Никола Врзић: Покоравање, или: Како смо у Првом српском устанку ратовали против Енглеза

Када нису проблем сарајевски снајпериста и ”Косово, крв која се не прашта”, наравно да јесте проблем ”кад се војска на Косово врати”. И наравно да ту није реч о простом комуналном питању или опијености токсичним бојама…

Ево једне невелике, углавном заборављене и прилично поучне књижице историчара, универзитетског професора и академика Алексе Ивића, издање Издавачке књижарнице Геце Кона, Београд, 1926. године, „Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра“.

Овај бечки ђак истраживао је „Ратни, Државни и Полицајски Архив у Бечу, где се чувају извештаји аустријских војних заповедника, писани већином према вестима, добивеним од ухода“, као и Краљевску државну архиву у Загребу.

Па је забележио да је код Карађорђа у Тополи крајем априла 1809. уприличен састанак са изасланицима црногорског владике Петра I, потоњег Светог Петра Цетињског, да „уговоре да и Карађорђе и владика Петар поведу своје чете против Турака у новопазарском санџаку, да се ту сједине и одсеку Босну од остале Турске“.

Све то уз подршку и садејство с Русијом, с идејом ослобађања српских земаља и стварања заједничке државе, од Босне на западу до простора Косова и Метохије, то јест, Старе Србије.

У међувремену су, као што је познато, поједини Црногорци престали да буду Срби. Па су се у складу с тим и одвојили од Срба с којима их је Свети Петар Цетињски спајао, устврдили да Косово није Србија, и увели санкције Русији.

Ко зна одакле почиње оваква Црна Гора кад очигледно не почиње од Светог Петра Цетињског. Али је зато у таквим околностима потпуно нормално да Албанци, којих у овој Црној Гори има мање од 5 одсто, самоуверено сматрају да им припада место потпредседника владе, док се не зна да ли ће за Србе, којих је тамо преко 30 одсто, у влади уопште бити места.

Но то је нека друга тема. А професор Алекса Ивић пише о оним тешким данима 1809. уочи пада Делиграда, и ево цитата из његове књиге из 1926. који нам говори све што треба да знамо о ономе што нам се дешава и дан-данас: „Турском артиљеријом су управљали енглески официри.“

Да поновимо: турском артиљеријом су управљали енглески официри, неки џентлмени сигурно, да убију српске устанике.

Већ смо знали да је историја учитељица живота, ово је још једна потврда. Другим речима: Ништа ново под капом небеском. Енглези су се (и) тада борили да Срби остану у ропству. Покоравање је једино пожељно стање Срба кад се Енглеска о томе пита. Сходно томе, наша борба за слободу мора да буде борба против Енглеза у свим њиховим појавним облицима.

Нисмо ми то изабрали него је таква логика њиховог интереса; о континуитету је реч, нису се између 19. и 21. века они променили. И сада ратују против Руса као и тада и ратују и против Срба сада као и тада, али су им могућности нешто другачије те зато данас користе модерније методе покоравања.

Па су енглеске официре поред турских топова да пуцају на Србе који се боре за своју слободу, после НАТО крстарећих ракета испаљених на исте циљеве и у истом циљу, замениле разне невладине организације и томе слични крокодили да нас убеде да им се покоримо, дакле, о пи-ару је реч.

Што значи и да је, вероватно, сасвим логично што је својевремено баш историчарка Дубравка Стојановић имала част да буде одабрана, а нисмо је ми бирали, да приликом њихове посете Београду буде лични водич (тадашњем) принцу Чарлсу и његовој жени Камили која из евидентних разлога није била принцеза те су је звали војвоткињом од Корнвола. А историчарка Стојановић је чланица Управног одбора поменутог „Крокодила“ који се сад, путем њеног колеге из тог одбора Владимира Арсенијевића, у друштву истомишљеника из Иницијативе младих за људска права посебно узбудио због мурала „Кад се војска на Косово врати“ којих је све више широм српског и руског света.

Па су у ту сврху организовали и „хитну конференцију за штампу” на којој је писац Арсенијевић исказао неслагање са употребом токсичних боја на четинарском растињу када су то боје српске заставе, и пропратну бојазан да ће неко да уђе у његову спаваћу собу да тамо напише Свети Сава.

Зашто би ико улазио у ту спаваћу собу, и то да напише Свети Сава, и зашто само у спаваћу собу кад је већ ту са фарбом па што прескаче остале просторије у дотичном стамбеном простору, и откуд се уопште у тој визији нашао Свети Сава, остало је нејасно, али схватамо шта је писац хтео да каже.

Па да укратко и растумачимо то што схватамо. Сав онај свет који није имао примедбу кад је по Београду демонстрирао сарајевски снајпериста што је пуцао на српске младиће, јер сада је глумац, а ионако је Србе имао на нишану па је то онда о-кеј; тај свет који је огорчено негодовао због позива на забрану београдског концерта Дина Мерлина док је тражио да се забрани београдски концерт Баје Малог Книнџе; дакле, свем том истом грађанском свету коме ништа спорно није било кад је Елиза Хоџа, такође у својству некакве уметнице, поводом фестивала „Добар дан“ овде хтела да дође са стихом „Косово, крв која се не прашта“ и фотографијом Ослободилачке војске Косова, нормално, свима онима којима то није спорно мора да буде спорно „кад се војска на Косово врати“. Јер је то српска војска. Ако ишта, мора им се честитати на доследности.

Али није ствар у томе него у њиховој поменутој узбуђености која лепо раскринкава све те разноразне Енглезе који уз турске топове спречавају ослобођење Србије од жељеног стања покорености.

Узбуђени су, наиме, зато што тих порука, „кад се војска на Косово врати“, као симбола слободе и непокоравања, на све стране има све више. Што их је више то су они узбуђенији па зато драматично и организују хитна обраћања јавности, а све их је више зато што једни позиви да се војска на Косово врати подстичу друге, као лозинка и одзив, или својеврсни вирус ослобођења који се шири а они немају вакцину за то; ено, и недавна анкета Кровне организације младих Србије, шта год то било али га финансира УСАИД, донела је алармантне податке о расположењу српске омладине.

Па тако читамо, да поправимо своје расположење захваљујући нашој омладини: 90 одсто их је против увођења санкција Русији, од тога две трећине категорички, наспрам 8,6 одсто за санкције. Исток уместо Запада, ако мора да бира, бира 55 према 45 одсто, а ако то не мора јер им нико са Истока то и не тражи, зато се и разликује од Запада, само баксузних 13 одсто бира САД и Европску унију док је за Русију и Кину 28, а за једно и друго још 40 одсто. А и мимо тога само 16 одсто младих има позитивно мишљење о Европској унији, наспрам 40-ак одсто негативних мишљења. Док, у погледу решавања косовског питања, највише испитаних до сада, око трећине, према формулацији аутора истраживања финансираног америчким новцем, жели да Србија „у одговарајућем моменту поврати пуну власт на Косову војним средствима“. Премда би, наравно, као што и мурали сугеришу, већ и Резолуција 1244 у том погледу била сасвим довољна.

У сваком случају, бољи су наши млади него што су их учили онакви професори историје какви су у Београду били у служби британске круне. Нису их научили да буду покорни, и данашњи млади желе да буду слободни; ништа мање него сви други који су претходно били млади, па смо захваљујући томе и стекли слободу. Упркос свим енглеским официрима, њиховим турским топовима и разним крокодилима који би да нас убеде у супротно. Као да смо заборавили ко смо и ко је помагао Карађорђу и Петру I Петровићу, а против кога су морали да се боре. Нека ово послужи као добра прилика да се тога и подсетимо.