Кецмановић: Због Алије Бошњаци немају ни ентитет, ни јединствену Босну, него заједницу кантона на 25 одсто БиХ

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПРОШЛЕ недјеље навршило 20 година од смрти „Првог у Бошњака“, „Оца нације“, „Бабе“, „Деде“.

Звали су га и „Први у Бошњака“, иако се није осјећао Бошњаком, ни Босанцом, ни Бошњанином него – искључиво муслиман.

„Отац нације“ није био јер заслуга да муслимани постану Муслимани историјски припада ЦК СКБиХ (1966.), а заслуга да се преименују у Бошњаке припада Првом бошњачком сабору (1994.).

У муслиманском народу су га од миља звали „дедо“ иако их је забавио о јаду страдањем у грађанским ратом који је политички изазвао.

Његова дјеца су му тепала „баба“ умјесто бабо, иако их је повриједио шеријатским браком, са иночом Меликом.

Рахметли Алија Изетбеговић, 2003-2023, преселио се на ахирет 19 октобра, а двије деценије касније, широм бошњачких кантона постоје улице, тргови, џамије, алеје, у Сарајеву Музеј и Фондација које носе његово име, у Мостару чак и турнир у малом фудбалу који слави лик и дјело.

У интервалу од свега двије године (89-90) постигао је политичку каријеру невјероватну чак и за период транзиције послије пада Берлинског зида.

Од затвореника осуђеног због борбе за слободу ислама, постао је лидер највеће националне партије у федералној републици, и тријумфом на слободним изборима испео се на чело секуларне БиХ и одлучивао о судбини Југославије.

А онда је на подстицај колективног Запада направио кобну грешку.

Игнорисао је колективну вољу конститутивног српског народа изражену у Парламенту и на Плебисциту, те извео сецесију СРБиХ од СФРЈ и изазвао грађански рат у БиХ. Касније је заратио и са Хрватима, те најзад и са национално својима у Цазинској крајини.

Била је то суицидна политика рата на три стране и од капитулације су Бошњаке спасили интервенција НАТО-а и Дејтон.

На својим путовањима током рата, тражио је помоћ по свуда. На Блиском Истоку је „од срца“ обећавао Босну као џамахирију, а на Далеком западу „из главе“ као мултиетничку и грађанску.

Био је убједљив саговорник, смирен, није подизао тон, стрпљив да саслуша, али крајње непоуздан за било какав договор.

Одустајао је од договореног, повлачио потпис, био је склон ситним преварама, што је било неприлично његовом статусу и годинама.

И они који су са њим блиско сарађивали, попут Нијаза Дураковића, сједоче да је, „иако искрени вјерник, лагао да и не трепне“. Он је то у неким интервјуима објаснио: „Прије подне ми се чини боље овако, а поподне онако, али и живот је пун противрјечја“.

На крају му нико ништа није вјеровао, ни Далеки Запад ни Блиски Исток ни рани савезници Хравати, ни Муслимани из Зелене крајине, а Срби у БиХ би му, парадоксално, чак могли и халалити јер им је на вријеме отворио очи да је Република Српска за њих једини начин опстанка у Алијиној Босни какву је, активно или пасивно, подржавала главнина муслимана.

Оно што заслужује поштовање, био је спреман да за једну идеју, ма каква она била, на робији проведе најбоље године живота.

Ислам је за њега, како сам пише, „био и филозофија и морал, и мудрост, и вјера, и љубав, и начин живота, и све оно најбоље и најљепше“. А с обзиром на узвишеност циља, препоручено је и упржњавање кетмана, па је Алија, по потреби био и исламиста, и националиста и либерал.

Употребио је Адила Зулфикарпашића, финансијера странке који је у Цириху удомљавао Младомуслимане и плаћао адвокате, па га потом одбацио. Исто се провео и међу секуларном интелигенцијом утицајни Мухамед Филиповић. Најзад је маргинализовао и Фикрета Бабу Абдића, који је странци привукао највећи број гласова.

Саставио је пет мандата, иако није имао право ни на један. Најприје је ускочио умјесто Абдића, а онда ратно стање искористио да продужи статус предсједавајућег и постепено га претвори у предсједнички.

На власти се окружио „робијашком халком“ осуђених на Сарајевском процесу, јер је једино у њих имао повјрење и од њих направио паралелну линију реалне власти.

Лимитираним завјереничким искуством прогона и конспирације, њима је више одговарао ратни хаос него стање реда и закона.

Појавно, Алија је еволуирао. Од муслимана који, како је сам говорио, „није уопште имао национално осјећање и идентификовао се једино са исламском умом од Марока до Индонезије, постао је национални вођа, па онда и промотор грађанске БиХ.

Но све је то било тактичко прилагођавање што локалној, што међународној конјунктури. Интимно, он је био и остао панисламиста коме је циљ био реисламизација муслимана и исламизација немуслимана, односно шеријатска држава.

Колико год је у политичком иступима врдао заокретима, двовсмислицама, недореченостима и кетманом, у Исламској декларацији написао је све јасно и кохерентно и никад се у поновљеним издањима ничег није одрекао. Штавише, та књига је усвојена као званични документ СДА и Бакир вели да је „држи на радном столу“.

Иако је на посљедњим изборима изгубила власт, СДА је и даље појединачно водећа партија у Бошњака, са потенцијалом гласова да може опет да изабере и хрватског члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића.

Изетбеговић је био антикомуниста, али је цијенио оно што је СФРЈ учинила за муслимане. Добили су признање нације, иделану трећину БиХ, Титов покрет несврстаних повезао их је са исламским свијетом. Џемал Биједић је постао савезни премијер…

Но, иако то све није било могуће без подршке српских кадрова у БиХ, он у својим Сјећањима, истовремено, критикује доминацију Срба у СФРЈ. Занемарујући чињеницу да су Срби доминирали и у НОБ-у и у двије антифашистичке војске, док су муслимани били махом на другој страни фронта

Бошњаци су Дејтон једва дочекали јер су прије борбеног наштимавања 51: 49 одсто договорених у Женеви, били на крају снага и војно држали свега 10 одсто Босне.

Дејтон је био Холбруков пројекат или тачније – плагијат Кутиљеровог плана без крви.

Иницијални приједлог био је да Сарајево буде дистрикт, што би многе Србе и Хрвате вратило у главни град као свој, али Изетбеговић га је хтио само за Бошњаке. Како је објаснио његов идеолог Џемалудин Латић, „Сарајево је, са Башчаршијом, Беговом џамијом, Газихусрефбеговом медресом, дервишком текијом, Исламским факултетом, регионални центар балканских муслимана.

Пријестоница БиХ, а мање-више и остали кантони без хришћана, били су остварење Алијине верзије мулти-култи Босне.

Само што је у Дејтону потписао споразум, у Сарајеву се већ вајкао: „Прије подне дијелим Босну са Крајишником на пола, а послије подне са Зубаком половину на пола“.

Сљедбеници су заоштрили: „Дејтон је лудачка кошуља за Бошњаке“.

Карла дел Понте је пред крај Изетбеговићевог живота, говорила да за њега припрема оптужницу, али није журила као у случају Караџића. У грађанском рату су неизбјежни узајамни злочини, а политички лидери могу да буду само посредно командно одговорни. Никад их лично не врше, нити то наређује цивилна команда. Зато је Алија само свечано одликовао „црне бисере“ одбране Сарајева – Јуку, Ћелу, Цацу, чије српске жртве леже на дну јаме Казани.

Изетбеговић је највећу штету нанио свом народу. А послије пораза, овај политички мађионичар и илузиониста се хвалио: „Одбранили смо опстанак бошњачког народа“, „сачували смо идеју Босне“, а онда оставио у аманет Ердогану да он „брине о Бошњацима и Босни“. Реални биланс његове политике је да Бошњаци немају ни државу, ни ентитет, ни јединствену Босну, него заједницу кантона на 25 одсто БиХ.

Муслимански/Бошњачки народ га је слиједио у заблудама па сада славећи њега, брани и своје заблуде. И тешко ће их се одрећи јер би то било признање да су жртве и патње биле узалудне.

Како Бакир текући мандат паузира на власти, округла обљетница је обиљежена нешто скромије него иначе. Али, није изостало полагање цвијећа на мезар на Шехидском гробљу на Ковачима, иако су шехиди по дефиницији једино погинули у оружаној борби за славу Алахову, а Алија је умро од срчане болести у кревету. Но, желио је да почива са својим борцима, па му се накнадно придружио и Мушан Топаловић Цацо.

Биле су то двије највеће џеназе које памти шехер Сарајево.