ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КАД СЕ ДОСТОЈЕВСКИ НА КОСОВО ВРАТИ

 

ЗАПАД ПОМАЖЕ ТУРКЕ

 

Ових дана, широм Русије освануле су, на српском, поруке о томе коме припадају Косово и Метохија:“Кад се војска на Косово врати“, рекла су, граду и свету, наша руска браћа.  Тиме су показали да су потомци својих предака, међу којима је и Достојевски, онај који није заборављао Србе.

Ако се сећамо, велики писац је одлучно дизао свој глас против турских зверстава према хришћанима на Балкану. Подржао је рат Србије и Црне Горе проти Турака 1876, и записао:“Изгледа да се већ поуздано може тврдити да ће Словени победити ако не буде мешања од стране Европе“. Он је знао о чему говори – Запад је, наравно, и тада подржавао Турке, као што је то чинио и у Кримском рату против Русије:“Турска армија добија из Енглеске и Америке колосалне пошиљке муниције. Сада се зна да турски војник дневно троши по петсто метака, а сами Турци немају новаца да тако опреме армију“. Поред помоћи у новцу и оружју, Турска, вели Фјодор Михајлович, добија и западне официре, који ратују на њеној страни. Чувени британски политичар, русофоб до сржи, Дизраели Биконсфилд, оптуживао је генерала Черњајева и добровољце који су отишли међу Србе да су комунисти и разорни елементи, којих је Русија пуна.

 

РЕАКЦИЈА РУСКОГ ДРУШТВА

 

Достојевском је много значило кад је видео да Руси устају у одбрану православне словенске браће:“Ко није могао да пође ( у рат, скупа са руским добровољцима, нап.В.Д.), донео је свој последњи грош, а добровољце су пратили сви, читава Русија“. Велики писац је тих дана својим читаоцима саопштио да је код њега у редакцију дошла чак и једна осамнаестогодишња девојка, која је решила да одложи матурски испит, како би отишла да буде добровољна болничарка у Србији.

Фјодор Михајлович је овако описао реакцију руског друштва:“Даме, угледне госпође, иду улицама са тасом у рукама и сакупљају помоћ за браћу Словене и народ са пажњом и саосећањем гледа на ту појаву, до сада невиђену. Значи, сви смо опет заједно, сви смо, ипак, хришћани! Одавно руска земља није тако свесно и тако сложно дала глас од себе, а осим тога ми смо стварно нашли рођаке и браћу нашу – а то већ није само ствар високог стила. Ето, то је за мене нешто неочекивано, у то раније нисам моао да верујем. (…) Руски официри одлазе у Србију и тамо остављају своје кости.(…) Они проносе славу руског имена по Европи, а својом крвљу зближавају се са браћом. Та јуначка крв неће бити заборављена, њу ће сви запамтити“.

Памтимо је, и данас.

 

ДВЕ СРБИЈЕ, ДВЕ РУСИЈЕ

 

Кнез Милан је, руског генерала Черњајева, вођу добровољаца, прогласио за главнокомандујућег ослободилачке војске, што се није допадало западопоклоницима у србијанској елити. Писац „Браће Карамазова“ је одушевљено подсетио да, упркос чињеници да у Србији има западњака којима се однос већине народа према руским добровољцима не свиђа:“Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује. Постоје две Србије: Србија горњих слојева – ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација. Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.“

Достојевски је критиковао Толстоја због лика Љевина у „Ани Карењиној“, који одлучно одбацује покрет добровољаца за помоћ православном Балкану, сматрајући да Руси тамо немају шта да траже. Толстој је тврдио да су причу о помоћи покренуле извесне познате личности, склоне фантазијама и претеривању, новинари је примили због сензационализма, а да су руски добровољци изгубљеници и пијанице. То је Фјодора Михајловича навело да о Лаву Николајевичу постави питање:“Такви људи, какав је аутор „Ане Карењине“, учитељи су нашег друштва, то су наши учитељи, а ми смо њихови ученици. Али, чему нас они уче?“

Са том науком се он није слагао.

 

РЕЧ НА ДЕЛУ

 

Сам Фјодор Михајлович је на делу показао да му је стало до православне браће на Балкану. Својој супрузи Ани писао је, 7. августа 1876, из бање у Емсу, где је био на лечењу, да је уверио локалног руског свештеника Тачалова да одслужи молебан за победу србијанског и црногорског оружја, а написали су и потписали апел Русима који су се тамо налазили да и материјално помогну:“Он је то учинио, био је код мене, написао је апел испод кога се потписао и приложио петнаест марака. Ја сам се потписао одмах иза њега, и, такође, приложио петнаест марака. Затим ће овај документ, преко црквењака, обићи све Русе“.

Помоћи брату у невољи, ослободити потлаченог, дати му људску будућност:тако је мислио Фјодор Михајлович. И зато је подржавао добровољачки покрет на челу са Черњајевим.

 

РУСИЈА, ЗАПАД И СЛОВЕНСТВО

 

За Достојевског, однос између православних на Балкану и саме Русије није се могао замислити без односа према Западу. Сваки народ има своју националну идеју, сматрао је он. Код Руса је она таква да опште увек ставља изнад појединачног. Зато Русима не треба судити по њиховим заблудама и падовима, него по идеалу који су поставили свеци какав је Тихон Задонски и песници какав је Пушкин. Тај идеал је свечовештво, а не империјална власт над „нижим расама“.

У односу према Русији, Европа увек наступа непријатељски. Русе не подносе и оптужују их да су опасан револуционарни елеменат. Зашто?

Парадокс руских западњака, попут Бјелинског, јесте у томе да су желели да се Русија позападњачи, а буржоаски, реални Запад нису подносили, и на Западу су, гадећи га се таквог какав јесте, постајали крајњи левичари. Словенофили су, са своје стране, тврдили да све што постоји на Западу, постоји, макар у заметку, и у Русији, при чему у Русији има онога што на Западу нема – а то је Господња правда и истина. Зато је Аполон Григорјев тврдио:“Да је Бјелински још поживео, пришао би славјанофилима“. Испада, вели Достојевски, да су неки Руси револуционари – из разлога конзервативизма. Зато Европа руске левичаре и нихилисте сматра за туђе, а не за своје, ма колико узвикивали „слобода, једнакост, братство“.

 

СВЕЧОВЕЧАНСКА БУДУЋНОСТ

 

Пре Петра Великог, Русија се, као чуварка Христове истине, туђила од Запада, а онда су „видици проширени“, Русија је решила да воли Запад и развила се њена потреба да се служи целом човечанству. То није, вели Достојевски, никаква руска срамота, него настојање да се човечанство уједини на основу узвишених идеала.

Зато је први задатак Русије да ослободи Словене, да им помогне да стекну самосвест, па да се крене даље, ка свима, у свечовечански загрљај. Империјалистичка идеја тзв. „Тестамента Петра Великог“ је, каже Фјодор Михајлович, само лаж, пољска кривотворина понуђена русофобној Европи. Мада слободни хришћански Цариград јесте циљ Русије, он се не може постићи насиљем, него развојем историје ка извесној свечовечанској есхатолошкој пуноти. Кад су у питању православни Словени и Грци, Русија је, по Достојевском, „заштитница њихова, чак можда и водиља, али не и владарка; мати њихова, али не и господарица“.

Чак и инославни Словени то би, на своју корист, могли да схвате – циљ Русије није политички савез, какав су Сједињене Америчке Државе, него уздизање истине Христове.

 

ПОТОМАК ВЕЛИКОГ ПРЕТКА

 

Да поновимо: то што Руси поручују Србима и свету да ће се ослобођење десити на Косову и Метохији, то би, сигурни смо, била и порука великог руског писца, чији директни потомак Димитрије јасно каже ( у интервјуу Биљани Живковић ):“Мисионарећи и говорећи о делима Достојевског боравио сам у 24 земље света и једино сам се у Србији осећао као код куће. Тако се десило да сам оба пута напуштао Србију са сузама у очима. И не само због тога што нисам желео да одем, него зато што сам први пут на путу ка аеродрому видео шаторе избеглица из Српске Крајине, а други пут, када сам се враћао са многострадалног Косова и Метохије. Тамо сам пролазио покрај рушевина српских села и светиња, пустоши које је иза себе 1999. остављао НАТО и варварско америчко бомбардовање. Осећао сам да сва трагедија српског народа . Тешко сам преживљавао сваки дан бомбардовања Србије, а још теже чињеницу што вам тада Русија није могла помоћи. После НАТО агресије на СРЈ кренуо сам у Србију. Згрозио сам се када сам видео порушене грађевине у Београду, када сем видео колико вам је зла нанео Запад, да нема града који нису ранили. Порушену зграду РТС где је страдало 14 невиних, храбрих људи не могу никада да заборавим. У близини је руска црква, она је, срећом, остала цела. Туговао сам данима по повратку у Русију. Када сам крочио у Високе Дечане, Пећку, Патријаршију схватио сам да се душа Срба налази ту, на Косову и Метохији. Вековна лепота која на небо подсећа… српски светитељи, чији се дух осећа, мењају сваког човека који крочи у светињу. Поклонио сам тада Пећкој патријаршији две иконе Светог Јована Кронштатског. Страшно је било то време. Српска војска и полиција су после јуна 1999. морале да се повуку, а албански злочинци су харали. Убијали су недужне, незаштићене Србе без милости. Страдао је голоруки народ. Чули смо да су 2001. близу Пећке патријаршије убијене Српкиње, мајка и кћерка, албански злочинци су их исекли на комаде. Сахрањене су у манастирској порти, придружиле су се новим косовским мученицима који, такође, тамо почивају. Туга је владала у древној српској светињи. Сећам се игуманије Февроније, њених суза и молитви монахиња. Монаштво је туговало за народом. Од величанствености Високих Дечана, човеку застане дах. Гледати, кроз сузе, небеску лепоту на земљи, оковану бодљикавом жицом, моменти су које никада нећу заборавити. Сећам се хеликоптера који су надлетали светињу, италијанских војника до зуба наоружаних, тенкова и слушао молитвени пој монаха Дечанаца. И данас их чујем.
Нас тројица смо кренули у манастир Девич. Италијански војници су нас молили да не идемо у Дреницу, рекавши да су тамо албански екстремисти гори од звери који су убили и измасакрирали много Срба, жена, људи, стараца а ни деца нису поштеђена. Многи су били жртве трговине људским органима. На том месту су погинула два руска војника бранећи Србе. Италијански војници нису смели да нас пусте да идемо сами. Видео сам манастир Девич, и данас ми сузе крену када се сетим призора, манастир ојађен, разбијена плоча на кивоту Св. Јоаникија, иконе оскрнављене… Касније су га спалили и са земљом сравнили албански злочинци. Разговарао сам са игуманијом и толико храбрости, љубави према Богу и свом народу нисам нигде видео.“

Ове су речи достојне великог претка.

 

МИ ЧЕКАМО

 

А ми чекамо да се војска врати тамо где јој је место, са „Пишчевим дневником“ Фјодора Михајловича у својим руксацима. Баш зато што тамо пише:“Неки ће ми опет рећи: чему све то најзад, и због чега Русија да ставља себи на врат такву бригу? Због чега: због тога да би се могло живети величанствено и достојно, да би се пред светом могло блистати сјајем оне велике идеје, да би се могао једном створити велики братски савез племена, да би се могао створити такав политички организам не средствима политичког притиска и снагом мача него убеђењем, примером, љубављу, некористољубивошћу – да, Русија се бори да све мале уздигне до себе како би они могли боље да схвате њену мисију мајке – да, то је циљ Русије, у томе је њена корист, ако вам се тако више свиђа. Ако нације не буду служиле узвишеним некористољубивим идејама и циљевима, ако буду служиле само својим уским „интересима“, оне ће сигурно пропасти, окамениће се, умреће као нације. А нема узвишенијег циља од оног који је Русија поставила себи када је одлучила да некористољубиво послужи словенској ствари не тражећи захвалности од Словена, Русија је служила њиховом моралном (не само политичком) сједињавању у једну велику целину. Само тако сједињено словенство ће бити у стању да објави своју нову спасоносну реч човечанству…“

Амин, Боже дај!