Наташа Пејин: Војвода Петар Бојовић јесте био пребијен и умро је од последица пребијања

У Нишу, у паркићу кроз који се пролази до Нишаве, налази се споменик Војводи Петру Бојовићу. Нормалним Србима не треба да пишем ко је био Петар Бојовић. Сваки пут кад прођем поред његове бисте поздравим га, понекад га и пољубим, и сетим се дружења и разговора у Паризу са његовом унуком Иванком Бојовић Греј, њеним причама о трагичном времену доласка на власт црвеног зла, времена у ком је и њена породица страдала, о њеном животу, о Србији. Неколико година, одлазила сам два три пута месечно да је посетим, предвече, на чај или на чашицу шампањца који би нам послужила из флаше зачепљеном кашикицом „да не испари” до следећег дружења.

Предивна, елегантна жена, урођене отмености и скромности, паметна и образована, модерна и свежег духа. Била је и лепа жена, женствена и ведра. Била је удата за Американца, господина Греја, кога сам видела само на фотографији у белом летњем оделу јер је у то време био покојни. Живела је сама у малом стану рафинираног укуса и стила, у приземљу отмене зграде у улици Леон Водвуаје број 5, у седмом арондисману, недалеко од Инвалида (Hôtel des Invalides).

Генерацијски она је била ближа мојој мами, али, спријатељиле смо се на њену иницијативу а да у том моменту нисам знала да је она унука војводе Бојовића. То сам схватила када сам први пут отишла код ње на поподневно дружење, угледавши на зиду салона портрет војводе Петра Бојовића и у тренутку када је подигла чашу шампањца ка портрету и рекла: „Душо, хајде да наздравимо и деди”… На моје „па није он деда него војвода”, одговорила ми је: „Јесте, душо, али он је мој деда”.

Пре неколико година појавила се једна књига и у неким новинама је био одломак у ком аутор руши „мит” о пребијању војводе Бојовића. Не желећи тада да ратујем на Фејсбуку, само њему сам у приватној поруци написала укратко ово што сада овде пише. Он ми је на то одговорио да не постоје материјални докази да је војвода био злостављан и да су они, историчари, упућени на материјалне доказе који постоје.

Нећу препричавати њене приче и наше разговоре.

Међутим, пре неколико недеља дала сам обећање Војводи Бојовићу лично, у паркићу код Нишаве, да ћу написати, то јест укратко препричати, шта ми је његова унука, Иванка Бојовић Греј испричала о његовој смрти.

Истина је да су га успаљени комунистички злотвори одвели као пса, да су га пребили тако да није могао на ногама да стоји и да су га довукли до куће и да је лежао на некаквим дрвеним таљигама крвав и пребијен, да је по повратку са батињања легао у кревет и да је од последица батињања боловао и умро.

Нисам снимала наше разговоре, нити сам се фотографисала са њом. Слушала сам њене приче и дивила се њеној харизми и снази, слушајући кроз какве изазове и искушења је прошла у животу. Сад ми је жао што нисам бележила и снимала јер…

На мрежама повремено, а ево и данас, неко окачи текст о томе како је то све измишљотина јер нема материјалних доказа.

Пошто историчари и „историчари” кажу да нема материјалних доказа, ево сада сам овде материјализовала речи Иванке Бојовић Греј, па нека то буде допринос истини о смрти Војводе Петра Бојовића.

Били историчари или не, веровали или не, војвода Петар Бојовић јесте био пребијен од стране разуларене комунистичке багре и умро је од последица пребијања. Пишем истине ради. Мени ни из џепа ни у џеп.