Диктатура елита: Прекоатлантске плутократије и њихова војна (не)моћ

Демократске установе постају крхке а кредибилитет елите на власти упитан. Запад се тресе, противречности су све видљивије, нагомилане, шавови су пред пуцањем а то никада није добро ни за кога

Пре извесног времена пажњу је привукао чланак објављен у виђеном и читаном британском дневном листу „Телеграф“: „Британија је сада под диктатуром елита где се мишљење већине систематски гуши„. Но није овај наслов смислио озлојеђени српски дописник већ је аутор Алистер Хит, уредник „Сандеј Телеграфа“, недељног и најчитанијег издања дотичних новина.

Ево шта нам још Хит поручује у уводнику: „Британија води сулуди рат против аутомобила, спрема се да забрани бојлере на гас, сведоци смо скандала да се грађанима одузима браво на банкарске услуге (de-banking), полиција не прогони злочинце, покушава се поништити жене, саботира се агенда брегзита; добродошли у антидемократску Британију где потчињена већина мора да трпи хирове охоле, милитантне елите за коју се чини да често презире народ над којим има толику власт…“

Шта додати овде наведеном? Можда још и расизам у форми кључа и политичке коректности, агресивну трансродну идеологију и хистеричну антируску мржњу. То би баш лепо заокружило слику данашње Британије. А чини ми се да би се и Алистер Хит с тиме сложио, но, можда му колега који уређује новине преко недеље није дао довољно простора.

Да видимо само укратко о чему то Хит говори. Рат против аутомобила са мотором на унутрашње сагоревање се води. Влада догма да су само електрични аутомобили чисти и здрави. Градоначелник Лондона Садик Кан је покушао да наплати приступ центру града старијим возилима (ULEZ) што је резултирало организованим групама маскираних грађана који јуре градом и електричним (дизел?) тестерама секу бандере са камерама. Добили су и романтични, готово херојски надимак по чувеном филму – Blade Runners!

Један од твораца брегзита, опозициони политичар, ТВ коментатор и аналитичар, те пријатељ породице Ђоковић, Најџел Фараџ је остао без банковног рачуна. Јавно се побунио па је онда избило на видело да није једини и да de-banking постаје готово легитимна пракса у борби против политичких неистомишљеника. Сетимо се само случаја камионџија у „демократској“ Канади Џастина Трудоа. И њима је ускраћен приступ банковним рачунима и услугама.

Црна магија у пракси

Даље имамо случајеве јавних личности које не смеју да одреде прецизно шта је жена? Да ли жена може да има пенис – може, кажу. Да ли мушкарац може да има менструацију? Може, кажу исти ти. Чувена списатељица Џеј Кеј Роулинг се побунила па јој сад спаљују књиге о Харију Потеру. Црна магија у пракси.

Шест полицајаца је пре неки дан упало у кућу глумца, новинара и политичког активисте Лоренса Фокса. Ухапсили га, привели и деци његовој отели компјутере, телефоне, таблете… Његов је грех што је у једној емисији изјавио да подржава борбу блејд ранера и да и њему самом дође да узме тестеру и да им се придружи. Ухапшен је превентивно, каже полиција. Превентивно хапшење?!

Недељу дана пре тога је у истом том Лондону девојчица од петнаест година убијена мачетом од пола метра док је аутобусом ујутру ишла у школу. Крв се пролива улицама, хиљаде људи свакодневно илегално улази у земљу и бива смештено у хотеле, а шест полицајаца седи у кући глумца и тренира строгоћу на малолетној деци?! Нешто је овде труло и смрад се шири великом брзином.

Шта је остало од брегзита? Ево, сад сазнајемо да се не може спречити уплив миграната јер је Британија потписник Европске конвенције о људским правима (EHCR). Па, зар ми још нисмо изашли из тих европских уских, испреплетаних бриселских ћорсокака? Чују се повици. Вођа опозиције сер Кир Стармер је и сам рекао пре пар месеци у једном интервјуу да је британски парламент небитан, јер се све важне одлуке доносе и акције покрећу у Бриселу. Свесрдно обећава да ће, уколико лабуристи добију изборе 2025 године, преправити брегзит и односе са Европском унијом.

С једне стране парламента он, а са друге премијер Риши Сунак који је дупло богатији од краља Чарлса Трећег. Кад се то све узме у обзир онда постају јасније оштре квалификације Алистера Хита са почетка овог текста. Демократија? Са овом двојицом у позицији и опозицији? Знају они одлично чије интересе заступају. Наше не, мисли просечни Британац.

У тој и таквој Британији стижу нам скоро истовремено две свеже и ратоборне вести. Нови (август ове године) министар одбране Грант Шапс нас је обавестио да Британија шаље додатни контингент војних снага на Косово и да исто тако жели да пошаље британске инструкторе да врше обуку у самој Украјини, не у Британији као до сад.

Дакле, овако, министар Шапс је, видимо, студирао економију а први посао му је био путујућег продавца фотокопир машина. Политиком се бави од почетка 90-их што га је и довело до позиције где је данас. НАТО је у рату са Русијом, Израел са Хамасом а бивши продавац фотокопир машина води министарство одбране (рата?) Велике Британије. Ваљда има још неке квалитете осим послушности и снисходљивости према споменутој „елити“.

Да кренемо од Косова. Британија је послала још двеста војника. У нашој јужној провинцији их је већ било четири стотине што значи да је тај контингент појачан за не баш занемарљивих педесет одсто. Контингент је послат на захтев врховног команданта здружених НАТО снага у Европи а услед напада на косовску полицију 24. септембра и пораста тензија у региону.

Тако нас званично обавештава сајт владе Уједињеног Краљевства. Каже се даље да су снаге НАТО-а на Косову од 1999. године а на основу резолуције 1244 Савета безбедности УН. Има 4.500 војника из 27 земаља. Значи, око 12% тих војника је из Британије. Доста натпросечно присуство с обзиром на то да је 27 земаља присутно. И треба још да приметимо да се у овом тексту спомиње пораст тензија у региону. У „региону“, дакле, не само на Косову. Занимљива дефиниција. Нешто они знају и спремају што се нама готово сигурно неће свидети. Никада нам британски планови нису баш били по вољи. Неће ни сад бити.

Готово истовремено, Шапс хоће да шаље војне инструкторе у Украјину. Бацио је пробни балон па да виде шта ће да буде. Руси су рекли да је то легитимна мета и да ће их сигурно гађати. Онда је премијер Риши Сунак изјавио да тако нешто ипак није још у плану. Мало јесте, мало није у плану, изгледа. Мора се рећи да британска јавност није била одушевљена идејом да њихови војници буду на мети руских кинжала, МиГ-ова, дронова и топова. Иначе изврсна идеја је тако полако повучена и ковертирана. Горди Албион ће и даље обучавати украјинске војнике код куће, на острву.

Велика Британија има толико војске да не би могла да напуни више од две трећине Вембли стадиона у Лондону за финале купа. Руско-амерички војни аналитичар Андреј Мартјанов нам даље скреће пажњу на чињеницу да чувена британска војна академија Сендхурст траје једва 44 недеље, док су руске војне академије у трајању од бар четири године. То мора да има везе са квалитетом командног кадра, зар не? Но, Британци се можда ослањају на војну моћ свог трансатлантског рођака.

Што се демократског барометра тиче, Сједињене Државе имају за председника Џоа како-се-зовем Бајдена а за потпредседника Камалу чекај-да-ти-испричам-виц Харис. Станлио и Олио су били сјајни комичари. Бајден и Харис нису у тој лиги, хумор им је бајат и отужан. Гомиле бескућника су преплавиле улице великих градова, дрога убија, хорде имиграната надиру преко мексичке границе, „Блек лајвс метер“ тероришу непослушне… Вођу опозиције, Доналда Трампа хапсе… дакле, и тамо преко Атлантика демократска, друштвена па и економска крвна слика су далеко од ружичастог.

Да ли ове две водеће НАТО земље располажу војним потенцијалом да преокрену исход рата у Украјини а истовремено да потенцијално интервенишу на Косову, на Тајвану, у Сирији и/или Палестини? Ако не располажу, хоће ли напуштати ове области на брзину као што су Американци напустили Кабул? Што се Украјине тиче, кажем, преокрену, јер, како сад ствари стоје, руска победа је готово извесна. Но, за мишљење о овако еминентно војном питању ћемо питати једног од водећих западних коментатора (по стручности) који пише блог под псеудонимом Simplicius the thinker.

Антируска хистерија

На трагу чувеног старогрчког коментатора Аристотела, Симплисијуса од Силисије. Иза овог „списатељског имена“ се крије један угледни енглески историчар војних наука, писац и новинар. Познато нам је његово право име и други професионални детаљи али ћемо поштовати његову жељу да буде бар мало анониман. Симплисијус се, дакле, војним наукама бави професионално. Можемо га можда чак и оптужити да је проруски настројен, али само утолико што је у Британији антируска хистерија толико заглушујућа да свако мишљење које се не утапа у ту какофонију штрчи до неба. Ево шта нам кажу анализе овог еминентног познаваоца атлантских војних прилика.

Симписијус је дошао до извештаја Војног колеџа Сједињених Америчких Држава који је објављен крајем августа ове године. Наслов извештаја је „Позив на акцију: Лекције из Украјине које треба да науче наше будуће војне снаге“. Аутори извештаја (Кромби и Нагл) сматрају да рат у Украјини представља парадигматичну, темељну промену у историји војних наука. Претходна промена таквих размера је био Јом Кипур рат између Израела и Египта 1973 године. Тада је, коментарише Симплисијус, Израел званично тај рат добио, али је Египат ипак успео да оствари већину својих политичких циљева. На основу анализа тог сукоба америчка војска је установила мрежу школа чији је задатак био да артикулишу нову војну доктрину која би припремила војску Сједињених Држава за будуће конфликте.

И сад долазимо до најзанимљивијег дела, анализе рата у Украјини. Извештај нам каже да је украјински сукоб озбиљно упозорење за америчку војску којој је потребна озбиљна промена „културе“ како би била у стању да у потпуности разуме догађаје на бојном пољу којих смо сведоци. Последње две деценије, наиме, америчка војска је деловала у улози полицајца и борила се против устаника према којима је и примењивала полицијске методе.

Поред тога, америчка војска је премоћ у комуникацијама и ваздуху (авијација) увек узимала здраво за готово. И још, електромагнетски спектар те војске је јасно видљив и лако препознатљив од стране руске или неке друге војске са развијеном електронском опремом за идентификацију и праћење. У извештају се, наиме, наводи да украјински војни командни пунктови имају до седам војника који морају да мењају позицију два пута дневно.

За нас обичне посматраче војних сукоба, свакако најзанимљивији и најјаснији део извештаја је онај где аутори процењују да би у случају рата са Русијом амерички губици (погинули и рањени) били око 3.600 војника дневно. Даље се каже да су Сједињене Државе у Ираку и Авганистану изгубиле око педесет хиљада војника. У сукобу са Русијом би толико изгубили за око две недеље. Не можемо овде да не приметимо да би то за годину дана било око милион војника! А америчка војска октобра 2023. године има 445 хиљада војника. Довољно за шест месеци рата против Руса? У извештају се даље каже да, с обзиром на бројност америчке војске, овакви губици нису надокнадиви и позива се на поновно разматрање идеје о увођењу војног рока.

Извештај на крају предлаже да се текући проблеми са којима се суочава америчка армија реше укључивањем приватног сектора који би могао да обезбеди ратне системе, информације претрагом интернета, дронове и слично. То је занимљива идеја, али, коментарише Симплисијус, како онда осигурати оперативну безбедност? Приватна компанија може бити у власништву било кога, па и могућег непријатеља. А да не спомињемо да је француски „Монд“ колико пре десетак дана пренео коментар украјинских војника који су се жалили да су разочарани јер НАТО инструктори одговоре на њихова питања траже по интернету. То је ваљда та „претрага интернета“.

Што се најновијег ратног жаришта у Палестини тиче, Симплисијус поставља логично питање војних ресурса. Ако је читава западна НАТО војна индустрија поводом Украјине већ каска за Русима у производњи оружја, муниције и дронова, како ће тек сад постићи да одржава још један фронт? Поготово ако се поред Хамаса и Хезболаха отвори фронт са Ираном. У том случају где ће Турска? Питамо се онда сви заједно: могу ли онда Руси притиснути Украјинце још јаче? Кина и Тајван? Косово?

На улицама западних градова демонстрирају Арапи и муслимани у знак подршке Хамасу. Све владе тих земаља подржавају Израел. Лепа контрадикција која може довести до сукоба. Шта ће бити са неколико милиона имиграната, који су сви муслимани? Хоће ли и њих неко наоружати и инструментализовати? Ако могу чувене британске Гурке, могу и остали!

Како смо прокоментарисали на почетку овог текста, демократске установе постају крхке а кредибилитет елите на власти упитан. Запад се тресе, противречности су све видљивије, нагомилане, шавови су пред пуцањем а то никада није добро ни за кога јер je мирно решење глобалних проблема у интересу свих грађана. Ратове, међутим, не започињу грађани већ владари, елите, политичари, банкари, генерали…