СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Рушење брегзита

Брегзит је био нека врста типичне британске револуције. Али, против брегзита је од првог дана био државни апарат који је требало да га спроведе. И тај апарат сад минира процес брегзита и то се више и не крије. Сада политички живот воде контрареволуционари

Седам година после референдума на којем је изгласан брегзит, да Уједињено Краљевство (УК) напусти Европску унију (ЕУ), све су чешће иницијативе да се Британија врати у окриље Брисела. Водећи политички хроничари упозоравају да је Британија „у озбиљној опасности да сада изгуби брегзит“.

Један од људи који су оперативно и идејно извели Британију из ЕУ, Дејвид, сада лорд, Фрост, упозорио је да се брегзит обесмишљава пре свега задржавањем законских решења које је донео Брисел и доношењем одлука које је наметнуо Европски суд из Луксембурга иако Британија више није чланица ЕУ чији је тај суд орган.

Све се то ради под окриљем нове моде „друштвене свесности“ и невладиних организација које су практично преузеле државни апарат (civil service). На пример, невладина организација за заштиту ЛГБТ популације има готово пресудну реч у кадровској политици. Лорд Фрост наводи одустајање владе од изградње нових 150.000 кућа а због притиска невладиних организација које помаже ЕУ у склопу такозване зелене регулативе Брисела.

Ближа сарадња

Водећи заговорници поништавања брегзита су опозициони лабуристи али и многи у владајућој Конзервативној партији и то кроз форму „ближе сарадње“ са ЕУ. Заговара се сарадња у стандардима хране, повезивање са јединственим тржиштем и финансијским правилима. У преводу, поново у канџама Брисела. Лидер лабуриста Кит Стармер тражи договор са ЕУ око илегалних имиграната што значи да би Британија од европских земаља преузимала те мигранте, и то у већем броју него што сада илегално долазе. Он предлаже и царинску унију и неку врсту „специјалног партнерства“. А позвао је и отворено на повратак у ЕУ.

Уједињено Краљевство је званично изашло из ЕУ 31. јануара 2020. године, али све што брегзит са собом носи још није до краја спроведено. Јер, много је оних који коче тај процес и залажу се да се задрже ЕУ правила а због њиховог укидања је већина Британаца и гласала за брегзит.

Јавност се стално засипа причама како су економски проблеми Британије због брегзита. А медији прећуткују да је према недавним подацима британска економија, упркос тешкоћама, у бољем стању него она у ЕУ. И да се британска економија опоравља брже од земаља ЕУ. Занимљиво је да ту кампању неистина предводи државни Би-Би-Си који се финансира новцем оних који су гласали за брегзит. Чак и у индустрији УК сада производи више робе него раније. Ти званични подаци Националног завода за статистику показују да је УК сада боља и од кризом погођене Немачке.

То је због тога, тврди лорд Фрост, што су мере које су до сада ипак донесене унутар процеса брегзита ослободиле неке делове британске економије од стега ЕУ регулатива па је она сада постала отпорнија од економија земаља ЕУ. Наравно, тешко се живи због укупног и наслеђеног стања, али је тренд опоравка у оним деловима привреде који не прихвата правила ЕУ охрабрујући.

Тајни састанци

Још су, међутим, јаке снаге које заговарају, како лорд Фрост каже, „климатске глупости и смањење емисије гасова“ које коче економију. Премијер Риши Сунак је најавио скоро одустајање од многих од тих мера.

У Британији се јавно све чешће виде и заставе ЕУ а за 23. септембар је заказан и велики марш у Лондону да се Британија врати у ЕУ.

Откривена је и тајна завера поражених у брегзиту да се успостави и размотри, како тврде, „ближа сарадња са ЕУ“, што у стварности значи поништавање брегзита. Ту су проминентни политичари, директори компанија и бивши функционери државне управе. Али, ту је, како сазнаје штампа, умешана и актуелна влада која би требало да спроводи брегзит. Расправе на тим, у основи, тајним састанцима води бивша десна рука Тонија Блера, и каснији европски комисионар Питер, сада лорд, Манделсон који је најупорнији противник брегзита. Али у том тајном послу учествују чак и они који су били велики заговорници брегзита, међу којима је и актуелни министар државне управе Мајкл Гов.

Завереници се састају ван Лондона, у округу Оксфорд, али јавно не негирају брегзит него тврде да је реч само о ближој сарадњи са земљама ЕУ и да на тај начин врше притисак на владу Ришија Сунака да задржи правила Брисела а под изговором да брегзит није успео. Поред Гова, њихов главни савезник је и други човек Сунакове владе, министар финансија Џереми Хант који је на референдуму и гласао против брегзита а сада јавно заговара ближе везе са Бриселом по угледу на Швајцарску. Посебно им је, како се тумачи, у интересу да обезбеде утицај на Лабуристичку партију за коју се верује да би на изборима идуће године могла да победи. А цело руководство лабуриста је за ЕУ; и градоначелник Лондона, лабуриста Садик Кан, тражи да се УК врати у јединствено тржиште ЕУ. Чак завереници наводе да би то било неопходно због „руске агресије“.

И све то раде у тајности па један од предводника брегзитера Најџел Фараж тврди да је „продаја брегзита у току“.

Ко минира процес?

У поништавање брегзита су се укључиле и банке, па је тако водећем брегзитеру Фаражу његова банка затворила рачуне јер је критичан према Европској унији. Открило се да то одавно постоји и да су хиљаде других људи жртве истог модела, а онда се сазнало да је то у ствари регулатива Европске уније коју је бирократски апарат Британије задржао иако краљевство више није у ЕУ. Директори тих банака морали су да поднесу оставке и покренута је кампања да се та регулатива укине. Али, још није укинута.

Апсурдно је да се сада тражи повратак у ЕУ када је јасно да је она потпуно пропала. У којем свету живе ти људи? Или је неки други интерес у питању…

Утисак је да је у Британији поново доминантна неизабрана владајућа класа, људи за које нико није гласао а неки од њих су и изгубили изборе; а због тога је довољна већина Британаца и гласала за брегзит јер је управо ЕУ пракса да владају они за које се није гласало.

Брегзит је био нека врста типичне британске револуције. Довољна већина Британаца је гласала за раскид са наметањем правила живота из Брисела и да се Британија врати себи и свом идентитету и одговорности. Али, против брегзита је од првог дана био државни апарат који је требало да га спроведе. И тај апарат сад минира процес брегзита и то се више и не крије. Сада политички живот воде контрареволуционари.

Народна енергија и нада

Иако је брегзит ослободио велику народну енергију и пробудио наду, његово урушавање је почело одмах по изласку из ЕУ. И то са бившим премијером Борисом Џонсоном, човеком који све дугује управо брегзиту. На таласу брегзита он и његова Конзервативна партија су однели убедљиву победу, али је то врло брзо изневерено. Џонсон је ускоро по доласку на власт из свог окружења које је оперативно и идејно изнело брегзит одстранио све кључне људе. И ситуација се брзо променила, и све је мање-више остало по старом.

Додуше, сам почетак брегзита се десио у необичним и несрећним околностима. Нешто више од месец дана по изласку из ЕУ десила се епидемија корона вируса и британска влада је сломљена. Наметнуте мере и манипулације „невидљивих људи“ потпуно су развластила британску владу а власт у Лондону је преузела такозвана дубока држава. То је омогућило и инфилтрацију, пре свега Американаца, који су преко корона вируса преузели контролне полуге. А Американци су били и остали против брегзита.

То је упозоравајући знак кризе демократског уређења Велике Британије коју је још одавно брегзит разоткрио. Сви посланици који су се у парламенту борили против брегзита су били изабрани представници изборних јединица у којима су грађани масовно гласали за брегзит. Па кога онда они представљају?! Тако се разоткрило да они нису представници народа, него лобисти. У току је рушење основног демократског устројства да се поштује воља грађана, народа.

И у таквом амбијенту нико у државном апарату и пословним круговима, у ствари, није био спреман за изазове брегзита. За њих је најлакше да следе бирократске инструкције из Брисела и да сами немају никакву одговорност.

Основни законски документи јесу промењени и УК званично није ЕУ, али суштина је остала иста. Владајући конзервативци су, још у време Бориса Џонсона, издали народ и своје гласаче. А на брегзиту су стекли велику популарност, било је места где нико никада није гласао за конзервативце а онда су због брегзита гласали за њих. Могло би се десити да је све било велика политичка издаја и обмана.

Али брегзит је још увек веома присутан у јавности Британије, и готово сигурно ће бити једна од главних тема наредних избора идуће године.