Филм Радоша Бајића Хероји Халијарда завршава се одласком прве групе савезничких војних лица из Прањана за Бари и притом се каже да ускоро долазе нови авиони са другом – овога пута само америчком – војном мисијом на челу са пуковником Робертом Мекдауелом. Ово је била сасвим нова ситуација: сви Британци су отишли, а са њима и готово несавладиве тешкоће које су стварали мисији „Халијард” и операција је добила чисто амерички карактер. Тако се и догодило и то је био сасвим нови моменат.

Још од децембра 1943. и закључака Техеранске конференције да се напусти генерал Дража Михаиловић – због своје тобожње неактивности и сарадње са непријатељем, а сва војна и политичка помоћ усмери ка Титу – Черчил, који је смислио овај велеобрт, чинио је све да дискредитује, а затим и сатанизује генерала Михаиловића – упркос чињеници да је Михаиловић на Западу био општеприхваћени симбол отпора поробљене Европе и признати савезнички врховни командант за Југославију, у рангу министра рата легалне савезничке Краљевске владе.

Американци још у Техерану овим заокретом нису били одушевљени. Пре свих, начелник Здруженог генералштаба америчке војске генерал Џорџ Маршал, затим командант будућег искрцавања у Нормандији (и будући председник САД) Двајт Ајзенхауер и, нарочито, шеф војно-обавештајне службе генерал Вилијем Донован, који је готово игнорисао овај кардинални политички заокрет. Војска је желела да и у овој прилици задржи одрешене руке у вођењу рата.

Донован је у два наврата, у марту 1944, покушао да – упркос одлуци Конференције у Техерану – поново успостави америчку обавештајну мисију код Михаиловића. И два пута је председник Рузвелт – на само корак до потписивања ове наредбе – морао да се повинује жестоком противљењу Черчила и одложи одлуку. Али када су у Бари стигли први спашени амерички пилоти и донели вести о сасвим другачијем стању на терену од оног како су га приказвали Британци у кампањи дезинформација и компромитовања не само генерала Драже него и целог српског народа – Донован је искористио један повољан моменат 5. августа – и Рузвелт је потписао.

Када је слетео на Галовића пољану у Прањанима, 26. августа 1944. године, нови шеф америчке мисије (пот)пуковник Мекдауел рекао је отворено свом домаћину: „Садашњост вам је тешка, будућност је ваша. Немачка је изгубила рат, ваша борба с Немцима нас не интересује; ваше је да се одржите, а ја сам дошао да вам помогнем.” Дража тада још није знао да је овај изузетни официр дошао са идејом која је заиста могла да преокрене све. Штавише, да ту – на Галовића пољани код Прањана, у близини Чачка – заврши Други светски рат предајом немачког Југоистока, још у септембру 1944. године!

Улог је био фасцинантан: капитулацијом свих немачких војних формација на Балкану био би отворен пут до „меког трбуха” Европе, претекли би се Совјети и за читавих девет месеци био би скраћен рат, као што се већ догодило 1918. после пробоја Солунског фронта. Друго, ово је могла да буде само прва, највећа домина у реду хитлеровских формација у Европи и брзо би дошла серија сличних капитулација.

Енглеска ујдурма

Ко је био овај човек? Роберт Харболд Мекдауел (Robert Harbold McDowell, 1894-1980) био је јединствена и свестрана личност, професор Универзитета у Мичигену, антрополог, историчар и врхунски обавештајни официр, личност са бројним политичким и академским везама у интелектуалном свету Америке. Рођен на Блиском Истоку, као дете америчких мисионара био је један од најбољих познавалаца источног Средоземља и Балкана, зналац туцета језика ове регије (између осталих и српског), као и широког културног и историјског миљеа овог поднебља. Радећи у Каиру за JICAME (Joint Inteligence Collecting Agency, Middle East), посебно се заинтересовао за балканско ратиште и интензивно проучавао све, а нарочито обавештајне аспекте рата у Југославији.

Одлука у Техерану била је и за њега велико изненађење, стога се посветио истраживању метода и резултата рада британских обавештајних служби, нарочито СОЕ (Special Operations Executive), које су – све до његовог доласка – уживале готово апсолутни ауторитет у вођењу операција на Балкану. А тамо нешто дебело није било у реду. Мекдауел је са запрепашћењем открио да су налази Енглеза били углавном неверодостојни, пристрасни и усмерени на погрешне закључке – што су потврђивали и многи британски извори, а подозревали виши обавештајни органи америчке војске. После детаљне стручне анализе, овај врхунски амерички обавештајац је закључио:

„Опште је уверење, које је доскора и долепотписани делио, да су операције СОЕ важан извор политичког и војно-обавештајног материјала на Балкану. То уверење је погрешно. Мали број официра има обуку и искуство какво се тражи. Извештаји британских официра за везу дају крајње непотпуну слику основних политичких, економских и психолошких чинилаца, а и ти подаци се у великој мери занемарују. Официри за везу са којима је долепотписани разговарао имају доста магловиту представу о међусобној повезаности и значају политичких и војних збивања у подручјима где су боравили. Укратко, рад СОЕ не пружа потребан обавештајни увид у Балкан.”

У свом опсежном извештају из јуна 1944. године, Мекдауел није штедео ни своје колеге из ОСС (Office of Strategic Service – Служба за стратегијске задатке, будућа CIA), које су подржавале британске сигнале, иако су знали да су лажни и тиме доводили у заблуду војно и политичко руководство земље пре доношења одлуке у Техерану.

„Мора се претпоставити” пише отворено Мекдауел, „да је недостатак ‘балканског’ искуства и код Британаца и код Американаца при партизанском Врховном штабу, један од узрока њиховог неуспеха да сачине независну процену партизанске војне и политичке снаге. Потпуковник Вејл (амерички представник у савезничкој мисији код Тита – Б.З.) је и сам казао да није било могуће проверити веродостојност партизанских тврдњи о немачким губицима, запленама или о уништавању комуникација. И то је човек који је водио нашу мисију при Титовом штабу, за кога сам из добро обавештених извора сазнао да је директно најодговорнији за преокрет у политици председника Рузвелта – од пружања подршке легитимној југословенској влади и признавање огромног доприноса савезничком ратном напору, до безусловне, искључиве и трајне подршке вођи комуниста Титу.”

У ствари, Мекдауел је био први који је отворено оспорио обавештајну заснованост Техеранске одлуке и тиме додао неопходне аргументе генералима Маршалу и Доновену, који су изражавали отворену сумњу у исправност новог, „техеранског” курса. Баш то је, изгледа, преломило њихову одлуку да поново пошаљу војну мисију код Драже – и то предвођену управо Мекдауелом. Постојао је за то још један, веома важан, разлог. Али пре него што га изнесем, закључићу још нешто о Мекдауеловом извештају из јуна 1944: тај документ је, разумљиво, прилично погодио самог Рузвелта, који је већ тада донео одлуку да Мекдауелу прво ограничи сва политичка овлашћења, а затим и да ускоро и сасвим „угаси” његову мисију. Черчил је ионако то захтевао сваки час, а ни Стаљин, свакако, није био задовољан што се у већ готов посао меша неки слободни стрелац и, по свој прилици, антикомуниста.

Како би, уосталом, Рузвелт могао да се сложи са ставом свог подређеног, који, нешто доцније, није оклевао да напише: „У светлу свих распoложивих података дужан сам да одбацим званични став британске владе да је одлука да се подржи Тито заснована на војној ефикасности његових снага у активном отпору немачкој окупацији. Не видим ниједан честит нити логичан начин да избегнем закључак да су наводи војне способности партизана употребљене као изговор и покушај да се оправда напуштање националиста генерала Михаиловића. Америчка влада и председник Рузвелт лично сносе за ово сву одговорност.”

До тада је мало који амерички официр овако скресао у брк свом врховном команданту. Стога, ни последице нису биле мале.

Ми за краља, краљ за Тита

Генерал Дража дочекао је Мекдауела као чудесну пројаву и спас у последњи час. Генералов положај био је најтежи од почетка рата. Али, Мекдауелова „помоћ” је закаснила. „Мефисто” целог Дражиног ратног напора на Балкану и отворени непријатељ Срба – Винстон Черчил – већ је ставио омчу око Дражиног врата и он ће је до краја затегнути мање од месец дана касније, када ће краљ Југославије, Петар Карађорђевић II, преко Радио-Лондона објавити да смењује Дражу и позвати „своје Србе, Хрвате и Словенце да приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом”. Па још и ово: „Овом мојом поруком одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне којом се покушала оправдати сарадња са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје.”

Он је, дакле, изричито потврђивао цео британскo пропагандни инжењеринг о наводној Дражиној издаји и сарадњи са окупатором и за то окривио свог генерала и његову армију! Осим што је коначно схватила да на југословском престолу седи неодговоран и незрео стармали, грађанска Србија и Југославија, нарочито краљевску војска, коју је после овога чекало расуло и расап, доживели су сви заједно непотребан шок од кога се никада више нису опоравили. Угледни краљевски официри почели су да се колебају, а затим се и сами ставили на страну Енглеза. Цeo Београд је очајно шапутао: „Ми за краља, краљ за Тита. Шта ће бити – Бог те пита.”

„Михаиловић се тог преломног дана затекао у селу Драгињу”, пишу Николић и Димитријевић у својој обимној монографији о генералу (2011). У том забитом тамнавском селу, Дража је са пуковником Мекдауелом очекивао супертајни сусрет са изаслаником немачке команде Југоистока која је предлагала капитулацију своје групе армија „Е” и „Ф” да би избегли да то учине Совјетима, чија је Црвена армија већ прелазила Дунав. Рудолф Штеркер, поверљиви агент немачког управника Србије, Хермана Нојбахера, о коме се није сазнало много, био је заиста некакав храбар човек, који се изложио великој погибељи у паклу Хитлерових наступа беса после неуспелог атентата од 20. јула 1944. када су летеле главе фелдмаршала и генерала.

Иако је Нојбахер, истакнути аустријски нациста и градоначелник Беча био Хитлеров „alter Kämpfer”, преговори о предаји целог јужног крила немачке војске била би права „посластица” за Гестапоа. У хистерији велеиздаје, велики „Аустријанци” који су дошли на овакав наум (поред Нојбахера, још и командант групе армија „Ф”, Александер фон Лер) платили би брзо највишу цену. Зато је Нојбахер и избегавао да се сретне са Мекдауелом и на састанке у србијанску недођију слао Штеркера, који је, међутим, имао – висока овлашћења. Чак и детаљно разрађен план предаје наоружања у више фаза и на различитим местима.

Али да видимо сада шта се даље дешавало у Драгињу после краљевог говора од 12. септембра 1944. преко Радио-Лондона. „Када су му његови потчињени унели стенограм са (краљевим Б.З.) говором, Дража је зграбио своју шајкачу и треснуо је о под”, пишу Николић и Димитријевић. „Затим је замолио да га сви оставе. Бојећи се за свог команданта, његови пратиоци су организовали надгледање његове собе са једне оближње јабуке. Дража је седео како су га оставили. Испио би мало ракије и палио је цигарету за цигаретом на чибук. Пред саму поноћ узео је шајкачу са пода. Неколико секунди је гледао кокарду, пољубио је и кренуо напоље.”

Тамо га је сачекао Мекдауел. Свестан одсутности тренутка, Американац му је пришао психолошки срачунато и одлучио да му пружи последње, највеће охрабрење. Пошли су низ брег у личном разговору о коме није остало писменог трага, али би се могло претпоставити да је Мекдауел, присуствујући тада можда најтежем моменту у животу генерала, дошао на идеју да предложи Михаиловићу да предају свих Немаца на Балкану прими лично он, армијски генерал и вођа српског отпора – Драгољуб Дража Михаиловић!

Наиме, генерал је дуго одбијао да се уопште састаје са Немцима и једва је попустио Мекдауеловом наваљивању. Сада се, савим изненада, указао Каирос, прастари бог срећног тренутка: само једним потезом пали би и краљ Петар и трагични Техеран и сам Дражин лични демон, Винстон Черчил. Све несреће нестале би с обзорја. Рат завршава генерал Михаиловић, први герилац Европе! Са комплетним наоружањем две немачке групе армија (више од 700.000 војника и припадајуће им технике!) он постаје господар ситуације на Балкану, а Тито и његови пролетери лак плен њега и његових Срба, које је ионако почео да мобилише против Немаца и Тита 31. августа исте године.

И Мекдауел би добио свој део. Као мозак и душа немачке капитулације – ушао би у легенду и нашао се у најужем кругу победничких генерала. Тешко болесни Рузвелт брзо би заборавио шта је с њим наумио, а генерали Џорџ Маршал и његова „десна рука”, Е.Г. Линколн, Мекдауелов моћни заштитник, кога је већ видео како слеће у Прањане да стави потпис на „крај европског рата”, били би одушевљени. За тако нешто вредело се накнадно помучити. Те ноћи, 12. септембра 1944, скован је план о немачкој капитулацлији и Мекдауел је одмах о томе известио своје претпостављене.

Све ово је, за вољу историје, требало поткрепити писменим доказима. У септембру 2008. сазнао сам да је цела писмена заоставштина пуковника Роберта Харболда Мекдауела депонована у архиву Хуверовог института Универзитета Стенфорд и да је са ње скинут тридесетогодишњи ембарго.  Стицајем околности прегледао сам ову доста обимну грађу пуковника Мекдауела у Хуверовом иституту.

Ставили су ми на располагање око 1.000 различитих докумената, међу којима сам пронашао и декласификовани извештај због којег је вредело потегнути у сунчану Калифорнију! Тај извештај, датиран са 7. новембром 1944. године, писан је недељу дана по повратку Мекдауела у Вашингтон. Овај документ ауторизовао је Пентагон – али је на њега одмах стављен десетогодишњи ембарго са ознаком војне тајне – а затим је та забрана продужавана и наредних 20 година. Није ни чудо: извештај садржи нешто што је могло преокренути судбину не само Михаиловића, Тита и балканског ратишта него и целог Другог светског рата.

У наставку: „Месија” на своју руку

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: royalfamily.org