Др МИША ЂУРКОВИЋ – ОД ЛЕЊИНА И ТРОЦКОГ ДО БРИСЕЛСКОГ КВИР-КОМУНИЗМА (2.део)

Антихришћанска лево-либерална елита преко медија, политике, универзитета, правосуђа и популарне културе силом намеће свој поглед на свет и сузбија хришћански традиционализам. Професори више не знају како да се обрате некоме. У Америци имате ситуацију да професор пита на првом часу студенте као треба да им се обраћа

Разарање и отпор: Источна Европа против бриселског квир-комунизма“: то је наслов најновије књиге аутора Мише Ђурковића, која се, у издању „Катене мунди“, бави насушним темама наше стварности. Аутор наставља и развија теме и проблеме које је обрађивао у књигама „Десна мисао у 20. веку“ и „Рат за породицу у Србији“, а управо су те теме повод за наш разговор.

Троцки и Стаљин су били радикално противстављени кад је однос према породици у питању. Због чега је дошло до идеолошког и практичног разилажења у тумачењу марксистичког наслеђа? Какав је био став Троцког?

Троцки каже да су хтели да униште породично огњиште и да стару породицу – ако не укину – онда замене новом. Као део термидора он види враћање приватних кухиња и приватних праоница веша које, разумљиво, осуђује иако признаје да су у друштвеним перионицама резултати били катастрофални, да се рубље крало, цепало и није добро прало и чувало. Ми смо, каже, одузимали не само свиње већ и кокошке, како би се људи натерали да науче да храну могу наћи само у колективним центрима и услугама. То што се поново враћају тигањи и шерпе у породицу, Троцки види као велики пораз револуције.

Троцки такође признаје неуспех другог дела свог програма, преношења бриге за децу на државу. Јаслице су се показале као лоше, па добростојећи радници своју децу нису желели да шаљу ван куће преферирајући да их чувају бабушке. Троцки уочава да проституција цвета, што он везује за повратак робно-новчаних односа и стабилизацију рубље. Посебно га, међутим, погађа укидање права на абортус које се десило управо те 1936. године. Руска совјетска република је наиме 1920. постала прва земља на свету која је дозволила право на абортус, што је изазвало поплаву абортуса у земљи. Сузан Горс Соломон је дала добар преглед рецепције ове мере током двадесетих година кроз очи лекарске професије и начин на који се од 1927. вратио у оптицај аргумент о штетном утицају абортуса на демографска кретања. То је био један од главних разлога због кога је након колективизације, гулагизације и великог страдања становништва у Русији и Украјини почетком тридесетих, Стаљин наложио доношење новог, далеко рестриктивнијег породичног законодавства у СССР-у. Троцки тврди да је овај повратак забране абортуса закон који је уперен против жене. Револуција, каже, мора да одстрани узроке који жену терају на побачај (као да су они наводно само економске природе), а не да попут жандарма брани женама да то раде. Но он види укупан покрет рехабилитације традиционалне породице који се дешава кад и рехабилитација рубље. За породично право у СССР-у каже да је преузело бројне елементе из западног буржоаског права. Троцки види обнову породичног ауторитета, поштовања хијерархије и старијих у породици, јер се тиме, замислите, деца дисциплинују. Ми смо, каже, настојали да децу потпуно одвојимо од породице и од старог морала тиме што смо их учили да проказују очеве издајнике или алкохоличаре. Стаљинов термидор, каже, враћа породицу, уводи казне за напуштање деце, а истовремено допушта и обнову ауторитета религије.

Да ли је било троцкистичких огледа и у другим комунистичким земљама?

Треба поменути да су Кинези имали сличан језив експеримент у периоду 1958–1961. у оквиру Маовог програма „Велики корак напред“, који је изазвао појаве масовне глади и канибализма. Наиме, без приватног породичног планирања везаног за традиционалну породицу, пиринач и друге намирнице које је требало да трају годину дана биле би поједене, употребљене и разграбљене у року од три месеца а онда би наступила тешка глад. Кад су видели резултате свог утопијског деловања, кинески лидери су дозволили да се систем исхране, припреме хране и планирања врати на природан породичан ниво.
Како је квир-комунизам на Западу наставио тамо где је Троцки стао?

Још пре пола века хомосексуално понашање је било третирано као болест. После 1969. године и напада хомосексуалаца на полицију у Стоунволу у Њујорку, те првих геј парада које су то почеле да славе, а нарочито након проблематичне одлуке Америчког психијатријског друштва из 1973. године којом је хомосексуализам уклоњен с листе болести, ова врста понашања прераста у неку врсту животног, вредносног модела са све идеологијом која га прати и која данас царује широм америчких универзитета.

Ширење геј идеологије под фирмом борбе за наводно угрожена ЛГБТ права посебан подстицај доживљава од почетка деведесетих када је ова идеологија дефакто освојила простор популарне културе и завладала у филмовима, популарној музици и нарочито телевизијским серијама, некадашњем бастиону традиционалних породичних вредности. Као што знамо, постоје врло јаке невладине организације које врше мониторинг кретања процента ЛГБТ ликова који се појављују у такозваним мејнстрим, најгледанијим телевизијским серијама. Јао вама ако производите серије у којима је таквих ликова недовољно: поменуте организације истакну вас на стуб срама, а онда оглашивачи беже главом без обзира.

Средиште „квир-комунизма“ је у САД. У ово масовно заговарање „ширења хомосексуалних права“ укључени су сви сегменти моћи у Америци, па и врх левичарске политичке елите ове земље. Џозеф Бајден је перјаница ширења квир-комунистичких идеја и пракси. Откуда то долази?

Барак Обама је, као што знате, у свом другом инаугуралном говору огроман простор посветио заговарању права ЛГБТ популације, Стоунвол је промовисан у место историјског значаја (сад он дође ко Гетисбург!) а најдаље је отишао Стејт департмент који је у доба владавине Хилари Клинтон промовисао доктрину на основу које заштита хомосексуалних права постаје легитимна основа за све врсте интервенција САД према земљи за коју се процени да су у њој она угрожена. Дакле, САД су спремне да у циљу заштите, одбране па и промовисања права ове популације интервенишу дипломатски, економским санкција, па и војно.

Овде немамо простора да објашњавамо како је до овог дошло и зашто владајући сегменти америчког друштва готово унилатерално промовишу геј агенду супротно вољи већине Американаца. Наиме, у претходних двадесетак година око овог питања су вођени прави културни ратови, силне дебате и борбе у јавности и уставно-правном систему. По правилу се показало да свуда где су обични људи успели да се изборе за референдум, већина је јасно показивала своју вољу да се брак дефинише као заједница мушкараца и жене. Чак су и на нивоу законодавних тела појединачних држава најчешће доношене сличне одлуке којом је одбијана легализација геј бракова. Но елита је свуда ово питање гурала ка судовима који су де факто правним насиљем и неком врстом судијске диктатуре уводили легализацију геј бракова. Овај процес је окончан пресудом која је донета 2015. Али обарање пресуде Роу протви Вејда после скоро пола века говори да и за материју коју регулише пресуда Обергефел има наде.

Конзервативци су склони да закључе како обичан народ у Америци све мање има право да одлучује о било чему јер им живот уређује „неко одозго“ поричући њихова права да се држе своје традиције, наслеђа, вредности. Има ли наде за друштвену обнову хришћанских вредности?

Антихришћанска лево-либерална елита преко медија, политике, универзитета, правосуђа и популарне културе силом намеће свој поглед на свет и сузбија хришћански традиционализам. Професори више не знају како да се обрате некоме. У Америци имате ситуацију да професор пита на првом часу студенте као треба да им се обраћа. Често са „они“, зато што морају да поштују њихову плуралну личност. Данас морате не само да усвојите ту различитост него то постаје и модел личности. Дакле, све оно што је некад било ненормално, а звало се шизофренија по психичким стварима, данас морате да поштујете, јер то постаје модел. Чуо сам од наших људи који живе тамо да деца од 14-15 година иду на секције ЛГБТ, секција за учење разноврсности…

Какве ово последице има по нашу планету?

Свет у коме ми живимо, тај западни свет у неком ширем смислу, прелама се и на друге крајеве, на источни свет, по систему вредности и демографији, која је најбољи индикатор. Имамо ситуацију да су азијске земље, преузимајући популарну културу од овог нашег света, по стопама фертилитета дошле до минуса. Сад, рецимо, Јужна Кореја има најгору стопу фертилитета, то иде на 0,5, и то се радијално брзо догађа, све мање се рађају деца. У Италији је стопа 1,1, што је неодрживо, то стиже и у наше мање средине, много је више керова о којима се људи старају него деце. Чак и у арапском свету је готова та, како они кажу, фертилна транзиција. Чак и у Ирану је пала стопа рађања, што је незамисливо, јер земља је била симбол наталитета, и код њих је дубока подела, јер и њихов тај селебрити свет све више шета кучиће. Током короне додатно су пале стопе фертилитета… Та прича је стигла свуда, сем у Африку. Једино се још у Африци праве деца како су се некад правила, где људи имају велике и бројне породице, и захваљујући свим овим феноменима имамо огромну несразмеру, и питање је где ћемо ми живети и да ли ће читава Европа за 20 година личити на Либан из осамдесетих година, кад је дошло до наглог скока муслиманског становништва, што је довело до борбе око прерасподеле политичке моћи и ресурса и дуготрајног грађанског рата.

Како вам после страшних злочина у школи у Београду и селима код Младеновца изгледа ситуација у Србији? Зар и код нас нису победиле „западне вредности“ које воде ка ономе што су владика Николај и отац Јустин звали „културним људождерством“?

Године 2016. писао сам о ријалити програмима у Србији, и хајде да се подсетимо тих речи јер сам, као и низ других колега, јасно најављивао какве ће последице бити: „Шта су ови програми? У питању су форме које промовишу најпримитивније, нагонске врсте понашања и по правилу се базирају на приказивању вербалног и физичког насиља, с једне стране, и секса различитих врста, са друге. Но за овакве лабораторијске програме базиране на постулатима експерименталне психологије важи класично правило да се границе стално морају померати, и то све већом брзином. Када су овакви програми почињали, велики догађај је био приказивање првог наговештаја сексуалног односа. Само неколико година касније сексуални однос се приказује већ прве или друге вечери емитовања. Следи затим омогућавање гледаоцима да од тога виде све више, па се уводе мењања партнера, хомосексуални односи, наговештаји групног секса итд. Насиље такође мора да ескалира, па осим правила да се уносе литри алкохола, увреде свих врста морају да буду све горе, а туче, премлаћивања па чак и пуштање крви постали су такође очекивани садржај програма. Бруталност, примитивизам и насиље ових програма не може да се не пренесе на улицу. Онај ко омогућава овај непрестани ментални злочин, директно производи и прелива насиље, болест и зло у друштво. Најгоре од свега јесте то што је све то противзаконито. Довољно је погледати Закон о радио-дифузији, односно његов члан 19 који говори о заштити малолетника и члан 68 који прописује опште обавезе емитера у односу на програмске садржаје. Ту је прописано да емитери морају да емитују садржаје који доприносе подизању општег културног и сазнајног нивоа грађана (тачка 4), као и да не емитују програм чији садржаји могу да шкоде физичком, менталном или моралном развоју деце и омладине, или да не емитују програм који подржава и истиче насиље… и друге облике криминалног понашања (тачка 5 и 6). Уз то, постоји и Кодекс о понашању емитера на основу кога би такође било лако укинути овакве програме или их за почетак пребацити да се емитују после поноћи.“
Ништа од онога што сам предлагао, и то на основу како науке, тако и здравог разума, није прихваћено. И ту смо где смо.
Какву будућност Србије видите?

Недавно сам у једној колумни пробао да завапим да ово не може више овако, али ти наши вапаји не стижу до било кога јер наша политичка елита не зна другачије од овога што ради последњих деценија. Указао сам на то како се мења систем вредности у коме су деца изложена на брисаном простору између два сатанизма, оног ријалитија и АЈ ди џеј телевизије и како нам бриселски квир-комунизма испоручује модел где је важно да се мазне лова што брже са што мање рада. А то може само преко криминала или политике. Посебно ме опхрвава страховито осећање да смо моја породица и ја, такви какви смо, сметња или вишак у овој држави јер покушавамо да се држимо другачијег кодекса. Наиме, мене су родитељи васпитали да треба да будем поштен, моралан, вредан, да волим своју земљу и да се борим за њу, да будем пристојан, одговоран, да не крадем, да поштујем људе и да им помажем и, што би рекли, да будем пре свега добар и радан човек. Супруга и ја се трудимо да тај исти модел пренесемо на нашу децу. Но све више увиђамо да због тога имамо велике проблеме и да заправо наша држава или оно што је данас чини најчешће ради против нас. Много људи ми се јавља са огромним проблемима које види и које не зна да реши. Ако хоћете овде да живите, морате на то да се навикнете и да схватите да ћете на сваком кораку доживети разне опструкције и страдати управо зато што се борите за ову земљу и за неке идеале. Од тога да вам полусвет лепи етикете, до тога да вас малтретирају државни службеници. Но сада имам већи проблем, како да научим децу да се на то навикну као нешто нормално и да уз све то воле своју државу која ради против њих. Имао сам снаге и воље да останем овде и да се борим с ветрењачама упркос свему. Али све мање имам снаге да учим децу да и они себе осуде на такву судбину и да то прихвате као нормално. И бојим се да нас је све више таквих.

Крај