Законодавци Њујорка донели су закон којим се регулише питање компостирања људских остатака. Њујорк није прва, већ шеста савезна држава у САД која је то учинила. Након Вашингтона, Колорада, Орегона, Вермонта и Калифорније.

„Тај чемпрес у углу дворишта, то ми је од деде! А ова хортензија овде – од бабе!” Тако би се одвијали разговори код оних који имају двориште. Уколико се дијалог води у стану, од оца ће рецимо остати какво дрво живота, од мајке на пример – драцена.

И да, важан додатак: то би отприлике била комуникација у случају да су наследници дединог, бабиног, очевог или мајчиног – идеалисти. Реалисти би, све су прилике, вођени практичним од претходника узгајали нешто корисно – воће, поврће, зачинско биље. Зашто да се компост баца на чемпресе и хортензије!?

Компостација живота

Имајући у виду темпо увођења нових вредносно-идеолошких образаца у правни и политички систем претходних деценија, нема никакве сумње да ће се и овај тренд наставити. И то брже него што се очекује. Човек је део природе, из природе долази, у природу се и враћа. Све је, дакле – природно!

Компостација његових природних остатака представља еколошку алтернативу досадашњим начинима сахрањивања. Традиционалним сахрањивањем, укопавањем – ем се заузима велики простор, ем се оставља карбонски отисак, док се кремацијом троше фосилна горива и подстиче ефекат стаклене баште.

Уз то, еколошки прихватљивим методом добија се и до 36 врећа супер квалитетног компоста. Сви који су мислили да се калоричне смесе праве од огризака јабука, коре цвекле или других (не)јестивих остатака, грдно се варају. Мешањем тих биљних отпадака, сламе, пиљевине и траве, са људским остацима, уз индуковање процеса у посебним коморама, унутар којих ће микроби и бактерије комплетно разграђивати леш за само тридесетак дана, подиже се и квалитет ђубрива.

Истина, предвиђено је да се тај компост или сахрањује расипањем или употребљава за пригодне намене, као што је ђубрење меморијалних башта. Но, и ово је тек почетак процеса. Полако, има времена да се прича даље развија, да се са меморијалних башти дође до дворишта и станова. Темпо тог процеса опредељиваће силина идеолошког замаха. А силине има, и те како. И то у релативно дужем временском континуитету.

Куга на Земљи

Чувени британски природњак – Дејвид Атенборо, уз чије је емисије одрасло неколико генерација, својевремено је оштро констатовао: „Ми смо куга на Земљи!” Након тога додао: „Или ћемо ограничити раст становништва или ће природни свет то учинити уместо нас, а свет природе то ради за нас управо сада.”

Зелена агенда, промовисана као спасоносна и неупитна, има и своје наличје. Човек је тај који уништава природу, не схватајући да из природе долази. Пошто се све мора подредити очувању природе, онда се и функција човека увек и само мора сагледавати кроз ту призму. Суштински, овако постављено вредносно-идеолошко зидано је на темељима позитивизма. Нема метафизике и теологије, него чињенично-искуственог и научно доказивог.

Због тога, не ради се само о електричним аутомобилима, екологији, чистијем ваздуху, бистрим рекама и производњи струје из обновљивих извора, већ и о компостацији човека, депопулацији, читавом низу других тема које је неопходно разматрати зарад борбе „против куге на Земљи”, како би се смањили карбонски отисци и ефекат стаклене баште.

Нови обрасци

Очекивано, хришћанска удружења и традиционалне цркве у САД против тога протестују, али је отворено колико они могу утицати на овај процес. Судећи по њиховим досадашањим (јаловим!) борбама и (изгубљеним!) биткама у вредносно-идеолошком рату који у овој фази различитим интензитетом траје барем од друге половине шездесетих, вероватни максимум јесте да се спрече практични реалисти у својим намерама: не може баш од компостираног човека узгајање воћа, поврћа и зачинског биља! Даље од тога, тешко да могу остварити какав политички успех. Башта и кућа, чемпрес и драцена, то се већ може замислити као достојан и општеприхватљив компромис.

Јер, без обзира на ставове већине Американаца, вашингтонске институције су под контролом оних који упорно гурају нове вредносно-идеолошке обрасце. Слично је у Европи, мада није до краја исто. Између начина функционисања институција ЕУ и САД постоје и крупне разлике. Не треба уопште сумњати како ће, пре или касније, нешто слично покушати и бриселска евробирократија, али ће то у том конкретном случају ићи далеко теже, из данашње перспективе посматрано делује – неизводљиво!

Мада, ко зна… Опет, из данашње перспективе посматрано, теза о томе како су и људска тела само отпаци вероватно ће добијати на популарности у западном делу света. Зато што је теза о компостацији човека само један део у значајно ширем наративу о компостацији живота. Тим наративом се објашњава да нема шире заједнице, нема дуге традиције, нема свега онога што је током историје било одређујуће како за друштва, тако и за појединце. Има само узрочно-последичног које функционише у оквиру постављеног система „мајке природе” и појединаца који се у оквиру сопствене врсте морају прилагођавати томе. Из природе се долази, у природу се враћа.

Подразумевајуће је, у таквој поставци нема ни Бога. Због тога су и највећи богоборци управо заговорници овог наратива. И због тога се као основно у разматрању овога што траје и онога што ће доћи намеће помисао: може ли бити живота без љубави? Јер: ако нема Бога, како онда може бити љубави!? Компостација живота директно води ка томе. Трансформација друштва и изградња нове цивилизације морају бити потпуне. Последњи примери из САД указују на то.

Ако се иза зелене агенде крију и намере о компостацији човека, зашто се онда иза целокупног вредносно-идеолошког наратива о природи и природном не би крио концепт суштинске дехуманизације спровођене кроз обезбоживање и компостацију живота?

Извор Спутник

Насловна фотографија: Olson Kundig/qubit.hu