Јања Гаћеша: Писмо са Косова или застава на пола копља

Неколико дана после ужаса у Бањској Срби на Косову и Метохији, посебно ми у гетима са јужне стране Ибра, покушавамо да схватимо шта се догодило. Нагађања су различита и факат је да је то тема број један на улици, у продавници, пекари, школи, у кући – једном речју свуда. Много је питања, а на сваки одговор следе нова потпитања и тако у недоглед. Ни први ни последњи пут да нам се нешто по кичми сломило и да нагађамо зашто. Знамо само да ћемо тек осетити нову муку, на већ постојеће, и никако неће бити добро – у то смо сигурни.

Дубоко саосећамо са породицама убијених и ухапшених, срце нас боли због њих. Уз молитве за покој душа, молимо се и да Господ препозна њихову жртву, јер за нас, они су жртвовани. Ко, шта, како, где и зашто, немам доказа да говорим, а сувише је тешко, тужно, обесхрабрујуће, чак и понижавајуће, да преносим оно што прича чаршија и што, можда, није истина.

Заштита КФОР-а

Оно што у овим данима жалости пратимо јесте шта говоре званичници, у првом реду из Београда – јер наше су очи упрте тамо. На пример, наш министар војни је разочаран реакцијом КФОР-а. Нас, који два погрома преживесмо под „заштитом” тог истог КФОР-а,  уз сва убиства Срба широм Косова и Метохије, онда када су они били задужени за ред и мир – не да не може да разочара то што опет нису ништа предузели, већ је то равна линија. Да, КФОР има мандат да реагује, али колико је пута до сада доказано да се ништа потписано не поштује? Ако чекамо да они реагују, спрече – како је Вучевић рекао – крвопролиће, нас са Косова и Метохије ће трава да зарасте. Ето, такво је наше поверење у КФОР, односно од њих ништа добро не очекујемо.

Председник је, пак, показивао фотографије из Северне Македоније, односно сукоба македонске полиције од пре неколико година са албанским терористима, и подсећао како је то од стране Запада тумачено, како су терористима држали комеморацију у Приштини, указујући да су дупли аршини на делу. Треба подсећати на дупле аршине, али кога?  Зар оне што су Рачак лажирали да би нашли изговор да нас бомбардују?

Јасно нам је да је овим ужасом из Бањске скренута пажња са Куртија као негативца – ако је то икада и био за Запад и САД. Толико пута све већ виђено на КиМ од 1990-их па наовамо – и даље их штите јер им још требају. Србији, без обзира на сва досадашња попуштања на сопствену штету, опет, прете санкцијама. Наставиће се и притисак да Србија заврши преузете обавезе из Охридског споразума и заокружи тзв. држаност Косова. После ужаса из Бањске, дефинитивно су преузели контролу на северу јужне српске покрајине, остале су још нијансе.

Ако оставим по страни Приштину и Београд, односно Вучића и Куртија, онда је јасно ко највише профитира кријући се иза дијалога који „мора да се настави”, док између редова говоре да је њихово присуство овде неопходно до бесконачности. Зар не шаљу додатну војску на КиМ? Ни мање ни више него – Британце. Највише је Срба у последње 24 године страдало у зонама које су биле под њиховом командом.

(Имала сам прилику да разговарам са људима који су били у мисијама у Источном Тимору, Хаитију, Конгу…. Причали су да се много пута десило да се западне у ћорсокак са преговорима, да се више ни у чему не види смисао, чак и да се успостави неки ред, али се одједном деси сукоб и све креће наново. У први план иступају „миротворци” као једни једини, незаменљиви, који морају да се слушају. Доведу се нове трупе јер, забога, мира нема. Обични су људи у наведеним земљама препознавали игре, знали су да је то зато што план окупатора још није доведен до краја, али ко њих пита. Њихов глас се не чује, и тако до неког следећег пута… Невероватно колико је сличности било у њиховим причама, иако су различите земље у питању. „Мировњаци” се крију иза мантре да мора да се разговара, преговара, односно да се настави врзино коло где патњи обичних људи нема краја, а истина је да је њихов интерес потпуно другачији од онога што шира јавност зна.)

Свесни окупације

Колико год нам све поменуто тешко падало, поновићу: срце ме је болело због убијених и ухапшених људи, а оно што увек наглашавам у својим текстовима јесте да и после овога ваља нама овде опстати. „Не може се више, нема живота овде. Не можемо више да трпимо притисак, али где да идемо када не видимо свој живот у остатку Србије? Како да напустим дедовину, да продам и пристанем на њихове уцене?”, питала ме је Драгана Дејановић из Липљана. Пришла ми је дубоко потресена последњим дешавањима на северу покрајине и рекла ми да саосећа са удовицама, да јој је жао деце што ће без очева да одрастају…

Њен супруг убијен је 2005. године са својим другом Александром Станковићем  у близини Штрпца. Двојица младића који су са њима били у возилу тешко су рањена. На њих су – још увек непознати – нападачи пуцали из заседе. Драгана је тада била у трећем месецу трудноће са најмлађом ћерком Иваном. Две старије ћерке, Кристина и Марина, имале су три, односно годину и по дана. Ено их у Липљану где их сваке ноћи исти Албанци малтретирају јер желе да их отерају, односно присиле да продају имање. (То траје, невезано за тренутна дешавања на северу покрајине. Невероватан притисак се трпи.)

„Синоћ је Ивана чула ударање у врата, па дошла до собе да ми каже. Ми смо навикле. Пре 10-ак дана разбили су нам стакло на улазним вратима. Кад крену да лупају, скупимо се у једној соби и чекамо да оду. Зовем полицију, али ништа. Све се наставља”, казала ми је Драгана и додала да сада очекује још јачи притисак на Србе, због дешавања у Бањској. Само дан после мог сусрета са Драганом, у Липљану су каменовали ОШ „Браћа Аксић” и полупали прозоре. Наредне ноћи каменице су падале на куће Срба у Гњилану. Притисак ће бити најжешћи у срединама где су Срби у мањини – то нас уче пређашња искуства.

У већим српским местима Срби су од понедељка посебно опрезни. Свесни су да Албанци сада имају одрешене руке да заустављају, претресају, односно да раде шта хоће – јер сад смо сви потенцијални „терористи” – мањи смо од макова зрна. Морамо, ако мислимо да преживимо. Потпуно смо свесни да смо остављени и да живимо у окупацији. Пре дешавања у Бањској полиција је тукла младиће на улици у Грачаници, пред сведоцима. Чули смо да је то нова група младих Албанаца који су тек завршили полицијску школу у Вучитрну – они већ туку. Како ли ће тек сада да поступају? Ко зна шта у оваквим условима трпе Срби у Метохији? Акценат, када је наш страх у питању, стављам на институције, односно полицију.

Обичан народ, Албанци, према Србима понашају се ових дана без великих промена. Занимљиво је да сам дан после ужаса у Бањској била на пијаци, у продавницама у Липљану, и нисам доживела непријатност, иако сам кренула са сумњом. Већ после два, три дана, крећу вести да се разбијају прозори… Јасно је да је то наређено, односно да се смишљено спроводи притисак и користи тешка ситуација да се свима нама додатно запрети. Видела сам да обичан народ своју бригу брине, али институције су проблем. Тај систем који нас полако меље. Корен проблема потиче од мисије која је 1999. године успостављена на КиМ – УНМИК и КФОР – и које нису до краја поштовале Резолуцију 1244, већ су пожурили да све предају Албанцима под изговором да су спремни да сами управљају. Све је то била припрема терена да мира никада не буде.

Погубна политика

Одустајући од брањења Резолуције СБ УН 1244, пристајањем на Бриселски споразум и гурајући Србе у те исте институције – званични Београд их је признао, а ми сада морамо то да трпимо. Ситуација у коју смо доведени је тешка, једна од најтежих до сада. Из те позиције, а без апсолутно икаквих права, затворени свако у свом гету, размишљамо какав би наш одговор на сав овај ужас морао да буде, односно да ли ће га уопште и бити.

Једино што људима пада на памет, али и даје какву-такву наду за опстанком, је Резолуција 1244. Да се све врати под окриље Уједињених нација, какве год да су. Све је боље од Брисела, односно Вашингтона, посебно сада када је позиција преговарача из Београда драстично промењена и то нам се већ јасно ставља до знања. Ваљало би да се коначно изађе из њиховог врзиног кола.

Јасно је људима да мора да се разговара, али нека се све пребаци у Савет безбедности, па шта нам Бог да. То је једино праведно. Шта нам је друго остало? Да београдски преговарачи седну преко пута Куртија и пристану на све јер, ето, Срби су на КиМ почели са терористичким акцијама, отргли смо се контроли и везали им руке да се боре. Свашта нам пада на памет.

Ми, Срби на КиМ, нисмо политичари. Поновићу, ми само живимо резултате њиховог вођења политике и они су погубни по нас. Сем понижења, лицемерја, лажи и превара ништа друго осетили нисмо. Ужас у Бањској најбоље говори како нам је. Ето, тако нам је. Не знамо шта носи дан, шта ноћ. У рукама смо оних које смо до јуче звали терористима. Сели смо са њима за преговарачки сто, и дошли до тога да они нас сада зову терористима. У томе их подржавају земље које су нас бомбардовале и које инсистирају на наставку дијалога у коме само Србија попушта. Да, и овде су дупли аршини, али није до њих – већ до нас. Шта ћемо ми да урадимо?

Из наших кавеза, где нас је сваким даном све мање, тражимо сламку спаса. То нешто да издржимо још мало. Повратак у Брисел, после Бањске, да се настави где се стало, односно да се испуни оно што се од преговарача из Београда тражи – учиниће да још више Срба напусти Косово и Метохију. То мора да престане ако имамо намеру да бранимо отаџбину, јер дотле је дошло – ту су нас довели Бриселски споразум и „западни партнери”.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице