АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Сад је стварно крај историје – Фукујама и Азовски батаљон на истом задатку

На америчком Станфорд универзитету су се недавно и формално спојили западни „либерализам“ и украјински неонацизам

Тешко да ишта више што се дешава на Западу може да изненади. Али је понекад симболика ипак толико упечатљива да ју је немогуће прећутати. Дакле, ултра-престижни Станфорд универзитет у Калифорнији је 29. јуна 2023. поново био домаћин припадницима неонацистичког батаљона „Азов“ (претходно гостовање се десило средином октобра 2022).

Но, овог пута се ту задесио нико други до Френсис Фукујама, амерички политиколог јапанског порекла који је стекао светску славу пошто је погрешно протумачио пад Берлинског зида и крај Хладног рата као „крај историје“, прогласивши ”завршетак идеолошке еволуције човечанства и универзализацију западне либералне демократије као коначног облика људске владавине”.

Не само да се ту задесио, него се и једном припаднику Азова срдачно „захвалио за његово служење и хероизам током мариупољске кампање, израживши подршку Украјини на њеном сигурном путу ка победи“.

О бешчашћу не вреди говорити, јер је тај појам на „постисторијском“ Западу давно девалвиран. Хајде да говоримо о идејној конфузији, односно о сејању конфузије под плаштом „филозофије“, награђеном медијском и академском славом, и лукративном професорском каријером.

Тако се Фукујама, као убеђени „либерални демократа“, још 1990-их профилисао као неоконзервативац, односно припадник америчких милитаристичких јастребова. Био је члан данас озлоглашеног тинк тенка „Пројекат за нови амерички век“, који је отворено заговарао амерички глобални хегемонизам. Јавно је подржао насилно свргавање Садама Хусеина са власти после напад на куле Светског трговинског центра 11. септембра, иако није постојала ни мрвица доказа да је ирачки владар с тим имао икакве везе. Тим поводом, а у одбрану америчког унилатерализма и гажења међународног права, за Вашингтон пост написао је следеће:

„Американци с правом инсистирају на томе да не постоји нешто што се апстрактно назива `међународна заједница` (тужна вест за овдашње телале америчке дубоке државе – прим. аут.), и да националне државе у крајњој линији морају да гледају своје интересе када је реч о критичним безбедносним питањима.“

Очигледно је, међутим, да је под националним државама Фукујама подразумевао само једну – своју. Толико о „универзализацији“.

Касније се, пошто је Ирак уништен а Садам обешен, Фукујама јавно оградио од неоконса, позивајући између осталог, и на „демилитаризацију“ америчког „рата против тероризма“. Међутим, исти човек данас пева у хору оних који подржавају Украјину против Русије, односно сан свих неокон снова – пораз Владимира Путина – притом се изјашњавајући за даљу милитаризацију, односно против мировних преговора све док Украјина не спроведе успешну контраофанзиву. И, ето, стиже и до отворене подршке украјинским неонацистима и декларисаним белим супрематистима. Зашто је ово последње важно? Зато што је Фукујама подржао Бајдена против Трампа, између осталог и због његовог наводног „расизма„.

Противречностима никад краја…

Фукујама је заправо прворазредни пример западне режимске медијско-интелектуалне звезде, савршено верзиране у уметности орвеловског „новоговора“ и његовог кључног аспекта, двомисли, односно способности да се у исто време у глави држе две противречне идеје, и да се у обе подједнако верује. С тим што треба имати на уму да двомисао никад није искрена. Она је искључиво у функцији служења тоталитарној моћи и њеном пропагирању – али и у функцији контролисања и кварења мисли шире популације. Да је Фукујама стварно био искрен, његово најпознатије дело би носило назив „крај размишљања“.

И сами припадници Азова су, иначе, ходајући пример двомисли не само на речима него и на делу. Ево како њихов поглед на свет описује Центар за међународну безбедност и сарадњу тог истог Станфорда који их је управо угостио:

„Азов и, шире гледано, украјинска крајња десница, комбинује класичне десничарске теме, укључујући антисемитизам, етноцентризам, хомофобију и расизам, са више популистичким економским идејама, заступајући већу улогу државе у друштву.“

Азовци су и заклети непријатељи управо Фукујамине „капиталистичке либералне демократије“. Уз то, према приказу Станфордовог Центра, оснивач Азова, Андреј Билецки, рекао је да је мисија Украјине да „предводи беле расе света у коначном крсташком походу… против семитски (односно јеврејски) вођених подљуди“.

Како све то онда сравнити с тим да их подржава управо Фукујамин западни свет, који се, на речима, залаже за дијаметрално супротне идеје, односно за све оно против чега се Азов наводно бори? Логички и здраворазумски – никако. Али то очигледно није никаква препрека.

Шта је онда тачнији опис онога што нам, преко Украјине, доноси и нуди Фукујамин Запад:

„Ако хоћеш слику будућности, замисли чизму која гази људско лице – заувек“ (Џорџ Орвел, ”1984”).

Или:

„Прича коју је испричао идиот, пуна буке и беса, без икаквог значења“ (Шекспир, „Макбет“).

По данашњој „либералној“ дијалектици, рекло би се – и једно и друго.