Александар Дивовић: Подмукла негација

Изгледа да није остала ниједна другосрбијанска узданица која од дочека српских кошаркаша на балкону Скупштине града Београда стих „нек се српски барјак вије од Призрена до Румије” није протумачила као израз великосрпске идеологије, територијалне мегаломаније, српског хегемонизма и осталих злодуха из (ауто)шовинистичког пандемонијума. Тачно да није било дочека и овог стиха Томислав Марковић, Борис Дежуловић, Алексеј Кишјухас, Вук Драшковић и остали не би имали већ данима шта да рециклирају на порталима Данаса, „Ал Џазире”, хрватских Новости…

Захваљујући кошаркашком сребру у Манили, научили смо од ових ватрених полихистора и шампиона политичког оријентиринга неколико важних лекција из географије. Научили смо да је „Румија планина на југу Црне Горе, а Призрен град на југу Косова”. Да од Призрена до Румије има неких 200 км и да тај пут води преко Скадра и северне Албаније. Србије нема нигде. Од Србије је у другосрбијанској географији очигледно остало мање него од Пољске после треће деобе 1795.

Ерго, сви који певају „Весели се српски роде” не само да су „дремали на часовима политичке географије”, већ су и „стално загледани у замишљене границе, оптерећени освајањима и ратовима”, а „поменути барјак је посвета непретргнутој тежњи великосрпског национализма ка својатању туђих територија”. Ништа да се пева, на пример, „нек се српски барјак вије од Пирота до Голије”, само „неки Призрени и Книнови, Румије и Романије, Лике и Босне”.

Не знам само ко је слагао ове добре људе да се културне границе једне државе и матичног народа увек подударају с њеним географским границама? Које су све часове и лекције у школи ови корифеји секуларног свештенства преспавали када не знају да културни простор једног народа врло често не одговара политичким и административним границама државе коју тај народ већински насељава?

То је једна толико банална и очигледна истина да свако ко у стиховима „нек се српски барјак вије од Призрена до Румије”, пре тежње српског народа за опстанком и културним повезивањем, тежње за омеђавањем културног простора на коме је добрим делом не само политички дискриминисан и културно маргинализован (Црна Гора), већ и физички одстрањен и гетоизован (Косово и Метохија), види ламентирање „над злехудном судбином и историјом која му не да да узме још мало територије” заслужује дубоки презир.

Када је 1939. године уредник Жичког благовесника питао епископа Николаја Велимировића: „Да ли сте ви за демократску или фашистичку осовину?”, Николај му је одговорио: „Зар ми немамо своју осовину? Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока”.

Познате су ми бројне критике лика и дела епископа Николаја Велимировића, од којих су неке врло оправдане а друге су опет потпуно неосноване. Али још никога нисам чуо да је ове познате Николајеве речи протумачио као позив за територијалним присвајањем, просторним ширењем од Пацифика до Солунског залива или негирањем неправославних идентитета на том простору.

Или кад Милан Кашанин каже „нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости, сејали смо и мисли” само неко епски злонамаран би могао рећи да су Срби од Атоса до Будима мачем и огњем ширили свој културни империјализам или да српској застави није место на та два пола српске идентитетске вертикале.

Али када се ударна група америчког носача авиона УСС „Хари С. Труман” у саставу америчке шесте флоте усидри у Сплит исти ови, којима се у стиховима „нек се српски барјак вије од Призрена до Румије” привиђа присвајање туђих територија, добијају оргазмичке нападе и немају никакав проблем с тим што се у службеној химни америчких маринаца пева:

„Од дворова Монтезуме // до обала Триполија // Ми водимо битке наше земље // У ваздуху, на копну и у мору”

(„From the Halls of Montezuma // To the shores of Tripoli; // We fight our country’s battles // In the air, on land, and sea”)

Ко је мало и задремао на часовима историје и географије, зна да од дворова Монтезуме до обала Триполија стоји само један океан.

Или, далеко било да, као Пољаци у „Мазурки Дабровског”, пољској националној химни, на дочецима својих спортиста певамо:

„Јоште Пољска (Србија) пропала није, // док ми живимо. // Што год нам је сила страна отела, // вратит ће сабља јуначка”.

Какав би то шлагворт за другосрбијанска бритка пера био да у недостатку надахнућа за редовну месечну апанажу увек могу да се врате тексту националне химне која на самом почетку позива на историјску освету и војни повраћај отетих територија.

Није, међутим, циљ ових племенитих људи да обуздају демоне агресивног српског национализма жедног туђих територија и да прославе успеха српских спортиста врате у границе Србије: „Победе прослављају уз песму у којој се ниједном речју не помиње Србија. Ништа из ове земље не славе. Ни Чачак, ни Сомбор, ни Пирот, ни Тутин, ни Мораву, ни Саву, ни Тису, ни Рудник, ни Стару планину, ни Тару. Не дај боже Београд или Нови Сад”. Или како то у форми реторичког питања сублимира колумниста Ал Џазире: „Зар не би могло да се пева: ‘Нек се српски барјак вије од Пирота до Голије’?”.

Циљ ове унисоне аутошовинистичке агенде стаје у формулу духа самопорицања, онако како га је дефинисао Мило Ломпар: „Све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Куленовић, Лубарда, Мирослављево јеванђеље, црква на Румији – временом престало да буде српско.”

Ово редуковање „од Призрена до Румије” на „од Пирота до Голије” представља подмуклу негацију целовитости српског културног простора, али и Срба као народа који се идентификује по свом језику и својој култури.

 

Александар Дивовић је правник и публициста из Пожеге