Нада Симеуновић: Жилави непокор стопа скиталица
Књига „ Одјек предачких завештања“ Милеве Леле Алексић је реминисцентна документаристичка путописна хроника субјективно-носталгичне ноте. Психолошко-емотивна провенијенција текста надвладава искреношћу поноса због сачуваног генетског прохода породичним кореном, који се угнездио у њену душу.
Избор дестинација извршила је ауторка према објективном значају религијских знамења за свој етнос на мапи православне географије. Та лична тапија на интернационални слој једне од више религија, развила се путописом као простосрдачна племенита замисао толеранције међу верницима свих религија проистекла из заклетости коренима – услову достојанственог опстанка. Зато су посећена места и доживљена сродничком срдачношћу и осећајем слободе, типичним за место подразумевано „као код куће“.
Историјско –(аван)туристичка грађа распоређена је на три целине – које је у предговору Милијан Деспотовић препознао као „крст и три прста“ у: „Тапијама завичајним темељима“, „ Заклетости коренима“ и „Стопама Боготражитеља“, обогаћена још и импресијама- коментарима књижевница Гордане Шолевић Суботић и Зорике Павловић Давидовић, усаглашеног (архе)стила, као „Бисеречје златиборске виле“ и „Записи благородне ходочаснице“.
Милева Алексић „ док описује своје ходочасно путовање (…) плаче и радује се када пронађе оно божанско у човеку – у албанском детету, старици, несретној мајци, брадатом чамџији, што само због једне душе кроти таласе у олујном дану“… проналази доказе алтруистичке вокације Гордана Шолевић Суботић. Милева Алексић кликће ритмичним кораком дитирамба, грлећи у наручју милоште које је добила од сродних душа других вера као уздарје због препознате универзалне есенције доброте и безазлености. Кликтај дитирамба се улива у оду, уздиже талас ведрине у нарацију који запљускује њене сапутнике и дозвољава „ да их засади у срцу читалаца“, убеђена сам, солидаришући се с Горданом о Милевиној доброти.
„Управо у дијалозима са људима (… ) осети се сва ширина лепоте њене душе(…) свуда је „ домаћа“ и добродошла, никада странац, јер доброта нема своје географско одредиште нити етничку припадност (…) њена путовања јесу заправо нека врста поновног сусретања са самом собом, са оним архетипским у нама“, потврђује Зорика Павловић Давидовић.
Милева Алексић осећа у себи истину: „Живот се наставља у непрекинутом ланцу“, као генетички запис у кршу Јанковића, одакле су њени преци давно кренули из Црне Горе, на север, и зауставили се, опчињени лепотом питомог Златибора, јер, био је то крај у коме су с поверењем спустили колевку „ уточишта, прибежишта, упоришта“. Из села Скржут се вековима чула изворно ијекавска мелодија речи обогаћена убедљивим акцентом, праћена контролисаним осећајем за част и образ, који су чудноватом генетском стазом и Јанковића и свих кршева, собом донети из завичаја као скамењеник, грумен оштрих сугласника решен да се не расплете чак ни злтиборском питомином, као „жилави непокор“. Панегиричан тон путописа одређује ритам путовања скоковитим узбуђењем под заштитом свога genius loci, духа заштитника кућног камена у прагу, који се носи у нови дом и поставља на своје место, кога је Милева Алексић разудила путовањем, све камен за каменом, за своје стопе скиталице. Као да се правда: „Дом је простор освештан љубављу, у ком се не скривам од своје несавршености, слабости, патњи, радости… То је рам у коме истачем сузе и песму, смех и уздах…“ Све карактерне особине потичу из родословног корена, из завичаја душе, зато :„Завичај се чува закопан у срцу, као што се чува част породичног имена, крсна икона, Албанска споменица солунског ратника“; зато „ Завичај је колевка, заклетва, завештање, тапија, споменица, родослов, предање, легенде, свадбе, славе, опела, песме, тужбалице, здравице и нарицаљке“; зато, „Завичај је угаони камен о који се не спотичемо, већ на коме се темељимо, постојано трајемо“. Или, лирском визијом заоденути прозни стих: „Пут у нову постојбину оплакан је капљама зноја са тврдих лица и капима крви из распуклих стопала“.
У етнолошку панораму својих Скржута код Ужица, Милева Алексић рачуна и оно унутрашње својство у контексту завичаја – човека – кога не може да не апострофира с поносом: „Херцеговачки ген се, као златна жица провлачи кроз поколења Ужичана“. „Тврди камен – на овако врлетној земљи стасавали су кремен – људи жустри, ватреног ока и пламеног родољубља“, одгонетава Милева Алексић. Врлином сматра уочене карактеристике: „Брзи смо на речи, на делу, запамтимо кад нам се такне у родољубиву жицу, не дамо на образ, али ни на кућни праг(…) нема код Ера тиханих осећања, све се очас у пламен претвори“.
Цитираћу Јована Цвијића који је слично запазио и окарактерисао Динарце у психолошком контексту: то су људи „плахе решљивости, ’вруће крви’, којима ’крв брзо јурне у главу’, и одмах прелазе у несмишљену акцију, која се по правилу крвљу завршава“. Зато и Милева Алексић признаје: „Нека ми ватра запламса у грудима“.
Ходочасним миром у мислима и радошћу у очима, ту ватру преноси на читаоце, изазива интеракцију са њиховим познавањем чувених дестинација, некима – као подстицај да крену с првом туристичком групом, свеједно где, свуда је сакрална материјална вредност знак и неког секуларног духовног контекста коме човек може да се диви и да се радује, а некима – да покрену „живот књиге“ новим типом активног читања. Зато, предлажем новину: да серијом промоција (може и on line) подстакнемо инспирацију и усмеримо је ка активној креативној реакцији читалаца, да се преноси коментарима и/или допунама својим искуством са путовања, открићима и око себе и у себи. Тако књига постаје својина читалаца, а читаоци коаутори.
Како да започнемо? Овако: Моја архетипска визија археолошке духовно – филозофске потке цивилизације – не иде на пут километарском дужином простора, већ, миленијумском дубином пре и после нове ере. Покреће ме тиха мисао да историјску грађу артефаката о вајкадашњим облицима живота наших предака сматрамо заједничком интернационалном „ затрпаном предачком духовношћу“. Милева Алексић помиње да „испод цркве у Карану пронађени су римски споменици који су конзервирани и изложени у црквеној порти“. Јесу ли под споменицима покопани житељи нама суземљани или род, уопште није важно, колико је важно поштовање према вредности њихове „конзервиране духовности“ над којом се формирала наша. Цивилизације леже на конзервираним световима – као Хипнос, бог сна, на Римским мозаицима из II века нове ере у Рисну, у Црној Гори. Или, пример обрађен у књижевности: прослављена Троја лежи затрпана земљом у девет различитих слојева по вертикали, негде југозападно од Дарданела, под брдом Хисарлик. Остаје нам да верујемо или проверавамо ову „доказану“ претпоставку Хајнриха Шлимана (а мора се – јер је 1873. г. пронашао тзв. Пријамову ризницу златних предмета у ископинама древне Троје, коју је предао Државном музеју у Берлину, а одатле је послата у Москву окончањем Другог светског рата као део немачке ратне одштете).
„Поуздан“ траг налазимо и у митолошким и у историјским фактима, поготову што десетогодишњи рат започет под зидинама „неосвојивог“ града траје још и данас, проверавајући има ли нечег неосвојивог. Тај црни вртлог континуитета у цивилизацијском низу осећам као пораз духовности свих генерација у контексту космополитског безвременог, као прамајку – маћеху свих нас. Безмерно сам тужна што се људскост, као континуитет сродности, није сачувала у свом жељеном изворном лирском битку, већ ју је, нажалост, епски слој надјачао сујетним егоистичким рефлексима толико снажно, да и дан-данас тресе, растреса и затрпава хумане знаке духовне цивилизације, градећи нова црквишта, остављајући их новим генерацијама археолога и историчара за изучавање, а нама посвећеним ходочасницима за дивљење упорности духа човековог креативног градитељског капацитета. Човек осећа и схвата да је живот интензивни и повезани процес, па макар био на кратерима црквишта широм планете, јер, „ изоштреним инстинктом горштаци осећају душу другог човека“, потврђује Милева Алексић својим ведрим тоном добронамерности у надању, тако да се у томе и ја могу осећати као њен сапутник добронамерник, иако „ не знам одакле да уберем лековиту реч за љуту рану“.
Апострофираћу још неке, сматрам, битне громаде духа из наше прошлости поменуте у путопису :
Шам-дуд (на латинском језику Morus nigra) , стабло воћке црног дуда, метафора верности и постојаности, листа и рађа, иако посађено благословом пре седам и по векова пред портом Пећке патријаршије, бисера Клисуре. Из Сирије га је донео српски архиепископ Сава Други, син Стефана Првовенчаног, на повратку из Јерусалима, негде између 1263. и 1272.године. Ово, најстарије заштићено стабло Србије, достојанственим хабитусом своје симболике тумачи и заступа свој народ: „ Чудан смо народ ми Срби. И кад нас ишчупају из корена, прекалеме нас на туђем стаблу, остане запис у генима, да опомиње, саветује, заветује, бодри…“, размишља компарацијом Милева Алексић.
Шам-дуд са својих 8 метара висине, обима 5,8 метара и 1,9 метара у пречнику, старина је 223 године старији од открића Америке и 120 година од Косовске битке. Располовљен олујом из 1957. године, Шам-дуд се реформирао и однеговао у две живе крошње и три избојка. Био је родословни темељ сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем из 1690. године, и постао чувар њиховог genius loci, јер листа на „месту где је крштен српски народ, где је причешћен, где је духовно прогледао и проходао“, истакла је Милева Алексић. Под његовом заштитом је у Пећкој патријаршије 1346. године крунисан Душан Силни, први и једини цар међу Немањићима;
Његош, разграната усправна метафора и сакралне и секуларне димензије живота, учио је школу у манастирима Топла и Савина код Херцег Новог, код цењеног учитеља Јосифа Троповића, из Буквара штампаног 1694. године у Русији, намењеног и мушкој и женској деци. На 41 страни украшеној са 400 илустрација тематике, промовисан је мултидисциплинаран методички манир активне наставе, комбиновањем знања из више области: калиграфским представама слова (чак и на латинском и на грчком језику), стиховима у којима доминира изучавано слово, уз ликовне презентације појмова из природе и понуђеним називима научних грана које чекају највредније и најталентованије ученике. Аутор Буквара је руски монах и научник Карион Стомин, учитељ Петра Великог. Још старији од овог је Буквар штампан у Венецији 1592. године у штампарији Ђулијана Рампацотија, на само две стране. Интересантно, тај Буквар је старији од Вуковог 235 година;
„Постоје чудесна места која нам заробе стопала, мисли и жеље, с којима остајемо загрљени заувек“, мисао је Милеве Алексић коју преплићем са импресијом коју је Ребека Вест, енглеска књижевница, понела са путовања по нашим крајевима пред Други светски рат. Покушаћу компарацијом утисака да обогатим оба вредна путописа кратким лирским медаљонима, да проверим да ли је човек „дангубни трагач за лепотом“.
Кретаћу се за Милевом Алексић (и њој и мени и Ребеки Вест) драгом Црном Гором:
„ У тренутку постанка планете, најлепше спајање земље и мора догодило се на Црногорској обали“; „Црна Гора се простирала пред нашим очима и као чињеница и као ментална представа“; „Она делује као подухват геолошког инжењерства који вади стену каква се може наћи само дубоко у утроби земље – у пећинама и амбисима – и качи је у простор предвиђен за облаке“; „ Она је „величанствена земља (…) чини се да је вулканска ерупција застала на пола пута, мало пре него што ће све дићи у ваздух“; Скадарско језеро је „идеограм који је земља сама собом исписивала, исказујући сопствену чудовишност“; Цетиње „ лежи на каменом кратеру попут мозга у некој огромној лобањи“; Плавско језеро „лепота без сенки“; Будва, „ мешавина воде и сунца(…) мала бела корњача наспрам плавог мора“ и пандан метафорички осмишљеном значењу лепоте амбијента, библијске стамености- изненада, у маси света ухваћен и собом наметнут људски профил „била је ту и једна млада Црногорка, лепа као јунак“, изнедрила је одушевљење Ребека Вест.
А Милева Алексић реминисцира лепоту Будве обојену, не као чисту и блиставу чињеницу, већ као снажан емотиван доживљај: Будва, „ та размажена приморска романтичарка наслоњена на море, у коме огледа своје заносно лице успављујући се шумом таласа, примила ме је осмехнута. Испружила ми је руке у којима сам се свила“ и задивљено видела „ испред мене се пружало бескрајно морско плаветнило, које се у једној танкој линији спајало са плаветним небеским сводом“; Сетила сам се приче или легенде о брачном пару Кадму и Хармонији, који су протерани из завичаја, љубављу расцветали мали рт у своје гнездо Бутуа ( Будва); Котор „кроз дуго трајање одолева свим искушењима чувајући свој понос и титулу витешког града“; „Котор је изгледао као гнездо на које се обрушавају огромни сиви орлови (…) Сиво-бели облаци су изгледали као праменови вуне, окачени на стене, отргнути са стада које се уплашено повукло кроз планину, па се њише на ветру и умива на киши“ и „Само одјек звона са которских цркава подсећа да молитвеност тече кроз векове као неуморна река“. Ово такмичење је одисало „вековном патином, као да се отварала старозаветна књига“- духовно узбуђена, Милева Алексић је спаковала кофер и пошла даље.
А ја, гледала сам камене громаде које су грлиле море и мене на риви у Рисну и осетила мисао – и моји преци су једном прешли преко ове планине.
Дугујем да на крају кажем да ономастика ретко кад греши: име које се преноси генетским кодом, носећи собом свој карактерни темељ, као одјек предачких завештања, само се намеће, и физичком сличношћу и значењем: „На бабу се Милеву турила. Иста… Биће милостива и христолика (…) право у очи гледа (…) А, и ликом је на њу… “
Поздрављам жилави непокор стопа скиталица Милеве Леле Алексић и дарујем је поруком: сачувај предачки звук патине архетипског слоја у свом накалемљеном надимку – дугоузлазним акцентом на првом слогу – ради ходочасног достојанства.
