Фјодор Лукјанов: Раст значаја Светске већине

фото: ArtisticPhoto/Shutterstock

До јесени 2023, војна кампања у Украјини постала је интегрални део међународног политичког и економског крајолика. Тренутно се не очекује окончање непријатељства; ни  одлучујућа победа било које од зараћених страна, ни мировни споразум заснован на компромису не изгледају оствариви у догледној будућности. Сукоб остаје главни чинилац који утиче на глобалну равнотежу снага.

Јасно је од самог почетка да се односи Русије са Западом крећу у правцу најакутнијих фаза Хладног рата. Али жестина и трајност сукоба надилазе сва очекивања. У фебруару 2022. свега неколицина је могла да замисли степен укључености НАТО у Украјини или комплетно разарање веза између Русије и западних земаља.

Сва предвиђања изнета у почетној фази сукоба показала су се погрешним. Москва је погрешно проценина украјинске војне, политичке и економске могућности, као и спремност САД и њихових савезника да иду толико далеко y пружању подршке Украјини. Запад је погрешно веровао да руски економски систем неће моћи да издржи спољну блокаду, претпостављајући да би светска економија могла да настави да функционише без Русије, релативно безболно, без Русије. Супротстављене стране су, такође, погрешно процениле способност да наметну промену правца деловања другој страни те да је присиле на уступке.

Закључци украјинске кризе

Грешке начињене у почеткој фази биле су резултат стереотипа који су одраније прихваћени. Оставимо нијансе по страни, противници су прецењивали рањивост друге стране. У извесном смислу – они то и сада чине. Игра се претворила у пат позицију у којој свако покушава да мобилише своје предности и оствари одлучујућу премоћ како би изашао из замке коју пат позиција  представља. Сукоб Русије и Запада се интензивира али не добија нови квалитет. Неки у Русији такође позивају на квалитативну промену сукоба, тако што би се фокус преусмерио на нуклеарни чинилац – али то још увек није доминантно званично мишљење.

Главне промене су се одиграле у делу света који није укључен у сукоб али јесте под његовим утицајем. Концепт „светске већине“, чврсто установљен у Русији као референца на не-Западни део света, је донекле збуњујући, зато што сугерише да постоји консолидована заједница, иако је кључна карактеристика ове већине њена хетерогеност супротстављена универзалној – вредносно оријентисаној – кохезији коју намеће Запад. Међутим, овај појам се односи на низ земаља које не желе да буду увучене у сукоб и да наставе традицију западне политике. Украјинска криза је производ западне политичке културе, и Русија, која заузима екстремну антизападну позицију, такође делује (или је принуђена да делује) у складу са западном војно-политичком парадигмом.

Дуго очекивани мултиполарни свет постао је сложенији него што се очекивало. Он се не своди на неколико центара моћи који комуницирају један са другим већ је реч о растућој мрежи различитих односа и различитих делатника који имају асиметричан положај. Ове везе, хоризонталне и вертикалне, нису потпуно уређене и различити статуси доприносе нелинеарности.

Светска већина може да извуче неколико закључака из украјинске кризе:

  1. Постоји сила која искушава Запад отворено и без устручавања, а Запад не може то да спречи без обзира колико жестоко покушава. Ово омогућава не-западном свету да делује све независније;
  2. Државе Глобалног севера покушавају да уреде односе између себе, не размишљајући како ово утиче на Глобални југ;
  3. Политика општег дистанцирања, која делује активно само у вези са појединачним питањима, може да донесе доста користи – ако се вешто користити;
  4. Државе могу и требају да развијају плодне међусобне односе без посредовања великих сила које их – инсистирајући на својој неизбежности и не успевајући да реше проблеме држава и региона – увлаче још дубље у пат позиције.

Логика проширења БРИКС-а

Последњи самит земаља БРИКС-а, одржан у Јужној Африци у лето 2023. године реафирмисао је ове трендове. Суочене са кључном дилемом „између проширења групе и продубљивања веза” чланице су одабрале прво. Позивајући првих шест земаља, група не може да одгоди следећи корак – високо поштоване силе немају ништа мање права да се укључе. БРИКС се, очигледно, определио за квантитативни раст, који не повлачи аутоматски и квалитативни скок. Ово има своју сопствену логику.

БРИКС (на почетку БРИК) јесте производ маркетиншке стратегије коју су предложили амерички инвестициони банкари (како би рекламирали брзорастућа тржишта), али неколико година касније овај савез је добио сопствену политичку димензију. Само по себи, ово је означило промену у глобалној равнотежи моћи – настанак групе моћних и утицајних не-западних земаља одлучних да заступају сопствену политику на међународној сцени.

Свих четири, и на крају пет, држава су уједињене по једном критеријуму – оне располажу пуним суверенитетом, што подразумева жељу и способности (захваљујући њиховом обједињеном потенцијалу) да воде независну спољну и унутрашњу политику. У ствари, постоји свега неколико оваквих држава на свету, пошто некима недостају нужни војно-економски ресурси а друге су се придружиле савезима те су стога добровољно ограничиле сопствени суверенитет. У овом смислу, садашњи састав БРИКС-а делује прилично органски а не формално, у погледу основних карактеристика држава које га чине.

Новопридошле државе су разноврсне у сваком погледу, али оне се не уклапају нужно у гореназначене шеме. Ово сугерише да се доносиоци одлука пре залажу за диверсификацију него за консолидацију. Група ће наставити да расте, али не постоје планови да се оформи институционални механизам, барем не у догледно време. У ствари, што је више учесника биће теже да се покрене такво тело. Чак и између пет земаља има озбиљних разлика, а још их је више између једанаест или више држава.

Светска већина постаје све више уверена да утицај оних који су дуго диктирали правила у међународној арени опада. Приврженост заједничком погледу на свет и геополитичким интересима је управо оно што се захтева у оквирима атлантске заједнице. Други инсистирају на праву да о свему одлучују по својој вољи. Овај тренд изгледа да све више доминира на међународној сцени, док ће западни приступ наставити да руководи само оним земљама које припадају релевантној културној сфери.

Нови међународни оквир

Тешко можемо говорити о анти-западној оријентацији: изузев Русије и сада, можда, Ирана, ниједна од садашњих и вероватних будућих учесника (земаља БРИКС-а) не жели да се отворено супротстави Западу. Међутим, овo одражава суштину долазећег периода у којем ће већина земаља стално морати да бира партнере како би решиле своје проблеме, а тај одабир се може разликовати од проблема до проблема са којима ће се суочавати.

Почињући своје проширење БРИКС је напустио принцип ексклузивности, који је сматран важним због престижа. А кад је већ тако урађено, група сада тежи максималном обухвату. На пример, Кина, залажући се за заједничку судбину човечанства и располажући потенцијалима који очигледно надмашују потенцијале других држава, не захтева да БРИКС буде институционализован. Индија, која вешто штити своју мултивекторску политику, односно сарадњу са сваким без ограничења, такође је склонија да види БРИКС као хетерогену групу. Њу Делхи је најмање заинтересован да дође до снажења антагонистичних осећања према Западу у оквиру ове групе.

Русија се издваја по томе што је једина земља међу садашњим чланицама која је укључена у озбиљан сукоб са Западом. А будући да БРИКС не може да се преобликује у анти-западни савез, Москва може да поздрави постепено али максимално могуће ширење групе, са циљем да се она претвори у репрезентативну заједницу чије чланице сарађују једна са другом заобилазећи западни притисак или делујући упркос њему.

Ово су фактори који обликују нови међународни оквир. Он још увек није настао. Али када се тренутни сукоби окончају, без обзира какви били исходи за непосредне учеснике, положај држава Светске већине ће највише ојачати – не само Кине, која се често спомиње као победник сукоба између Русије и Запада, већ и групе држава које су раније играле подређену улогу, а сада добијају слободу деловања. Усудићу се да кажем да ће светска политика постати рационалнија, зато што ће прагматични интереси бити отворено изношени на послован начин, те се неће више скривати иза различитих облика месијанизма, које је Глобални север вешто користио вековима. И са ове тачке гледишта, може се рећи да украјинска криза заиста подвлачи црту испод колонијалних времена у ширем смислу.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард

standard.rs, globalaffairs.ru
?>