Ирина Алкснис: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПРЕВАСПИТАВАЊЕ „БРАТСКИХ НАРОДА“

Кратко је свирала музика. Тек што је у понедељак молдавски министар енергетике Виктор Парликов најавио да његова земља више неће куповати гас од Гаспрома, а већ сутрадан је саопштио да ту није реч о потпуном одбијању. Кишињев може да се врати куповини руског гаса под два изузетно значајна услова: прво, ако му се понуди „добра цена“, и друго, „ако ова цена не буде повезана ни са каквим политичким условима“.

У ствари, треба се захвалити шефу молдавског Министарства енергетике, јер је сажето и притом изузетно прецизно формулисао сукоб не само око руског гаса за Молдавију, већ и уопште у односима Москве са постсовјетским државама.

Као што је познато, деценијама су односи Русије са најближим суседима били одређени концептом братских народа, у оквиру којег је наша земља играла улогу старијег брата. У почетку је у овој идеолошко-политичкој структури било много доброг, али се она одавно изродила у очигледно наказан систем, у коме се Москва нашла у позицији вечне кривице и обавезе. Крива за све грехе, почев од великодржавног шовинизма до загушљивог ауторитаризма, који слободним и сувереним нацијама не дозвољава да дишу, и вечито је дужна да их подржава, субвенционише, снабдева и обезбеђује.

Ако развијемо метафору о братским народима, онда су након распада СССР-а националне републике постале пунолетне и стекле пуну правну способност. Међутим, значајан део њих, кренувши да плива самостално, наставио је да виси на врату свом старијем брату, који је финансирао њихову потрагу за собом, укључујући и отворено непријатељске акције.

Русији је требало много времена да разбије тај зачарани систем – пре свега у сопственим идејама и пракси. Али на крају је испало: односи са постсовјетским државама су скоро у потпуности пребачени на колосек прагматичне и узајамно корисне сарадње. Где реч „обострано користан” значи: Москва више нема намеру да храни паразите и русофобе на своју штету.

Али с друге стране, многи људи једноставно не могу да се престроје. На крају крајева, услови које је изнео Виктор Парликов су позиција размаженог инфантилца, који је сигуран да су његови старатељи дужни да га хране и облаче, али од њега не треба ништа да захтевају, јер је пунолетан и има право да ради шта год пожели.

Он, наравно, има то право, али то право долази и са обавезом самоиздржавања. И ту се појављује непријатна карактеристика живота одраслих: банковна картица се не допуњава сама по себи, храна у фрижидеру се не обнавља спонтано, а рачуни за комуналне услуге настављају да слећу у поштанско сандуче. Тако да одрасли понекад морају да раде и оно што им се не свиђа, да раде тамо где су нешто узели, а не где су пожелели, и да буду задовољни платом коју добијају, иако сањају о десет пута већој.

Кад се примењују на државе, ови принципи функционишу много суровије.

Русија је, наравно, размазила своје суседе својом великодушношћу и добротом, али време је да они одрасту и преузму пуну одговорност за своје одлуке и поступке. Москва никоме не прети, не врши притисак ни на кога – она даје директну и поштену понуду. Ако нисте задовољни, нико Молдавију не тера да то прихвати. Нека прошета по пијаци, погледа, нека се цењка – можда се нађе боља опција.

Истина, за Јерменију је „боља опција“ већ резултирала губитком Карабаха. А од цене коју Украјина плаћа Западу као део између њих закљученог договора диже вам се коса на глави. Али то је њихово суверено право, чак и ако их води у уништење. Русија се ослободила комплекса великог брата и спремна је да братске народе препусти њиховој судбини.

 

(РИА Новости; превео Ж. Никчевић)