АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Тајне 11. септембра 2001. су још један доказ постојања дубоке државе

И дан-данас су кључни аспекти терористичког напада на Светски трговински центар у Њујорку неразрешени или под велом тајне, баш као и убиство Кенедија. Зашто?

Овако гласи почетак текста у Вашингтон посту од 11.9.2023, под насловом „Сенатори захтевају нередигована документа о Саудијској Арабији“:

„На 22. годишњицу терористичких напада од 11. септембра, чланови Комитета за домовинску безбедност америчког Сената настављају да притискају званичнике америчке владе да објаве нередигована документа везана за учешће Саудијске Арабије у нападима из 2001. године, захтевајући да ти материјали буду предани Сенату ове седмице.

Ни Министарство правосуђа ни Федерални биро за истраге (ФБИ) нису до сада предали ’комплетне, нередиговане списе о улози Саудијске Арабије’ у нападима, упркос захтеву за тим документима које је 18. јула упутио стални поткомитет Сената за истраге, према писму које је у недељу поткомитет упутио америчком министру правосуђа Мерику Гарланду и директору ФБИ Кристоферу Реју.“

У даљем тексту се истиче како се породице погинулих и један број конгресмена већ годинама боре за објављивање свих докумената везаних за највећи терористички напад који је икад погодио Сједињене Америчке Државе. Почетком септембра 2021. године је Џозеф Бајден потписао извршну наредбу за скидање ознаке тајности и објављивање тражених докумената. Међутим, значаји делови од неких од докумената који су објављени су ипак остали „затамњени“.

Крајем јуна ове године је објављено да је, сходно Бајденовој наредби, објављено „99%“ докумената везаних за убиство председника Џона Кенедија од 22.11.1963. По тој динамици, 99% докумената везаних за 11. септембар би требало да буде обнародовано током 2061. године. Али би и тада остало тих 1% посто необјављених… Треба ли се питати зашто?

На трибини одржаној 19.9.2006. пензионисани аналитичар ЦИА Реј Мекговерн, који је иначе током своје каријере био задужен за припрему дневних обавештајних извештаја за самог председника САД, похвалио је „теоретичаре завере“ као доследне борце за истину „вредне поштовања“. Ово је свакако била и иронична алузија на систематске напоре Мекговернових бивших послодаваца да све који оспоравају званичну верзију Кенедијевог убиства означе као „теоретичаре завере“, што се касније проширило на све остале који доводе у питање разне званичне лажи или скривалице везане за позадину важних догађаја које би владе, односно дубоке државе широм света желеле да по сваку цену заташкају.

Мекговерн је на поменутој трибини такође говорио о томе како је једног од кључних сведока 11. септембра, Нормана Минету, Министра за транспорт у администрацији Буша млађег покушао да суочи са његовим сензационалним сведочењем пред Комисијом за истрагу о 11. септембру америчког Конгреса о понашању потпредседника САД Дика Чејнија тог дана.

Наиме, Минета је добар део 11.9.2001. провео у Председничком оперативном центру за ванредне ситуације, заједно са Чејнијем, пошто је терористички напад Буша млађег ”затекао” у посети Флориди. На питање конгресмена Лија Хамилтона да ли је био присутан када је председник Буш издао наредбу за рушење путничких авиона за које се сумњало да су били под контролом терориста, Минета је одговорио (почиње на 4:45):

„Не, нисам. Сазнао сам за наредбу када се авион приближавао Пентагону. Један млађи човек је неколико пута улазио и говорио потпредседнику да је авион удаљен 50 миља, па да је удаљен 30 миља. Када је авион дошао на 10 миља, млади човек је такође питао потпредседника да ли наређења и даље важе. Потпредседник се окренуо и рекао: ’Наравно да наређења и даље важе – да ли су чуо ишта супротно?’ У то време нисам знао шта то све значи…“

Мекговерн је дан пре поменуте трибине случајно срео Минету на једном скупу у Вашингтону и поставио му врло директна питања. Питао га је зашто Чејни није наредио обарање авиона који је летео према Пентагону. Панета је једноставно избегао одговор. А, како Мекговерн истиче, Минетино сведочење пред Комисијом није уврштено у њен коначни извештај. Теорија завере или пракса?

Мекговерн је у недавном интервјуу бившем судији Наполитану поводом 22. годишњице 11. септембра – такође рекао да до данас није спроведена права истрага тог догађаја, и да је цео државни апарат, укључујући и Конгрес, учествовао у заташкавању праве истине. По њему, истину су угушили „ЦИА, НСА (Национална агенција за безбедност) и ФБИ“, док су се Буш и Чејни из петних жила борили против било какве истраге. Конгрес је ипак, највише на инсистирање супруга једног броја жртава, успео да оснује заједничку комисију за утврђивање истине о 11. септембру.

Међутим, уочи тог првог и јединог јавног заседања комисије, његова челница, бивша главна инспекторка Пентагона Еленор Хил, обавестила је чланове комисије да је претходне вечери добила позив из Беле куће, где јој је речено да је комисији забрањено да се бави чињеницама с којим је председник САД био упознат уочи терористичког напада.

Тако је и било. Мекговерн стога сматра да су делови државног апарата унапред знали шта ће да се деси, и да се од тада па до данас заташкава истина о том догађају. Ко тако нешто може да организује осим дубоке државе, кроз једно систематско, завереничко деловање?

Нису ово једине неразрешене мистерије 11. септембра. И даље није дато адекватно објашњење за стрмоглаво и савршено урушавање обе куле Светског трговинског центра, с обзиром да многи компетентни стручњаци тврде да температура изазвана експлозијом авионског горива није могла да буде ни приближно толико висока да би могла да истопи унутрашњу челичну конструкцију зграда. Још већа мистерија је везана за чувену зграду 7 Светског трговинског центра, која се са својих 47 спратова сама урушила, иако је ниједан авион није ударио.

Да не говоримо о томе да су Би-Би-Си и Си-Ен-Ен преносили уживо вест о рушењу зграде 7 знатно пре него што се она срушила – док је још увек читава зграда могла јасно да се види иза леђа извештача. Као и о чињеници да је више ватрогасаца, грађевинских радника и полицајаца сведочило да су унапред обавештени да ће зграда да се сруши. Текст о овоме се може наћи на веб страници удружења Архитекте и инжењери за истину о 11/9.

Има и других неразрешених мистерија, попут мистерије „разиграних Израелаца„, младих људи које је једна домаћица из Њу Џерзија видела како снимају место напада с друге стране реке и у исто време прослављају и веселе се. Петоро их је, по њеној пријави, касније приведено од стране локалне полиције и ФБИ. Испоставило се да је фирма за коју су радили била параван, а за двојицу је установљено да највероватније раде за Мосад. Пуштени су после 71 дана притвора на директну интервенцију Беле куће и депортовани у Израел. Према писању бившег припадника ЦИА Филипа Џиралдија, полицијски извештаји о њиховом задржавању су нестали, док су извештаји о истрази ФБИ недоступни. Касније је један од младића, гостујући на израелској телевизији, дословце рекао да су они били на том месту тог дана да би „документовали догађај“. Како су знали где треба да буду и да ће уопште бити неки „догађај“?

Бивши председник Италије Франческо Косига, који је први свету обелоданио постојање операције „Гладио“, у интервјуу за Коријере дела Сера 2007. године изјавио је да су нападе од 11. септембра извели ЦИА и Мосад, „ради оптуживања арапских држава и навођења западних сила да нападну Ирак и Авганистан“.

Када се погледају последице 11. септембра, управо се то и десило. Запад је добио повод, односно како су то амерички неоконзервативци у чувеном извештају тинк тенка Пројекат за нови амерички век из 2000. године назвали – „нови Перл Харбор“, односно „катастрофални и катализаторски догађај“ који би послужио као повод за пројектовање америчке моћи широм света. Уосталом, сведочење Веслија Кларка о томе шта је чуо приликом две посете Пентагону – 10 дана после 11. септембра, а затим шест недеља касније – да је у плану напад на седам држава у следећих пет година, иако ниједна није имала никакве везе са тим терористичким нападом – довољно говори о предумишљају који је постојао.

Да додамо на крају и то да је формални кривац за 11. септембар, Осама бин Ладен, одлучно негирао учешће у том акту. Који би се истински терориста одрекао такве „славе“? А Талибани, који су тада били на власти у Авганистану, одбили су амерички захтев да предају бин Ладена без чврстих доказа о његовој умешаности. Уместо доказа – добили су инвазију, враћање производње опијумског мака и разрушену земљу. Двадесет и две године касније, ни саме САД не делују много стабилније од Авганистана. Али „пројектовање америчке моћи“ траје ли траје – до ивице светског сукоба.

Цитирајући наслов немачког документарног филма о пропагандним припремама за НАТО агресију на СРЈ – почело је са једном лажи.