Владимир Умељић: ДИМИТРИЈЕ, СИНЕ МИТРЕ..

Дмитриј Медведев: Абхазију и Јужну Осетију ће признати државе које се не плаше Запада

Према његовим речима, за настанак субјекта међународног права, односно државе, неопходан је чин признања.

„Не каже се да ту независност треба да призна одређени број земаља, или Уједињене нације, или нека квалификована већина. Сама чињеница признања је важна, она ствара међународни правни субјективитет”, поручио је Медведев (Политика, 26.08.2023.).

Да ли је претерано изразити бојазан, да би му Аљбин Курти у свом псеудо-пијемонтском заносу могао одмах а у име „Међународно-правног субјекта Републике Косова“ доделити највише „Одликовање за заслуге при оснивању Велике Албаније“?

Вероватно јесте, али ко ће замерити више пута пребијеном, када реагује већ на само подигнуту батину?

Тешко да се ова изјава може сматрати приватним мишљењем и занемарити чињеница, да је Димитриј Медведев Заменик председника Савета безбедности Русије, зар не? Наше братске, православне, словенске и велике савезничке, заштитничке Русије.

Помаже ли нешто, ако у расправу укључимо брзоплетост, непромишљеност, изхитреност, поједностављивање или пак оно чувено „извлачење из контекста“? Не, не помаже јер изречено је изречено а контекст је том изјавом већ прилично исцрпљен.

Или ако (гласно) прећутимо, брзо пређемо преко тога, шта је пустио у јавност Заменик председника Савета безбедности Русије? Не, не помаже, јер у Приштини то неће прећутати, већ ће напротив ликовати и славити.

А на Западу, у редовима антиправних и насилних ментора антиправног и насилног режима у српској Светој земљи?

Тамо ће задовољно климати главом и коментарисати на начин, који је Медведев – погрешно и грешно – пропустио да у истом даху тематизује, наиме, да се увек мора диференцирати у складу са специфичним околностима, са историјским наслеђем и културним идентитетом, актуелним ситуационим факторима, значи само од случаја до случаја а увек уз помно и до крајњих граница консеквентно тражење правних средстава за решавање конфликата.

Без тога, Медведев је само указао на већ пословичну склоност, пут и начин политичког делања великих сила, којим оне евидентна кршења међународног права ретроградно проглашавају међународним правом.

Он је, назовимо дете правим именом, преузео начин говора и делања Запада, који најкасније од тријумфално самопроглашеног „краја историје“ демонстрира арогантну и игнорантну силу.

Европа и свет пролазе кроз тешку и опасну фазу, Русија је за свој циљ прогласила стварање једног новог и праведнијег међународног поретка, једног мултиполарног света, у коме ће велики и мали народи бити много равноправнији, где заштита сопствених националних интереса и право на различитост идентитета неће зависити од војне и економске снаге појединих држава.

Где ће се договорно васпоставити једно међународно право, у коме не постоје једнаки и „једнакији“.

То је, наравно, изузетно похвални, врло обећавајући теоретски постулат, мада искуствено сазнање о судбини револуционарних принципа кроз читаву људску историју потврђује, да ће тек будућност показати његову одрживост.

Јер снови хуманистички настројених су се не једном испоставили као утопија.

Дотле остаје – трезвена и отрежњавајућа – чињеница да се НАТО-империја бори за светску превласт у смислу тог самопроглашеног „краја историје“, џин Кина за статус признате велесиле у планетарним размерама, Русија за опстанак у слободи и за право на раноправну егзистенцију, Индија да коначно оголи апсурдност времена, када је она била „мала“ а Британија велика и да разбије илузију о могућности повратка у то ненормално стање, афричке, азијске и латиноамеричке земље за коначну еманципацију од колонијалне прошлости и неоколонијалне садашњости…

Да се сви боре, као и увек, у првој линији за сопствене националне и државне интересе.

Но српски интереси ни у ком случају не угрожавају, не тангирају негативно руске, напротив, они су компатибилни, барем у смислу основних принципа и тежње ка новом и ненасилном светском поретку.

Чак ако за тренутак оставимо по страни заједничку историју, традицију, веру.

Косовско-метохијска рана гори у срцу огромне већине Срба, голом силом отета духовна колевка као апсолутно лажна држава, створена волстритским новцем у пентагонској реторти и призната само од стране НАТО-империје и њених епигона и – одједном један високи руски политичар, који каже: „Сама чињеница признања је важна, она ствара међународни правни субјективитет“?

Зар отета икона може да од тог тренутка припада отимачу?

Да би се избегли неспоразуми – Русија за Србе остаје братска, православна, словенска и велика савезничка, заштитничка Русија. Да ли много тражимо, када кажемо да од руских политичара очекујемо да нас посматрају и третирају као братски, православни, словенски и (иако мали) савезнички народ?

Ако сматрамо и верујемо да су она времена заувек прошла, када је Русија Санстефанским уговором 1878. подарила Бугарској територију од Дунава до долине Мораве, са Пиротом и Врањем, тако да је Србија праведније решење потражила и нашла управо у Немачкој (sic!), на Берлинском конгресу касније те исте године?

Димитрије, сине Митре, размисли о томе…

Чак ако и не зарад заједничке историје, традиције и вере, што јесте и остаје најважније, оно барем ради заједничких националних и државних интереса. Па ма колико Срби били бројчано мали народ, јер права величина се не мери (само) квантитетом.

Хоћу да верујем да тај параметар, исто тако, примарно припада Западу.

Закључно, да ли је ово неугодна, оптерећујућа, болна тема? Да, несумњиво, али и такве теме је неопходно ословити, како у фамилијама, тако и у међународним односима. То је ствар искрености и консеквентности, оданости начелима истине.

Прећуткивање и нојево забадање главе у песак ту не помаже. Напротив. Јер „они други“ ће је ионако нашироко и надугачко распрести и то на свој, врло добро познати начин, конструишући расколе, којих заправо нема и не сме да их буде.

Та тема је иначе, да истакнемо и то, за Србе и њихов косовско-метохијски завет много болнија, неугоднија и више оптерећујућа, и ко ће замерити више пута пребијеном, када реагује већ на само подигнуту батину?

Другим речима, Срби немају избор, већ право и обавезу да реагују и ослове и све своје отворене ране, као и начине како њиховог продубљивања, тако и њиховог зацељивања.

Димитрије, сине Митре, размисли и о томе…