Душан Достанић: Најнепопуларнија влада у историји

То што је садашња владајућа коалиција у Немачкој састављена од три странке је већ само по себи јасан сигнал да су се на политичком плану ствари у тој земљи значајно измениле. Иако многи говоре о Немачкој као земљи стабилности тамо такве тространачке коалиције до сада нису биле познате, барем не на савезном нивоу, будући да су две велике, народне странке (ЦДУ и СПД) биле довољно снажне да владу образују уз помоћ једног знатно слабијег партнера. Некада је то била либерална ФДП, за коју се говорило да је „језичак на ваги”. Али, пад поверења у „народне странке” довео је до тога да оне више нису довољно снажне да буду носиоци коалиције, па је након последњих савезних избора образована влада у којој су се нашле странке које – идеолошки гледано – и немају баш много сличности. Међутим, каже се да у постмодерно доба everything goes, па тако и социјалисти, либерали и зелени могу да формирају владу. Уосталом, не играју ли идеолошке разлике све мању улогу, и зашто би семафор коалиција била неприроднија од велике коалиције демохришћана и социјалдемократа? Напослетку, није ли најважније питање како влада обавља своје послове?

Уколико су грађани ти који би у демократији требали да дају одговор на последње питање, коалициона влада је далеко од стабилне. Како пише публициста Михаел Паулвиц, још никада у седамдесетпетогодишњој историји Савезне Републике Немачке ниједна влада није била толико непопуларна као садашња коалиција између социјалдемократа, Зелених и либерала. Према актуелним анкетама две трећине Немаца желело би неку другачију владу. Већ месецима траје тренд опадања популарности владајућих странака, што значи да је влада изгубила поверење грађана. Анкете кажу да је чак 70% Немаца незадовољно радом канцелара Шолца, што указује да Немачка запада у политичку кризу. Тако је покренута и петиција којом се траже превремени избори, а коју је до сада потписало преко 80.000 Немаца.

Разлога за незадовољство има много и пре свега се тичу животних питања. Покретачи петиције наводе да се Немачка налази у најгорој економској ситуацију у последњих 50 година и констатују да се све чешће чују упозорења да држави прети деиндустријализација као и општи пад животног стандарда. При томе, прстом се пре свега упире на Зелене који у време енергетске кризе инсистирају на затварању нуклеарних електрана. Без нуклеарне енергије и јефтиног руског гаса немачка привреда запада у тешку позицију и просто је невероватно да и у таквим околностима Зелени настављају да тврдоглаво инсистирају на својој идеолошкој догми, док друге две странке то немо посматрају. При томе, идеолошка климатска политика посебно погађа чувену немачку аутомобилску индустрију.

Укратко, инфлација и високи трошкови енергије уништавају средњи слој који је, као што је познато, носилац демократије. Као што су поједини аутори, попут Бенедикта Кајзера, указивали да је социјално питање поново отворено у Немачкој. Наравно, размере сиромаштва још увек нису упоредиве са оним у другим деловима света, али то не значи да животни стандард није у опадању. Човек не мора бити ни социјалиста, ни левичар да би осећао забринутост због лаганог пропадања средњег слоја.

Пад поверења

Ионако катастрофалну економску ситуацију додатно погоршава даља неконтролисана масовна имиграција. И по овом питању влада из својих идеолошких убеђења одбија да учини оно што је неопходно. Границе су отворене за илегалне мигранте, а странци који немају дозволу боравка се не депортују у земље порекла. Стога критичари констатују да влада својим нечињењем практично привлачи нове таласе миграната. Само прошле године, у Немачку је стигло око 240.000 тражилаца азила, а ове године 220.000.

Савезни завод за статистику говори о највећој нето имиграцији која је до сада забележена од почетка бројања 1950. године. Међутим, уместо на осигуравање граница немачка влада троши значајна средства на програме борбе против деснице, чиме се делимично финансирају и екстремистичке организације левичара које стоје иза напада на опозиционе политичаре и активисте. Не треба заборавити да неконтролисани прилив странаца са собом не доноси само културне проблеме, већ и пораст криминала и погоршање јавне безбедности, што се може пратити од напада на жене у Келну у новогодишњој ноћи 2015, па до најновијих изгреда у Штутгарту. Поред тога, мигрантска лавина представља додатни притисак на и онако оптерећен социјални систем.

Другим речима, чак и ако се занемари немачка уплетеност у сукоб у Украјини и последице политике санкција према Русији, остају и други тешки проблеми које власт није у стању да реши.

Посматрано из шире перспективе, може се рећи да влада са једне стране занемарује класичне функције државе, док се са друге стране меша у ствари које не би требало да буду њен посао, и које су до сада увек спадале у приватну сферу или за које никаква власт не поседује легитимитет. Тако уместо заштите безбедности – како споља тако и изнутра – влада се бави спашавањем светске климе. Док се инфраструктура, транспортна мрежа, станоградња и војска услед занемаривања полако урушавају, влада се бави питањима промене пола и промоцијом трансџендеризма међу малолетницима. Укратко, досадашњи резултат рада владе су повећање дугова и пореза, више идеолошки мотивисаних забрана и политика преваспитавање грађана.

Како је пре више од 10 година писао Тило Сарацин: Немачка уништава саму себе. Међутим, његова упозорења не само што нису схваћена озбиљно, него је семафор коалиција том послу приступила темељније од ранијих влада. Штавише, изгледа да трезвена дискусија по овим питањима није могућа. Моћне структуре сачињене од невладиних организација, страначких елита, црквених вођа и етаблираних медија старају се о томе да догме климатске и усељеничке политике остану нетакнуте и да се о њима не расправља.

Афера Релоцијус

Ипак, влада која губи поверење народа може да се ослони на подршку главних медија. Иако се не може говорити о старомодној цензури, пристрасност је више него очигледна. Према анкетама чак две трећине новинара у Немачкој подржава левичарске странке – у првом реду Зелене, затим СПД и Левицу. Добар пример стања у новинарству пружа афера Релоцијус. Наиме, када је пре неколико година утврђено да је вишеструко награђивани новинар лево-либералног Шпигла, Клас Релоцијус, једноставно измишљао приче које је затим сервирао читаоцима могло се приметити и да су те измишљотине по правилу биле политички обојене и састављене тако да се уклапају у левичарско политичко усмерење листа. Релоцијус је добро препознао шта се у време доминације политичке коректности од њега тражи и шта му може донети награде.

Али и када не измишљају приче новинари остају далеко од објективности. Тако политиколог професор Вернер Пацелт указује на различит однос медија према аферама канцелара Шолца, министарке унутрашњих послова Ненси Фезер и Хуберта Ајвангера, лидера странке Слободни бирачи (ФВ). Наиме, Олаф Шолц је још док је био градоначелник Хамбурга имао више разговора са заступницима банке која је државу оштетила за троцифрени милионски износ. При томе је он, како се чује са треће стране, давао савете како да се избегну плаћања високих повраћаја пореским органима због незаконите добити. Два пута испитиван пред парламентарним истражним одбором града Хамбурга, Шолц нажалост није могао да се сети кључних разговора нити њихових појединости, иако се ти разговори нису догодили тако давно. Наравно, новинари су о овоме извештавали, али није било политичког притиска да се нешто предузме. Чланови владе су сматрали да се све то одиграло сувише давно да би се данас о томе расправљало у парламенту. Иако су чланови ЦДУ и ЦСУ захтевали да се формира истражни одбор, владајућа већина је то одбила са образложењем да Бундестаг не може да расправља о ономе што је Шолц чинио као градоначелник Хамбурга. Како примећује Пацелт, медији су ту аргументацију спремно прихватили.

До медија је стигла и информација да је министарка Фезер осам добро плаћених места у одељењу за миграције доделила без расписивања конкурса и то након што је сменила председника Савезне службе за безбедност у информационој технологији Арне Шенбома. Опозиција је реаговала и тражила објашњења у вези са отпуштањем Шенбома, али се министарка није појавила пред одбором за унутрашње послове Бундестага, наводећи да је била болесна. Лош изговор, с обзиром да је Фезерова истог дана дала интервју агенцији ДПА. Шенбом је отпуштен након што се у једној сатиричној емисији телевизије ЗДФ говорило о његовим наводним везама са руским агентима, али је ствар остала нерашчишћена и нема доказа за Шенбомову повреду дужности којима би се његово отпуштање могло оправдати.

Штефан Хек (ЦДУ) је у изјави Билду констатовао да Фезерова ради шта хоће. „Немилосрдно отпушта неподобне људе, а друге доводи илегално”. И ту није крај. Убрзо се такође чуло да је министарка покушала да инструментализује Савезну службу за заштиту устава како би оправдала Шенбомово отпуштање. Поред тога, стигле су и информације да је Фезерова још раније хтела да се реши Шенбома, чији је отац политичар из редова опозиционе ЦДУ. Чак се поставља и питање да ли је Фезерова наручила спорну емисију ЗДФ-а. И док Хек и његова странка захтевају одговоре, одбрана каже да је све пренадувано и да је реч о покушају да се изврши притисак на СПД пред изборе у Хесену на којима је баш министарка Фезер носилац листе. Изгледа да министарку више брине рејтинг њене партије у Хесену него контрола илегалних миграција. Публициста Хенрик М. Бродер назвао је недавно Фезерову „најнеспособнијим министром свих времена”. Ипак, мада је читава ствар више него нетранспарентна, медији се ни по овом питању нису превише узрујали, иако би инструментализација унутрашње обавештајне службе представљала прворазредни скандал у свакој правној држави. Према речима проф. Улриха Фосгерауа: и у једној полуфункционалној демократији би се медији постарали да због ове афере Фезерова напусти владу.

„Опасност за демократију”

Како примеђује проф. Пацелт, сасвим другачије стоји ствар са Хубертом Ајвангером. Ако је афера канцелара Шолца ствар прошлости, летак из гимназијских дана из 1980-их година заменика шефа баварске владе је сасвим актуелна тема. Наиме, изгледа да је Ајвангер као средњошколац на писаћој машини откуцао спорни летак за такмичење за „највећег издајника отаџбине”, где је као прва награда наведен слободан лет кроз димњак Аушвица, а као друга награда доживотни боравак у масовној гробници, итд. Тај летак, који се случајно појавио баш пред изборе у Баварској, био је толико важан да је довео до специјалне седнице тамошњег Ландтага. Ајвангер се дистанцирао од летка назвавши га „одвратним”, а затим се и извинио, али није желео да се присећа својих средњошколских дана. Казао је само да иако је папир пронађен у његовој школској тобри, он није био аутор. У међувремену се огласио његов брат Хелмут и преузео кривицу на себе, рекавши да је у то време био бесан јер је понављао разред. Ипак, осим неумесних и будаластих пошалица једног пубертетлије случај је, из политичке перспективе, свакако мање проблематичан од друга два.

Међутим, овде није реч о тежини прекршаја, већ о очигледној жељи медија да наштете политичарима који им се не допадају, при чему је још једном искоришћена батина борбе против деснице. Тако је овом догађају посвећена огромна медијска пажња, а нису изостали ни гласови који су тражили Ајвангерову оставку, као ни коментари да је све то опасност за демократију. Није без значаја ни чињеница да медији који сада дижу силну грају око Ајвангеровог случаја нису толико ревносни у одбрани демократије када су у питању политичари који су у зрелим годинама припадали круговима екстремне левице. Па, ипак, ако се упореде афере Шоцла, Фезерове и Ајвангера није сасвим сигурно зашто би 35 година стари летак био већа опасност за демократију и правну државу од актуелних скандала? У крајњој линији, оптужбе против Ајвангера су моралне, а против чланова владе правне природе, и тичу се конкретних кршења закона. Ипак, како закључује Пацелт, иако су прекршаји које су починили Шолц и Фезерова тежи од Ајвангерових младалачких глупости, они у медијима изазивају много мање пажње.

Тиме се поново отвара питање пристрасности етаблираних медија. Очигледно је да непопуларна влада може рачунати на медијску подршку и то чак и онда када је у питању релативизација испада функционера на власти и оправдање владине политике, као и онда када треба нападати политичке противнике. Стога се може претпоставити да би подршка влади у Немачкој вероватно била још и мања кад би медијска клима била другачија, а извештавање уравнотеженије.

 

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард