Случај Карима Беземе: На Западу је забрањено мислити о Палестинцима

Такво је време дошло да би се и Наполеону могло десити да му француски министар одузме победу код Аустерлица (Битка три цара, 1805, одмах 1806. нестаје Свето римско царство и последњи цар Франц II постао је Франц I од Аустрије, а битка се сматра Бонапартиним војничким ремек-делом). Ако би га неки маг са неке сеансе позвао на оном свету и упитао шта мисли о „рату у Гази“, и ако се Корзиканцу омакне нека мисао – а он није баш држао до политичке коректности – која не може да се сведе на дневне баналности каквих може да се сети Емануел Макрон, зачас би га могли оптужити и истог часа му пресудити.

Лакоћа службеног клеветања

Ажурни министар унутрашњих послова Француске Жерал Дарманен могао би га оптужити да је „Путинов шпијун“ или да „има директне контакте са Муслиманском браћом“, што је сад и пресуда. Министар би могао да јави како ће Корзиканцу узети француско држављанство, а неко суморно лице из француског парламента би се огласило са идејом да му се одузме победа код Аустерлица.

Једина драма која би могла да настане била би коме да дају победу. Руском цару Александру I Романову не би могло, пошто нема сумње да је он Путинов прадеда, па би се ту можда као наследник могао појавити Саркози којег сад суд у Француској малтретира што је добијао паре од Гадафија за своје изборне кампање, али Никола јесте узимао тврду валуту али се после пропаметио па је све учинио да свог зајмодавца лиши и власти и живота. Тако треба са Арапима!

То, како би могао проћи Корзиканац, управо се догађа Алжирцу (који се, иначе, родио у Лиону) Кариму Бенземи, једном од најбољих француских фудбалера.

Подсећамо, Бензема је пре неки дан на друштвеним мрежама затражио да престане бомбардовање Газе чији су становници „још једном жртве неправде која не прашта ни женама, ни деци“. Пошто та очигледност није истина у Француској, реаговао је министар унутрашњих дела Дарманен, и оптужио француског фудбалера за директне контакте са „црним ђаволима“. „Господин Бензема је повезан са озлоглашеном Муслиманском браћом, сви то знамо“, рекао је министар у телевизијском интервјуу.

Пошто је у друштву „старе демократије“, које се дичи „правном државом“, све изгледније да изјава извршне власти у „слободним медијима“ може да постане аксиоматски доказ – господин Бензема би могао одмах да почне да размишља о паковању ћебета и четкице за зубе и да погледа на Гуглу у којој би установи могао започети нови живот…

Иначе, Муслиманска браћа су делимично и по потреби озлоглашавана у западном свету. Кад су били критични према неким арапским режимима, ЦИА и њене сестрице из старе Европе су их подржавали (свим средствима, како то Запад ради), а кад би своје стрелице окренули ка Западу онда се јављало како би могли бити проглашени – терористичком организацијом. Уосталом, наш читалац зна како су се политички следбеници утилитаристичке филозофије играли са Осамом бин Ладеном, или са терористима, па у потребном часу „борцима за слободу“, из УЧК.

Министар ту показује да би волео да буде и вешт покварењак јер је видљива намера да фудбалеру мучки подмеће: Муслиманска браћа баш нису омиљена у Саудијској Арабији, Уједињеним Арапским Емиратима или Египту, а Карим сад, за велике паре, игра у саудијској лиги.

Кад прошлост постаје неподношљива

Кад је адвокат чврсто одговорио „Ово је лаж! Карим Бензема никада није имао везе са овом организацијом!“, и наговестио и правне акције против министра – кабинет није бацио доказе на сто, него је дао анализу по којој је у питању „споро кретање ставова Карима Бенземе ка тврдом, ригорозном облику ислама, типично за идеологију Муслиманске браће која се залажу за ширење исламских норми у различитим областима друштва, посебно у спорту – што је укључивало и прозелитизам на друштвеним мрежама“.

Ух, богати, како филозофира кризни менаџмент. Али и дете из првог основне види ово као муљаву „службену клевету“. Te, ако се магле активиране арапофобије мало разиђу, онда и судство у Макроновој Француској може разумети да министрова акција „не представља основу за правни поступак“, али, драги блесави Французи, обратите пажњу, муљаће и даље министарство, јер ово је „поприлично сумњив сигнал спортисте са тако великим бројем пратилаца“!?

У ствари „сигнал“ уопште није сумњив. „Један од најбољих француских нападача свих времена“, који је почео каријеру у Олимпику из родног Лиона, па читаву деценију носио дрес мадридског Реала са којим је освојио све што се може освојити, недавно прешао у Ел Итихад из Саудијске Арабије, јасно рече: „Важно је да будем у муслиманској земљи у којој осећам да ме људи воле, то ће ми дати нови живот. Верник сам и то је веома битно за мене“.

Милиони француских грађана – чије је порекло као и Бенземино – тако мисле, говоре и тако се понашају. Савремена Француска нема моћ да их претопи (као некад) у француску културу и саставни део француског друштва. То што се некад звало акултурација, данас нико и не разматра јер је боље да се гледа на страну него да се држава и народ суоче с реалношћу из које и најпопуларнији књижевник тог народа Мишел Уелебек види како клизи ка „исламској држави“. Добро, то је фикција. „Фикција која ме највише занима има везе са стварним светом“, говорио је Рајмонд Карвер и тешко је не сложити се.

Тако да је актуелна изјава Валери Бојер, потпредседница конзервативне Републиканске партије („Не смемо да прихватимо да светски познати француски фудбалер не поштује и издаје своју земљу.“), само крик који нема ко да чује. И деценијама је тако. Французи су се већ навикли да у њиховој репрезентацији нема Француза и просто навијају за вештину момака који облаче мајице са француским знамењем јер им се то највише исплати.

Да, они су етаблирани зналци фудбалских вештина, до чега се у западним друштвима врло држи. Тако је и Бојеровој пало на ум да би одузимање Златне лопте – највећег индивидуалног признања које један професионални фудбалер може да добије, а које је Бензема освојио 2022. године – могла да буде „прва, симболична акција“.

Чињенице гутају симболику

Али ту нема никакве симболике. Односно, чињенице утврђују све. Кад се сто новинара из целог света, који додељују тај изузетни трофеј, прошле године нашло пред чињеницама, све је било јасно: Бензема је 2022. играо за мадридски Реал – на 46 утакмица је дао 44 гола, тим је освојио Лигу шампиона и првенство Шпаније. На квантитет иде квалитет: у 44 постигнута гола стао је и хет-трик против Пари Сен Жермена у осмини финала, као и гол Челсију у Лондону у четвртфиналу истог такмичења. Постигао је и три гола у двомечу полуфинала са Манчестер Ситијем. И – ето га. Има ли ко јаче адуте?

На то иде и чињеница да је Карим Бензема као француски држављанин добио Златну лопту готово четврт века после претходног француског држављанина – Зинедина Зидана. Трофеј је на свечану церемонију у париски Театар Шателе донео француски аутомобилиста Естебан Окон у тркачком аутомобилу. Управо је Зидан предао трофеј земљаку. „Веома сам поносан. Када сам био мали, сањао сам о овоме и никада нисам одустао. Све је могуће у животу. Поносан сам на мој пут до овде. Није било лако ни мени, ни мојој породици“, говорио је Бензема на свечаности.

Има ли то неке везе с Муслиманском браћом? Може бити, али онда стојимо пред, за Французе, тешким питањем: како, побогу, то дете Лиона не нађе никакав бољи друштвени узор од неке полутајне организације које нема у француским уџбеницима. Ако се где и спомиње – сигурно није по добром.

И сад имате човека, породично муслиман, одрастао у лионским прљавим предграђима и дубоко укорењен у арапско друштво, који гледа сукоб у Гази… И какав може бити његов став?

Могао је да буде неискрен, да се нашао у некаквом друштвеном раскораку па да каже оно што је министру унутрашњих дела Француске мило, или да прећути свој став. Да ваља оне бесмислице које сугеришу УЕФА и ФИФА – „спорт је спорт“ а фудбалери „не треба се увлаче у политику“ ако њихов став није истоветан са ставом америчког хегемона и европских сателитских влада.

Исток више није на чекању

Такво банализовање „једногласности“ која потпуно искључује слободу мишљења и претвара у хорско певање свако јавно изјашњавање – неизбежно води оваквим ситуацијама. Било је само питање времена. Та врста терорисања тих младих људи који продају своје вештине у игрању са надуваним округлим мешинама не може да траје вечно.

Баш овим поводом су немачки Мајнц и француска Ница „суспендовали фудбалере Јуцефа Атала и Анвара Ел Газија, због њихових објава на друштвеним мрежама у којима подржавају народ у Палестини“. Пошто ови момци нису Безема, можда ће их они који знају да се самоодбрана народа у Палестини не сме подржати чак ни ако их све побију – „научити памети“. Привремено.

То је отворени антихуманизам. Ликвидирање слободе говора. И глупост.

Зар и овај трансфер у саудијску земљу Бенземе и низа изузетних играча, које је богата Европа досад експлоатисала ексклузивно, не сугеришу да – кола иду низбрдо. Како се свет мења, није тешко замислити да ће се фудбалски циркус селити за новцем. И сигурно раселити. А можда и преселити. Никад нисмо слушали како Кинези играју фудбал… Зашто? Па зато што их то није занимало. А сад су почели. Треба неко време, али ако се та забава прими међу милијарду и по људи, не мислите ваљда да ће се данска или швајцарска лига моћи такмичити с њима. И да ће им ФИФА одређивати шта да мисле о свом председнику који ће за Запад у опадању вазда бити непријатељ итд.

Остаје само неизвесност у намери. Да ли ће Исток у одржању и ширењу своје моћи користити сва средства уцене као Запад? И да ли ће ФИФА и сличне организације бити средство које помаже да се антиспорт представља као врхунац фер-плеја? Исток гласно тврди да им то није циљ. И да не желе да свет после Pax Americana буде исти. У добу овом немамо разлога да им не верујемо.