Дмитриј Орехов: „РАДИ ОНО ШТО ТИ СЕ СВИЂА…“

Уз текстове о контраофанзиви Оружаних снага Украјине, британске, америчке и европске новине у последње време активно објављују фотографију пара који се љуби. Ана и Данијел живе у Барселони, имају двоје деце и јако желе, али никако не могу да се венчају. Такве приче у духу Ромеа и Јулије увек су биле и биће популарне. Пикантан детаљ у овом случају је да Ана и Данијел имају заједничког оца, а бракови између браће и сестара су у Шпанији забрањени.

„Ана и Данијел су рекли да су одлучни да своју везу озваниче и да се венчају, и сад се очајнички боре да промене закон“, пише Њујорк пост. „Волимо се и то је оно што треба да превлада. Ми никоме не наносимо штету“, новине цитирају Ану. – Друштва се морају развијати, а не држати се традиционализма.“

Однос према овим младим људима у западним медијима може се изразити једном речју – дивљење. Неки аутори чланака чак инсистирају на легализацији инцеста. Главни аргумент је следећи: ови људи само желе да буду заједно и никоме не чине зло – стога, треба им изаћи у сусрет.

Како да се не сетимо да антрополози рађање културе изводе управо од забране инцеста – најстарије и најстроже у људском друштву. Ужас инцеста представљен је у чувеној Софокловој трагедији, написаној пре 25 векова. Многи томови су написани на Западу о борби човечанства са инцестом, укључујући и чувена дела Џејмса Фрејзера и Сигмунда Фројда.

У том смислу, прича о Ани и Данијелу је веома карактеристична. На крају крајева, говоримо ни о чему мањем него о уништењу најзначајније баријере између човека и животиње. Посебну пажњу заслужује мотивација: „ако заиста желиш, онда можеш“. Али у којој мери снага жеље може бити извињавајући фактор?

Човек није само биће са жељама, већ и културно биће, због чега и уводи ритуале између себе и природе. Животиња не одлаже своје жеље, она их одмах остварује. Ако брат преда своју сестру другом племену, очекујући да ће касније одатле добити жену, то указује на способност да се носи са тренутном жељом. И на културу.

Одгајање детета своди се на одлагање жеље (и развијање културних навика): реци молим те и хвала, опери руке, обриши ноге, седи мирно, не вичи, не гурај се, не маши рукама, не показуј прстом, не прекидај… У извесном смислу, целокупна култура човечанства је одложена жеља. Животиње се бацају на храну; људи стварају ритуал кувања (припремање лонаца, постављање огњишта, обављање обреда захвалности). Животиње мере снагу својих зуба и канџи; људи стварају институције суђења и истраге. Животиње се паре; људи пролазе кроз ритуал удварања и проводаџисања. Директно испуњење жеље се не подстиче, него се обуздава, праћено додатним акцијама (ритуалима).

Тако је одувек било на свим континентима: свако племе је створило свој систем прописа, ритуала, табуа. Тако је некад било и на Западу, који је имао велику културу обуздавања. А сада изгледа да смо сведоци великог експеримента – узгаја се ново племе људи који не могу да одложе жељу. Племе људи-животиња.

„Буди једноставнији!“ – чује се из пространства Атлантика. „Ради оно што ти се свиђа!“ Западни психолози кажу да је суздржавање штетно – наводно може довести до озбиљних болести. У америчким и западноевропским филмовима, доминантна идеја је да је обуздавање својих импулса смешно. Ми смо кул, Американци стално говоре свету, јер се не суздржавамо – ни у личном животу, ни у економији, ни у политици.

Запад већ дуго методе дехуманизације представља као „развој“ и „друштвени напредак“. У настојању да уништи ритуалну сферу између мотивације и испуњења жеље, Запад се све арогантније и грубље понаша према онима који то не чине. Због тога је западна цивилизација постала тако неподношљиво досадна. Она више није у стању ништа да понуди свету – у ствари, то је једина цивилизација која иде путем самоуништења.

Свифт има параболу о спору између паука и пчеле. Паук тврди да је његов дом (тј. мрежа) племићко имање, богати замак, док пчела збуњено лута пољима. Пчела одговара пауку да она ради и доноси корист биљкама; што се тиче имања арогантног паука, то је само „производ његовог сопственог тела, продавница прљавштине и отрова“.

Западна цивилизација је постала таква продавница прљавштине и отрова, забарикадирана у свом замку, активно намећући човечанству производе сопственог пропадања.

(„Взгляд; превео Ж. Никчевић)