Владимир Коларић: ОТПОР И БОРБА ЗА СЛОБОДУ – ОСНОВНА НАЧЕЛА

Један млађи историчар-комуниста својевремено ми је рекао како је војни пораз Америке услов да се нешто промени у свету. То у основи није нетачно, али је проблематично не због нашег отпора према рату као таквом или слабости према Америци, већ због постојања нуклеарног оружја и позиције овог хегемона који би сваки покушај његове елиминације ратним средствима лако претворио у глобални холокауст. То сви мање или више разумемо па и, макар невољно прихватамо, гајећи (лажне?) наде да ће се ситуација ипак променити и без нестанка ове земље са историјске сцене – било спремношћу њених елита да прихвате реалност и крену другачијим путем сопственог развоја и међународне сарадње, било да се одрекну претензије за планетарном контролом и препусте већи део народа самима себи. Или, ако нисмо баш толико оптимистични, да просто чекамо да се хегемон сам распадне, за шта нас многи уверавају да се управо догађа.

Како год било, ми као држава и народ у сваком од тих сценарија, ратном, трансформацијском или опадајућем, не можемо превише тога да учинимо, али како то обично бива, ако не можемо да учинимо све, то не значи да не можемо да учинимо ништа, колико год то не пријало нашим често максималистичком и искључивом, на све-или-ништа оријентисаном менталитетском склопу.

Па, шта чинити, под условом да смо уопште вољни да нешто чинимо и да нам је и даље стало до достојанства и слободе, што није сасвим извесно, али хајде да верујемо да ипак јесте. Најпре, на пример, да прихватимо да непријатељ постоји – не партнер, противник, него баш непријатељ, онај ко нам заиста, без обзира на конкретне прилике и идеолошке мене, не жели добро као конкретном народу и држави и представнику одређеног културно-цивилизацијског склопа.

И наравно, да знамо ко нам је тачно непријатељ, без да се замајавамо глупостима типа сви су исти, у политици нема пријатеља и непријатеља већ само интереса, ми смо за мир и слично. То не значи да се са непријатељем увек и свугде мора сукобљавати, посебно кад је многи јачи од нас, а ми немамо довољно јаке, вољне и заинтересоване савезнике и саборце, не значи да се са њим не може преговарати, разговарати, па и пристајати на компромисе, али потребно је знати да постоји и ко је и да му се никада не да оно што он суштински жели. А шта је то што он суштински жели, то је питање свих питања и одговор на њега ће битно одредити наше реакције, позиције, па и само наше самопоимање.

Друго, потребно је победити непријатеља из своје главе, истиснути га из сопствене свести, за коју се прилепио као пијавица, као паразит, толико снажно да га више и не примећујемо, него га видимо као део сопственог мозга, можда и онај најважнији, који треба да замени остатак. То значи да не смемо да пристајемо на изазове самомржње и самопрезира, комплекса ниже вредности, нити да да прошлост наше „жали за младост“ претпостављамо истини и будућности, тако што нећемо бити способни да досегнемо свест о идентитету, природи и карактеру непријатеља, зато што смо одрастали на некој музици или волели и волимо неке филмове и књиге. Волимо их и даље, и треба да их волимо, али то не значи да треба да подржавамо глобални геноцид који једна држава и један део света већ заморно предуго спроводи над ким год им се прохте. Мислим, нисмо престали да ценимо Гетеа због Аушвица и Крагујевца, па нећемо ваљда ни Дилана или Џона Форда због више стотина ратова којима је њихова држава „усрећила“ свет последњих неколико деценија. С друге стране, битно је да и да схватимо да и ми у нашој култури имамо ствари којих нема разлога да се стидимо, па чак и ако нам нису биле блиске или их нисмо разумели у неким периодима живота, попут на пример народне, па чак и „новокомпоноване“ музике. Потрудимо се да изађемо  из догматске свести, нешто научимо и отворимо се ка новим и другачијим искуствима, можда нам и помогне у личном развоју, а не мора да боли.

Друго, ако држава не може много да учини у отпору, а камоли подривању непријатеља, јер су њене елите потчињене а институције паралисане, друштво би требало да може Да организовано и доследно реагује на агресивне покушаје џендеризације у школама, на распродају ресурса, доношење безбедносно, економски или морално штетних закона, уништавање природе и угрожавања здравља у интересу страних корпорација, историјски и вредносни ревизионизам и релативизам, на медијско насиље. Да подвргне осуди – не и физичком насиљу, подразумева се – непријатељске слуге и агенте, који не морају баш да буду заштићенији и привилегованији од оних који искрено воле своју земљу и доприносе јој, уместо да само паразитирају на њој у име страних интереса и зарад сопственог џепа или лечења личних психичких проблема.

Тај отпор мора почивати на одређеним принципима и вредностима, и треба да буде заснован на одређеним техникама, а не произвољно и неорганизовано, али мора у основи бити ситуациони, у јасном односу према конкретним околностима на којима се реагује или које се жале успоставити и у том смислу потребна је будност, свест о стварности и оперативан аналитички апарат, који ће увек налазити нове начине за постизање што јасније и конкретније постављених циљева.

А наравно, да би се поразио непријатељ, или макар допринело његовом поразу, не треба радити само против њега, него у првом реду за себе. Јер није главно да се порази непријатељ, него да се живи у слободи, колико год то било у међусобној зависности. У том смислу је можда боље говорити о борби за слободу него о отпору, који сугерише извесну реактивност и пасивност. Дакле, стварати, колико је год ко у могућности, својим знањем, умећем, радити на унапређењу људских односа, стварању бољег животног окружења за све. Није све у новцу и сујети, и не би требало на њима да заснивамо своје представе о квалитету живота.

Отпор, у том смислу, не сме да буде тегоба и терет, него полет и морамо га пружати подједнако радом на сопствени културној самосвести, јачању стваралачке енергије, личног карактера (воље) и јачању осећања за општи интерес и сарадњу са другима у остварењу заједничког циља, макар и оног усаглашеног око најмањег заједничког садржаоца. Баш зато што што као хришћански и слободарски народ нисмо склони идолатрији, знамо да народи, нације и државе нису апсолутне и вечне категорије, да могу нестати, и да је зато само до нас да не допустимо да се то догоди и са нашим народом, који има још толико тога да понуди свету, принесе Господу и дарује нас својим богатим и светлосним наслеђем, на путу ка бесмртној домовини сваког од нас.