ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД РОЂЕЊА ДРАГОША КАЛАЈИЋА: Човек који је знао шта долази

Пише: Владимир Димитријевић

КОМЕ ЈЕ БИЛО ЈАСНО

Многима ни сада није јасно шта су мултинационалне компаније, а неки тек сад чују за „Блекрок“. Али, Драгош Калaјић, од чијег рођења се навршило осам деценија, у својој књизи „Смак света“, објављеној 1979, док је Тито још жив и самоупрваљање цвета, пише следеће:“Заговорници интереса мултинационалних компанија објашњавају њихову генезу као израз технолошког прогреса, што подразумева став да је свака борба против тих диносауруса уперена против напретка. У принципу, таквој демагогији треба супротставити као аргумент просту чињеницу да технолошки прогрес не мора да подразумева и напредак услова људског живота. Стварност еколошке кризе или катастрофе сведочи управо о супротној идеји: да технолошки прогрес изазива деградацију и инволуцију услова живота. Потом, изложена демагогија почива на великој лажи: није технолошки прогрес довео до мултинационалних компанија, већ је огромни капитал тих компанија монополисао и искористио авангардну технологију као средство своје колонизације. Коначно, уношење авангардних технологија у земље у развоју, посредством мултинационалних компанија, није изазвало технолошки развој тих земаља. Та авангардна технологија појављује се и остаје као нека енклава, без позитивних последица. У том погледу, све чињенице показују управо негативне последице присуства енклаве авангардне технологије, од угрожавања еколошке равнотеже до деградације постојећих и традиционалних облика технологије, и система живота, који остају без вредне замене. Осим тога, у земљама својих експозитура мултинационалне компаније привлаче високим надницама најбоље интелектуалне енергије, стварајући искорењене елите плаћеника који своје интересе идентификују са интересима послодаваца. Те елите, уместо да делују у правцу националних интереса, делују против тих интереса, не наилазећи на озбиљнији отпор, јер је корупција одузели нацијама њихове природне браниоце и вође. У ствари, мултинационалне компаније почивају на огромној концентрацији капитала и псеудокапитала, као израз те кон- центрације. Другим речима, мултинационалне компаније су технолошке и идеолошке, политичке и културне метастазе експанзије лихварског банкарског капитала.“

Да поновимо: ово је писано 1979.

И ОВО

Кад гледамо тријумф џендеризма, сетимо се још једне анализе из „Смака света“:“Са становишта разматрања симптома и знакова »смака света«, у феномену травестије или »трећег секса« треба видети и изразе свести модерног човека о универзуму опасности у коме живи. У том погледу делимо мишљење Малапартеа који је у феномену масовних израза травестије и хомосексуализације живота видео путеве бекства модерног човека од одговорности свог реалног положаја и облика, изложеног претњама тоталитарних система. Али путеви тог бекства спасавају човека и од криза савести, коју изазива свест о слому етичких енергија, о капитулацији моћи остварења начела humanitas. Ипак, и ти путеви бекства чине део илузија модерног човека, јер воде новим опасностима, новим тиранијама које се већ данас спроводе управо у име идеја »трећег секса«.“

И ово је писано 1979.

Ко је био Драгош Калајић?

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Рођен је 22. фебруара 1943. године у Београду, а преминуо 22. јула 2005. у истом граду. Дипломирао је на Академији лепих уметности  у Риму.
Поред сликарства, бавио се новинарством, књижевношћу, издаваштвом (активан око издавачке делатности „Књижевних новина“, крајем осамдсетих година прошлог века). Био је и један од уредника у реномираном часопису „Дуга“ и дописник Танјуга из Рима у доба бомбардовања Србије 1999. Написао је низ значајних књига, међу којима се истичу „Мапа (анти)утопија“, „Смак света“, „Русија устаје“, „Америчко зло“, „Европска идеологија“, као и романи „Српска деца Царства“ и „Последњи Европљанин“.

Његов друг из раних београдских дана, Момо Капор, сећао се да Драгош Калајић није претерано држао до свог сликарства ( што не значи да је сликао немарно; напротив, слике су му биле једна од кључних порука свету, али, очито, није прецењивао тај медиј за слање порука).  У Риму је, говорио је Капору, сликао само због новца. Ако није могао да за слику добије „римску“ цену, дело је углавном поклањао.

Капор је указивао и на на Калајићеву потребу за вербалним исказивањем: „Али, слика му није била довољна да саопшти своја искуства. Могла је то само реч. Због тога се манијакално бацио на писање, осећајући да му време истиче. Из њега је напросто куљала незаустављива бујица прича, есеја, романа и студија… Борећи се са болешћу говорио је да може да је победи само човек који поседује две ствари: осећање мисије и сазнање да је некоме потребан“.

Мисија је била служење Српству, а потребан је био својој породици и онима који су од њега учили.

РЕКАО НА ВРЕМЕ

У своје време нападан као „салонски фашиста“, Драгош Калајић  (који је, још почетком седамдесетих година прошлог века, у београдском часопису „Дело“ најавио пропаст европских интеграција које су почеле од економије, а не од духовне области),  сада је човек о коме имају шта да кажу и озбиљни научници. Тако је 2012. године, на једној трибини посвећеној аутору „Америчког зла“, професор Филозофског факултета у Београду, др Слободан Антонић, рекао:“Био је јединствен и по томе што је писао о неким стварима онда када и већина публике није разумела шта он то хоће да поручи. Ако данас читате његове књиге из седамдесетих година (попут „Упоришта“, „Мапе (анти)утопија“ или „Смака света“) бићете запрепашћени, јер је он још тада писао о свету који ми данас видимо потпуно јасно и у којем живимо. Ми ту видимо колико је он заправо био испред свог времена“.

Те исте, 2012, на истој трибини, песник Рајко Петров Ного, који је писца „Европске идеологије“ поближе упознао на ратиштима у доба распада СФРЈ, с пуно прекора према другосрбијанској вулгарности, која Калајићу није могла да опрости супериорност, истакао је, управо после Антонића:“Драгош Калајић /…/ говорио је пре 30-40 година оно у чему ми данас живимо. А то је називано лудилом, паранојом, манијом гоњења, свакојаким апологијама које се и данас приписују српском фашизму, нацизму и осталим речима којима су крштавани они за које се испоставило да су говорили голу истину. Каква је то манија гоњења кад је неко заиста гоњен?“

А Срби, Калајићев народ, били су, и још увек су гоњени у име тријумфа Четрвтог Рајха Вашинтерне над Трећим Римом Русије, о чијем подизању из пепела је Драгош писао кад у то подизање, за време Јељцина, нико није веровао.

У РАТУ

Паганин и верник „примордијалне традиције“, Драгош Калајић је, у доба кад су Срби морали да, у српским Крајинама, Босни и Херцеговини,  бране своје име и слободу, кренуо новим путем – путем родољубиве солидарности са својим народом, на коме се приближио и православном хришћанству, никад га не усвојивши у црквеној пуноти, али схватајући  значај истог и за Србе и за човечанство. Стари познаник с београдског асфалта, Момо Капор, као и песник Рајко Петров Ного, ишли су с Калајићем на ратишта, и запажали промене у њему.

Тако Момо Капор вели:„Џентлмен, бонвиван и денди, полемичар и свађалица, сликар и писац, полиглота, ерудита, космополита и националиста, телевизијски водитељ и ратни репортер, добровољни изгнаник, хришћанин или паганин, arbiter elegantorum – ко је, у ствари, био Драгош?/…/Две неспојиве личности; ратник у маскирној уноформи који умаче хлеб у уље и денди који има примедбе на „bef stroganov” у Клубу књижевника./…/Признаје ми да се стиди испразности свог претходног живота у коме му је било стало до добрих или лоших критика, награда, отварања и јавног живота, места на којима се добро једе и на којима треба бити виђен… Овај рат је све изменио и он је, каже, потпуно други човек“.

Писац „Последњег лета за Сарајево“ сведочи да није видео храбријег човека. Гледао га је како мирно чита Тацита док се  олупаним војним возилом крећу смртносним путем на домету непријатељских минобацача. Гледао га је како мирно записује речи једног српског борца док око њега фијучу меци снајпера. Гледао га је на Велебиту како мирно претрчава брисане просторе као да је реч о дечјој игри јер, по Капору, „он зна да игра у неком филму и да у њему главни јунак никада не погине пре завршетка“.

А обојица су, и Капор и Калајић, умрли од тумора, подлегавши последицама НАТО бомбардовања Републике Српске 1995, када је први пут у Европи употребљена муниција са осиромашеним ураном.

VOCATUS ATQUE NON VOCATUS, DEUS ADERIT

Године 1998, Калајић је, у једном телевизијском разговору, описао оно у чему данас живимо:“Иза разарања Југославије, потом Србије, стоји стратегија Вашингтона ка Истоку, а главни циљ је да се Русија раздели на низ условљивихдржавица према југословенско-српском моделу.Вашингтонска стратегија исламизације Балкана и стварања Велике Албаније има за циљ да, с једне стране, спречи консолидовање континенталних снага на Балкану, с друге стране да исламизира и потчини Европу диктату из Вашингтона, с треће стране да уништи хришћанску цркву према плану за Трећи светски рат који је изложио Алберт Пајк.У том смислу треба гледати и на садашњу кризу у Грчкој. Вашингтон на сваки начин жели да спречи меридијанску интеграцију православних народа на Балкану, јер не жели да, попут Хитлера, ратује на два фронта кад буде покренуо агресију на Русију/…/Ми већ сад знамо ко ће победити.  У тој димензији где Бог влада, у Царству Небеском, они су већ изгубили, они су не само изгубили, већ су у потпуности уништени. Само треба причекати да се то објави или испољи у нашем простор-временском плану. Американци су у тој мери зла нанели другим народима, а њихова елита је у тој мери огрезла у сатанизам и крвне жртве да је постојала опасност да цела планета постане роб Сједињених држава. Али, то се неће десити. А знате зашто? Зато што, ПОЗВАН ИЛИ НЕ, БОГ ЈЕ УВЕК ПРИСУТАН“.

То нам је поручио Драгош Калајић. Остаје да чекамо победу правде Божје, нимало у њу не сумњајући. Јер, како каже српска изрека, Бог ником дужан не остаје.