервис ТВ Словенија све чешће чуди зашто не почиње свеопшти напад на појас Газе, напад на који новинари њене сорте једва чекају. На страну што би то могла да буде искра за рат још ширих размера, јер би се умешао и Хезболах, а индиректно можда Либан, Иран, Турска и Сирија уз подршку свих арапских земаља и (дипломатску) подршку Кине и Русије.

Пречица не постоји

Проницљивији аналитичари истичу да се израелски премијер Бењамин Нетањаху сада нашао у позицији у шаху познатој као „цугцванг“. Израз потиче од немачког Zug (повући) и Zwang (принуда), дакле односи се на онога ко је присиљен да повуче потез, иако зна да су опције лоше. Не постоји пречица нити се незгодна ситуација може избећи. Другим речима, онај ко води игру може да рачуна само на губитак или озбиљну штету. И то је изазов који је пред израелским премијером и његовим генералима; мора да повуче неки потез после Хамасових напада 7. октобра, а сам је, обећањем да ће уништити терористе, распалио очекивања крвожедне публике на Западу, камере су на готовс… „Проклет је ако крене у офанзиву на Газу, а проклет је и ако одустане“, прокоментарисао је дилему израелског премијера амерички професор са универзитета у Чикагу Џон Миршајмер.

Не смемо да заборавимо да је Хамас у само једном дану нанео више жртава Израелу него што их је Израел имао у иједном претходном рату. Нетанијаху је под притиском да обнови систем застрашивања и ционистима врати осећај супремације – али то више не може да постигне. Сваки копнени напад на Газу значи урбани рат у већ уништеном граду са великим подземним објектима. Коју цену би израелска војска (ИДФ) требало да плати за „уништење Хамаса“ у девастираном појасу Газе од два милиона људи, испреплетаном подземним тунелима? Колико би још палестинских цивила искрварило пред камерама светских медија?

Други фактор су, наравно, Хезболах и друге групе отпора које могу да нападну Израел са севера и разних других праваца. Хезболах је запретио да ће то учинити ако ИДФ насрне на Газу. Има око 100.000 ракета – више него довољно да истроши израелску противваздушну одбрану. Ракете дугог домета могу да погоде било који већи град у Израелу. На северној граници је већ дошло до размене ватре. Нетанијаху стога мора да нападне Газу из освете и да обезбеди сигурност Израелу, али у исти мах то не може да нареди, јер би тада Хезболах уништио мит о супериорној израелској војсци чак и више него што је Хамасу до сада успело. Зато се фронтални напад одлаже.

У међувремену, Израел је покушао да изгладни становништво Газе под изговором да су тамо „људске звери“. На тој тачки је свету прекипело. Дипломате све отвореније говоре о хуманитарном конвоју за Газу под заштитом руске морнарице и уз сарадњу Турске. Да ли би се Америка заиста усудила да нападне Турску, чланицу НАТО, и нуклеарну силу – Русију?

Упркос патњама и жртвама

Не треба заборавити ни на још једну компоненту развоја блискоисточне кризе која је донекле занемарена; упркос страховитим патњама и жртвама, палестинска популација се стално увећава. У регији је више од пет милиона Палестинаца. Израел има девет и по милиона становника, од којих Јевреји чине скоро седам милиона, остало су Арапи (Палестинци са израелским држављанством).

Током арапско-израелских ратова шездесетих година прошлог века, у Египту је живело око 20 милиона људи, а данас 110 милиона, очекује се да ће између 2050. и 2070. године број Египћана премашити 200 милиона. Претпоставља се да ће Израел тада имати 13-16 милиона становника, што значи да ће Палестинци у не тако далекој будућности бројчано над‌јачати израелске окупаторе.

Поврх свега, западни савезници и спонзори Израела све више губе моћ и утицај. Све то су разлози због којих Фјодор Лукјанов, руски аналитичар, упозорава да би било добро за Израел да што пре научи да живи са арапским суседима на другачији начин него што је чинио до сада. То значи у миру, уз признање Палестине и Палестинаца, њихових интереса и права, без апартхејда.

У супротном, следећи израелски „цугцванг“ биће гори од овог пред којим је Израел сада, јер би будући арапско-израелски рат, кроз коју деценију, могао да значи да би се на бојном пољу суочиле арапске државе које броје 300-500 милиона људи против 16-ак милиона Израелаца.