Михаило Меденица: Мрш, бре!

Немаш ти историје колико ја сећања.

Колико се у нас за славском трпезом каже у здравицама
толико немаш у књигама рода свог.

Над одром, када се залелече над покојником мој сељак каже више и умније неголи све твоје учене главе.

Кад се псујемо, бре, потежемо из векова.
Оних о којима лажеш да ти је рода било у њима…

Којом ћеш то силом, муко, на српски језик и ћирилицу..?

Ено ми под храстом закопаних ракија старијих од твојег језика.

С десет реченица и напрстком слова ти би са Србином да се тераш…

Матерњи ти је језик туђих матери.

Оних сиротица што си опљачкао и обесчастио.

Што си им синове побио и покрао.

Од историје имаш што си отео, а ја, Србин прости, што сам оставио.

Нама још у колевци под јастук ставе нешто векова да нам се нађу…

Уснимо сном прађедова па досањавамо што су нам праоци унсули, а ти, сиротињо, шта ти сниш?!

Ни за кошмар те нема…

Раскашљеш тобожни корен, трепнеш и заборавиш од којих си и одакле.

За тих десет реченица што их имаш треба ти петнаест да их објасниш.

Најпре себи…

Мој је језик из Христових рана.

Једино се ћирилицом можеш крвљу у камен уписати.

Што је старија све је млађа.

Вечност просаца је пред Србином стајала тражећи је за невесту, али залуду…

Ћирилицом се не пише, но се живи.

Српски је језик васкрсења.

Код тебе за човеком под земљу оде све- код нас и гробови зрију, листају, рађају…

Споменици у Србина ко малињаци и шљивици.

Крстове да пожњеш- убрашниће се и ухлебити.

Рекох ти већ- више је у мени сећања но у теби историје!

У псовкама имам више песама но ти у стиховима.

И, ти ћеш мене да учиш какав бих ваљао бити и докле су ми стопе?!

Ти који не знаш одакле си и од којих си?

Ти који постојиш само док је јаука мајки синова које си побио, поробио и попљачкао, мени ћеш да разрезујеш колико је моје..?

Даље у нас стока оде на пашу но што ти можеш да прегазиш траговима предака.

Више је из наших штала и изби изашло умних глава него из твојих академија.

Више је мој сељак мудрости рекао натежући се у великој нужди под буквом но твоја господа натежући се у беспамети над књигом.

Нема те за две празне странице а мојим би књигама предговоре да исправљаш!

Господ их је написао, будало, и потписао се Србину, ћирилицом, еј, бре!

Којом ћеш то силом на Србина, будало?!

Ја сам већ био тамо где ти нећеш ни за стотину година!

И мртви и нерођени су ми тамо…

Ја се рођењем успокојим да се упокојим, а ти животом страхујеш од живота.

Сувише је у мени младоме година да се тобом надгорњавам, блазирано ништавило…

И теби и мени време измиче, но ја прецима и потомцима старим, а ти трунеш.

Србин сам- мој је камен и темељац и међаш, а твој…казна да га вечно пртиш…

Мрш, море, с мојих ливада- гроб су и колевка рода мог!

Мрш, бре, ти знаш колико је мени Србије довољно, а својега имаш колико ти је матерњу језик језик туђих матери… Не дирај ми у српство- главу пожалити нећу, вреди онолико за шта ће пасти а не за шта ће се наносити…