Милорад Вукашиновић: Постхеројски Запад против Југославије

Био је 13. новембар 2001. године када сам ишао на заказани интервју са Смиљом Аврамов. Није било лако договорити сусрет с угледном професорком која је најпре одбијала да разговарамо у форми телевизијског интервјуа. С друге стране телефонске слушалице чуо сам аргументе који би се могли подвести под „културно одбијање” које је, барем по мом искуству, донекле својствено људима таквог калибра. Знао сам да би свако даље нападно инсистирање на интервјуу вероватно произвело додатно неповерење, па сам прибегао малом новинарском лукавству, шаљући теме о којима бих желео да причамо без икакве обавезе друге стране да пристане на разговор. Поред добрих препорука, на руку ми је ишла још једна околност која је претпостављам на крају срушила баријеру која је можда постојала; а то је чињеница да долазим из Новог Сада и Војводине. Стекао сам утисак да је Смиља Аврамов била посебно везана за овај део наше земље. У сваком случају добио сам потврдан одговор.

Основа нашег разговора биле су две тада врло актуелне теме: спектакуларни терористички напади на САД од 11. септембра и анализа догађаја на постјугословенском простору с посебним освртом на рад Хашког трибунала. За професорку Аврамов није било никакве дилеме да су догађаји од 11. септембра 2001. године,  баш као и 78-дневно бомбардовање СРЈ 1999. године, логична последица „једне болесне епохе, једног болесног века (20. века) који је за нама”. Анализирајући атмосферу у међународним односима у постхладноратовском периоду, она је указала на недостатак универзалне сагласности око минимума правних правила која би била прихваћена од свих кључних актера у међународној политици. Уместо тога, преостала суперсила (САД) је у свом постхладноратовском премоделирању света погазила све принципе међународног јавног права, првенствено Повељу УН и Завршни акт из Хелсинкија, што се у догађајима од 11. септембра испољило у виду „бумеранг ефекта” управо на тлу Америке. У научним круговима тих дана посебно је одјекнула Хантингтонова тврдња да је свет тога дана присуствовао „разарању још једне идеолошке утопије” (идеологије глобализма – прим. аутора).

Смиља Аврамов је била хуманистички оријентисан интелектуалац и велики критичар идеологије глобализма. У својим радовима посебно је истицала потребу разликовања процеса глобализације од идеологије глобализма. Наглашавала је да је „глобализација процес који је проистекао као последица феноменалног развоја науке и технологије, односно капиталистичког начина привређивања који има свој историјски континуитет још од друге половине 19. века”, упоредо са великим открићима у области саобраћаја и поштанских комуникација. Дакле, ради се о једној објективној датости која се једноставно „не може зауставити”, јер сви ми учествујемо у том процесу, путем радија, телевизије или интернета, што је опет условило извесно прожимање, а не како се помодно истицало „судар” култура и цивилизација.

Међутим, оно што је суштински проблем и против чега протестују милиони људи широм света јесте идеологија глобализма. Реч је о настојању да се типичне надлежности суверених држава пренесу на тзв. „глобални менаџмент”, чији би чланови били селектирани из свега неколико стотина транснационалих корпорација. Смиља Аврамов је истицала да идеологија глобализма почива на следећим принципима:

1. приватизацији сектора и служби које су у искључивој надлежности државе,
2. дерегулацији прописа и стандарда – нарочито тамо где улажу мултинационалне компаније и
3. потпуној либерализацији медија, што корпорацијама омогућава да ову сферу користе ради промоције својих интереса, који нису само економске већ и политичке природе.

Проф. Аврамов је указивала да се под утицајем идеологије глобализма догодио тежак историјски парадокс – а то је феномен „одумирања државе” који је својевремено проглашен за врхунски марксистички идеал. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су веру у „одумирање државе” заснивали на развоју производних снага и одговарајућих производних односа, глобалистичке елите исти циљ остварују на прагматичан начин – кроз поступак дерегулације државних надлежности и препуштања правнонормативне сфере у руке транстериторијалних чинилаца (мултинационалне компаније, невладине организације). Све то овој појави даје изразито недемократско значење и ствара предуслове за успостављење светске тираније на планетарном нивоу.

Светска влада или светска тиранија?

У јединственој студији о Трилатералној комисији (објављена 1997. године) угледна професорка је на основу декласификованих записника са седница ове утицајне организације, упозорила на њен основни стратешки циљ: успостављање „новог светског поретка”. Предуслов за реализацију овог концепта била је победа у Хладном рату, за коју је процењено да није могућа без радикалне трансформације светског поретка у смеру његове десуверенизације. Један од Трилатералиних идеолога Бжежински нагласио је  да се принцип преговарања између држава може сматрати застарелим, као и да „дипломатију држава треба заменити дипломатијом корпорација”. Занимљиво је да је у документима организације време до успостављања „новог светског поретка” описано као „период транзиције”.

Појава горбачовизма у Совјетском Савезу и касније рушење „гвоздене завесе” у круговима Трилатерале оцењени су као догађаји од епохалног значаја. Непосредно пре формалног разарања Совјетског Савеза и СФРЈ у Токију је од 21. до 23. априла 1991. године одржана конференција на тему „новог европског идентитета” после окончања Хладног рата. На овом самиту већина чланова „европског огранка” Трилатералне комисије определила се за концепт поделе Европе „на римски и византијски део”, односно успостављање  старог „културно-цивилизацијског лимеса” који подразумева строго разграничење католичко-протестантског и православног света. У теоријском смислу ову концепцију је за потребе организације осавременио управо Хантингтон, који је у интервјуу једном немачком листу још 1996. године, дакле три године пре НАТО агресије на СРЈ, јасно указао „да се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам”. Мада не поседујемо конкретна сазнања, веома је индикативно да се процес поделе интересних сфера у постхладноратовској Европи одвијао управо по закључцима ове конференције, које је нашој јавности представила професорка Аврамов.

За аутора ових редова посебно је занимљив одељак ове студије посвећен Југославији у мрежи противречних интереса у којем се на потпуно другачији начин анализира улога СФРЈ у хладноратовском периоду. Седамдесетих година 20. века наша земља се описује као „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи” и изражава страховање да би после Титове смрти битка за његово наслеђе могла да буде повод за совјетско војно мешање. Упркос унутрашњим привредним слабостима, растућем национализму и хипокризији режима, стратези Трилатерале предлагали су „избалансиран приступ” према Југославији, за коју се у једном извештају истиче да у међународној арени „често користи повишен тон што је у нескладу са реалним капацитетима државе”. Смиља Аврамов упознала је нашу јавност и са неким пикантним детаљима из рада Трилатерале (нпр. консултацијама Картера и Тита о неким важним питањима светске политике, али и о томе да се на седницама Комисије разговарало о здрављу совјетског председника Брежњева). Међутим, до заокрета у америчкој политици према Југославији долази средином 1980-их година прошлог века, првенствено због сарадње САД и Римокатоличке цркве која је кулминирала потписивањем тајног споразума о рушењу комунизма у Источној Европи, а који су усагласили председник Реган и папа Јован Павле II.

Нови крсташки поход

Зашто је Америка поступила тако сурово према нама Србима? Ово питање професорка Аврамов реторички је поставила у нашем интервјуу. Реч је о теми која захтева један шири научно-мултидисциплинаран приступ. Нема никакве сумње да се крајем 1970-их и почетком 1980-их година 20. века појавио један „нови светски политички талас” који је последица утицаја више фактора, од којих је „повратак Римокатоличке цркве у светску политику” био један од најзначајнијих. О овом феномену Смиља Аврамов је детаљно писала у делу Опус деи. Нови крсташки поход Ватикана (објављено 2000. године).

Анализирајући улогу Ватикана у међународним односима последњих деценија, проф. Аврамов се посебно усредсредила на одлуке донете на Другом ватиканском концилу (1962-1965). Овај догађај без преседана у историји Римске цркве, показало се, није успео да превазиђе дотадашње дубоке поделе и противречности унутар Курије. Насупрот „реформаторској” струји коју су предводили папе Ђовани XXIII и касније Павле VI, формирана је тврда „конзервативна опозиција” коју су предводили утицајни пољски кардинали, а која се није мирила с новим спољнополитичким смерницама и дистанцирањем од тврдокорног антикомунизма. 1970-их година ова струја је наишла на подршку америчке администрације, што је резултирало избором Пољака Карола Војтиле за папу у октобру 1978. године. Мада је у друштвеном и теолошком смислу био заговорник традиционалних вредности, у спољној политици се определио за стратешки савез са Вашингтоном и био кључна духовна подршка мондијалистичкој идеји „новог светског поретка”.

У историји Римокатоличке цркве остаће упамћен као један од најконтроверзнијих папа. Наиме, у његовом деловању настојао је да споји неспојиво: подршку доктрини америчког „хуманитарног интервенционизма” и опредељење за „екуменски дијалог” са другим религијама. Војтила је био први римски папа који је после 1000 година раскола отишао у посету цариградском патријарху, као и први католички поглавар који је  походио синагогу и џамију, а у Дамаску 2001. године ушао у исламски храм. Ипак, то га није ограничавало да активно подржава процес насилног разарања СФРЈ и бомбардовање Срба, као и да уз америчку помоћ одлучно гуши покрете „теологије ослобођења” у Латинској Америци. Ипак, његова подршка разарању Источног блока и Совјетског Савеза показала се као делимично успешна, јер су друштва настала на развалинама комунизма данас далеко од оних вредносних и моралних идеала којима тежи Римокатоличка црква.

За посматрача с ових простора свакако су најзанимљивији делови ове студије у којима Смиља Аврамов анализира улогу Ватикана у разарању Југославије, и закључак да је ватиканска подршка сецесији Словеније и Хрватске била део једне шире стратегије Римске цркве, која се ослањала на савез са званичним Вашингтоном. Касније протеривање српског народа из Републике Српске Крајине и делова Републике Српске била је само финализација једног поновљеног геноцида из периода од 1941. до 1945. године који је извршен у оквиру тзв. Независне Државе Хрватске, а који је од 1991. године добио подршку најутицајније светске силе.

Геноцид у Југославији

Геноцид који је извршен над Србима у Другом светском рату био је средишња тема истраживања Смиље Аврамов. Ово тим пре јер је реч о злочину који је избрисан не само из светске историје, него све до недавно и наше националне историје. Недостатак научно утемељених расправа о геноциду у СФРЈ представљао је много сложенији проблем, него што је то изгледало на први поглед. Основна препрека био је недостатак емпиријских истраживања без којих није било могуће сачинити одговарајућа теоријска уопштавања, а што је, разуме се, проистицало из друштвене атмосфере коју је креирала идеологија Брозове Југославије. Посебна препрека у изучавању ове теме била је политика окрутности коју је револуционарна власт спроводила над политичким неистомишљеницима после Другог светског рата. Трећи разлог је улога утицајних светских фактора у прећуткивању геноцида над Србима 1941–1945, што је омогућило његово понављање од 1991. године, без икаквих политичких, правних и моралних последица, по инспираторе и локалне извршиоце ових злочина.

Проф. Аврамов посебно је наглашавала континуитет моралне хипокризије Запада на подручју некадашње Југославије. Наиме, непосредно по завршетку Другог светског рата, уместо хапшења и строгог кажњавања, усташки злочинци су захваљујући „пацовским каналима” пребегли на Запад и постали део тзв. „антикомунистичког конзорцијума”, разуме се, уз пресудну подршку Римокатоличке цркве и папе Пија XII. У операцији скривања усташких злочинаца, са Павелићем на челу, свесрдну улогу одиграла је и Велика Британија која је одмах после рата била прва савезничка држава која је обуставила прогон нацистичких злочинаца. Смиља Аврамов први је научник који је нашој јавности открила да је злогласни вођа усташког покрета од 1926. године био сарадник британске обавештајне службе, што је податак који  би, како је навела у једном интервјуу, истраживање теме геноцида над Србима у НДХ „морало да преусмери у правцу тзв. савезничких држава”. За нашег читаоца посебно је интригантна тема сарадње комунистичке Југославије и Ватикана, као и повратак усташког ратног злочинца и једног од организатора „пацовских канала”  Крунослава Драгановића у земљу 1967. године, баш у предвечерје Маспока у Хрватској.

Истражујући у многим светским архивама материјале о геноциду над Србима у 20. веку, угледна професорка је прикупила и низ података о политици комунистичке Југославије и Јосипа Броза Тита. Посебно занимљиво је откриће о стварној позадини догађаја из 1948. године и прогону југословенских комуниста који су подржали Резолуцију Информбироа. Према истраживањима проф. Аврамов 1948. година се не може разумети без уважавања једног ширег геополитичког контекста хладноратовски и идеолошки подељене Европе, и закључка британске тајне службе „да победа над Совјетима није могућа без ликвидације стаљинистичких партијских кадрова”. Ту мрачну улогу је на нашим просторима одиграо Броз који је уклањање противника у партији отпочео још за време Другог светског рата. То говори да Титово окретање Западу после 1948. године није било никакав изолован, већ вешто и унапред испланиран догађај, након којег се СФРЈ стратешки повезала са земљама НАТО.

Смиља Аврамов је указала на многе тајне уговоре Титове Југославије и НАТО пакта, пре свега ревитализацију Прелиминарног уговора из 1942. године који су у Вашинтону потписали председник Рузвелт и краљ Петар II, a у којем је наведено „да САД долину Вардара и Мораве посматрају као коридор од највећег америчког безбедносног интереса у Европи” (уговор је обновљен 1948. године на изричито инсистирање САД), затим на Бледске војне споразуме са Турском и Грчком после којих је СФРЈ постала индиректни члан НАТО, и многе друге који су на одлучујући начин утицали на америчку политику на постјугословенском простору од 1991. године до данас. Као врхунски научни ауторитет, проф. Смиља Аврамов је истраживала и савремене облике кривичног дела геноцида које омогућава злоупотреба развоја науке и технологије, али и могућности политичке манипулације овом темом – што је посебно дошло до изражаја на тлу Југославије.

Транзициона (не)правда

Проф. Аврамов била је оштар критичар рада Хашког трибунала. Као учесник једне припремне конференције при УН (1993) уверила се у негативан став међународне правничке струке према формирању једног ад хок трибунала. У више од 80 реферата врхунски правни експерти исказали су противљење оснивању једне овакве институције. Ипак, превагнуо је политички став Клинтонове администрације и формиран је, на основу прекорачења надлежности Савета безбедности као извршног органа светске организације, један политички суд, што је у себи садржало и настојање да се „цивилизацијски понизи српски народ”.

Посебан правни и политички цинизам је позивање Хашког трибунала на тзв. нирнбершке принципе, и суђења нацистима за ратне злочине после Другог светског рата. Наиме, један од примарних злочина почињених на простору СФРЈ је био „злочин против мира” за који је суђено у Нирнбергу, а који је потпуно изостао из оптике Хашког трибунала јер би у том случају западне силе биле директно одговорне за разарање једне државе која је била субјект међународног права и један од потписника Повеље УН као основног међународноправног уговора. Уместо, тога, Хашки трибунал се бавио процесуирањем „секундарних злочина” уз врло провидно настојање да се лидери НАТО пакта и Запада амнестирају од било какве одговорности за огромна разарања и злочине које су починили на подручју наше државе. Суђење председнику Милошевићу (у којем је проф. Аврамов учествовала као сведок одбране) и медијска сатанизација српског народа у корпоративним западним медијима били су логична последица једне дубље моралне хипокризије – пре свега америчке политике, која се касније на сличан начин испољила и у другим деловима света (тзв. глобализација интервенционизма).

У капиталној студији Постхеројски рат Запада против Југославије (објављенoj 1997) угледна професорка је снажним аргументима доказивала становиште о разарању СФРЈ као заједничком злочиначком подухвату Запада и сецесиониста у бившим југословенским републикама. Смиља Аврамов је заступала став о томе да нису вођени посебни ратови у Словенији, Хрватској или Босни (касније Космету), него да је реч о јединственој злочиначкој стратегији разарања једне државе приликом чега су брутално погажена начела међународног јавног права и одредбе о неповредивости граница садржане у Завршном акту из Хелсинкија. Уједињене нације, КЕБС (данас ОЕБС) и друге међународне организације на примеру СФРЈ претворене су у „помоћне органе НАТО”, и на тај начин ове организације су тешко дискредитоване, а дотадашњи светски поредак претворен у „глобални неред”. Отуда је стварање вишеполарног светског поретка егзистенцијално питање за савремено човечанство. У противном, уколико се наставе овакве тенденције, свету прети опасност од нуклеарне или еколошке катастрофе. Баш због тога, Смиља Аврамов је упозоравала на потребу успостављања минимума универзалне сагласноти за 21. век.

 

ЛИТЕРАТУРА:

1. Милорад Вукашиновић, Разговор са Смиљом Аврамов, у: Суочавања: изабрани разговори, Бонарт, Нова Пазова 2003;
2. Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021; Милорад Вукашиновић , Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.