МИЛЕВА ЛЕЖАИЋ ИЗ ЂЕВРСАКА НЕ ЗАБОРАВЉА ПАКАО „ОЛУЈЕ“: А реку несрећних нико да заустави…

КАД бих од данас, па докле ми Бог да да поживим, само могла да заборавим тај дан и те дане, била бих најсрећнија. Душа би ми била мирна. Али не могу… Не могу да одагнам из сећања те колоне, несрећу, страдање, јад, очај… Стрепњу, страх, плач деце… Смрт. Ајме, мајко. Не дај Боже никоме да то доживи, то разарање душе, черечење свог народа, док немоћно гледаш и не можеш да помогнеш ни себи ни другима.

Заплакала се Милева Мила Лежаић (78), док нам је у Ђеврскама, у својој кући изговарала ове речи. Покушавала је да обузда сузе, али није ишло… Срце нам се стезало, на трен смо помислили да одустанемо, није нам дозволила:

– Свако сведочење о данима пакла названим „Олуја“ треба да се забележи. Двеста и педесет хиљада је то истинитих прича о страдању…

Августа, четвртог, 1995, предвече, само што је њен супруг Живојин Живко дотерао пиће за кафану коју су деценијама држали у приземљу своје куће, задихан је, каже, дошао момак из дванаестак километара удаљене Чисте Мале, која је била уз готово саму линију фронта и рекао им да су Хрвати тамо на густерни некога убили, да је напето и неизвесно…

ЗИРОЈЕВИЋ, ЧОВЕК ПА ДОКТОР

ДВОЈЕ људи из Земуна никада нећу заборавити. Док је Живко лежао у земунској Болници о њему се бринуо др Трипо Зиројевић. Из заиста велике, истинске захвалности, желела сам да му дам новац, а он ме ухватио за руку и рекао ми: „Никада то не бих узео, али молим Вас дајте то неком од наших људи избеглих из Крајине. Њима треба.“ Тако сам и урадила. Био је прво човек па доктор. А преко пута Болнице, куповала сам кафу за сестре увек тражећи 20 дека уместо 200 грама како се каже у Србији. Продавачица ме упорно, данима гледала док је нисам упитала: „Што ме тако гледате?“. Она се само насмејала и рекла ми: „И ја сам вам 20 дека. Зато.“ – сећа се Мила.

– Убрзо се чула пуцњава, све јаче – наставља Мила. – Узели смо само најнужније ствари и отишли у Гошић, четири километра од Ђеврсака према Бенковцу, потом нам је речено да идемо у Босну, али накратко. Поверовали смо. Веровали смо чак и ујутру, 5. августа, кад је саставило са свих страна, колоне… Реке људи, реке несреће. А, ту реку несрећних нико да заустави, да каже куд ћемо и кад ћемо се вратити…

Живко је, каже, у својој теретној „заставици“ повезао шесторо људи, а она у „мерцедесу“ кога и данас чува у гаражи, синове од брата: Саву који је имао четири године и Перу од једва седам месеци, и снају, њихову мајку Биљану.

– Милели смо путем. Код Оклаја су нам „плавци“ давали бензин. Помислила сам тада да су добри људи, касније сам схватила да то није било случајно – брише Мила сузе.

И детаље, невероватно много детаља памти, осим тренутка када је и где препустила волан Биљани…

– Кад смо стигли у Босански Петровац, схватили смо, речено нам је да повратка нема… Нисмо имали куд осим у Србију. Перо плаче, мајка му нема млека, а оно које смо му понели већ се било покварило, усирило. Угледасмо поред пута жену како гони много крава. Упитах је: „Би ли нам могла дати само зеру млека за бебу?“ Пристала је, али још сат је прошао док смо нашли суд у који да помуземо краву. Млеко смо узварили у једној кући, на ватри усред лета, јер није имало струје – сећа се.

Данима су путовали до Србије. Живко је возио у колони око три километра испред ње. Боловао је од дијабетеса.

ДА МЕ УБИЈУ, ДА НЕ ГЛЕДАМ…

ПРОШЛИ смо Петровачком цестом само два сата пре него што су хрватски авиони бомбардовали колону избеглица и на њој побили нејач. Само два сата пре оног јада. Кад сам чула било ми је жао што нисам била тамо, да ме убију, да не гледам… Да не видим како ми народ, мој народ и моју децу сатиру – јецајући нам је причала Мила.

– Само дођоше људи и кажу: „Живко ти је пао у кому“. Трчала сам до његовог возила и носила коцку шећера у руци коју сам понела из Ђеврсака. Некако сам га вратила у живе… Дошли смо и до Шапца, па до Београда. У Земуну смо се искрали из колоне и одвезла сам га право у болницу. Тамо је лежао 20 дана, са раном на нози… Из Београда смо се селили у Сомбор, па опет у Београд, па у Добановце… Тешке године, а ми смо их због Живка углавом проборавили у болници… Мати, ћаћа, брат и снаја су се вратили 1997, мој Живко и ја 1999. Од куће ништа није било остало, осим креденца који смо купили кад смо се венчали и једне пиксле коју и данас чувам. Клекла сам и плакала насред места где је била кујна. А онда сам се одједном сетила бабе која је говорила: „Увијек се дијете нађе неки провижијун“. То је излаз. Одмах сам устала, нисам више хтела да клечим. Не. Ово је наше, помислила сам. Подићи ћемо изнова – рекла нам је Мила.

Кућа су, каже, обновили пре него што је Живко „заувек отишао“ 2010, али и поред највеће жеље да зацеле, дубоке ране су остале:

– Нема народа. У Ђеврскама нас је троструко мање него пре рата, школа разорена, не обнављају је… Боли то много. Боли… Не пролази…