СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: Кнез Лазар у вагону приградске железнице

Прихватајући Завет, Срби су одлучили да не дозволе себи да постану робови, а то, пре свега, значи робови нагона са самоодржање, нагона за моћ, нагона за уживање по сваку цену. Иако смо дуго времена били турски сужњи, успели смо да помоћу Завета сачувамо политичку субјективност

Насиље и терор који Албанци спроводе над Србима на Косову и Метохији, јасно показује да албански циљ није само независно Косово, а затим и Велика Албанија, већ етнички чиста земља у којој Срба више неће бити. Ако би, пак, неких Срба тамо и преостало, циљ је њихову свест довести у стање, да заједно са Албанцима, на истом подијуму, у форми крпа, славе тзв. Независну Државу Косово.

Ова теза о крпама нас води ка још једном циљу албанског терора, а то је темељно понижавање српског народа, не само у јужној српској покрајини, већ и северно од ње. Понижавање није само последица ирационалног уживања у тренутној геополитичкој моћи, оно је и оруђе којим се уништава самосвест понижаваног. Човек који се не усуђује да на било који начин – макар и симболички, дакле, асиметрично – одговори на понижења којима је изложен, ускоро ће бити убијен у појам. Он ће изгубити појам о себи као личности и постаће крпа лишена воље за отпором.

На нивоу појединца, то је разлика између сужња и роба: сужањ је слободан човек који је тренутно заточен и који непрекидно размишља о томе како може да се поново избори за своју слободу. Роб је, међутим, неко ко се трајно одрекао борбе за слободу, јер више не може да поднесе терет те борбе.

Косовски завет

Данас је цео српски народ изложен насиљу и терору које се одвија на више равни: господари нам одређују шта значе речи које користимо (реч „читалац“, рецимо, више не сме да означава особу која чита, већ само мушкарца који чита, да би се поред ње морала ставити и реч „читатељка“); затим одлучују ко ће у овој земљи бити „успешан“, а ко „неуспешан“, ко „видљив“, а ко „невидљив“, па онда шта у економији можемо да учинимо (да субвенционишемо стране инвеститоре) а шта не можемо (да се ослободимо туторства ММФ-а) као и то шта наша деца треба да уче у школама, а шта не треба. И тако даље. То је последица наше садашње политичке немоћи, али политичка немоћ још увек не мора да значи да се од народа (који у једном историјском тренутку може да постане сужањ) морамо баш нужно претворити у масу робова.

Историја нам показује да смо једном већ били у сличној ситуацији – то је време након Боја на Косову. Човек мора да се диви надахнутости тадашње српске духовне елите, која је после 1389. схватила да се на изазов исламског продора на Балкан не може, очигледно, одговорити само силом оружја. Био је потребан и један нови концепт живота. Тако је настао Косовски завет.

„Дефиниција“ Завета има разних. Ако изузмемо нетачне и глупе – рецимо да је Косовски завет слављене пораза – постоје и оне које Завет сагледавају из перспективе хришћанске вере. Између осталих, то чини и Жарко Видовић када каже да је Завет „позив, Часног Крста у Небеско царство“.

Постоје и оне друге „дефиниције“ које су, условно речено, „секуларне“, бар на површини. Богатство тих перспектива сагледавања Завета није његова слабост: сасвим супротно, њихова бројност указују на дубоку истинитост, важност и трајност Завета.

Есенција Завета су речи које патријарх Данило III, у свом Слову о светом кнезу Лазару (насталом 1391. или 1392.), приписује кнезу Лазару када се у освит Боја на Косову обраћа својим војницима. Између осталог, кнез Лазар каже: „Боља нам је смрт у подвигу, него ли живот са стидом“.

Шта значе ове речи?

Оне нам говоре да је Косовски завет једна одлука, коју народ, али и појединци доносе у заветној ситуацији. То је ситуација у којој сепоставља питање да ли живот вредан сам по себи или по смислу са којим је повезан. У првом случају – у животу са стидом – постоји само жеља да живи по сваку цену, док у другом постоји подвиг, а то је способност да се нечега у животу одрекнемо за неку вишу вредност.

Највреднија ствар на свету

Одговор за који нас Мегалополис данас дресира јесте да је наш живот највреднија ствар на свету и да га ни за шта не би требало стављати на коцку. У пракси, то се не односи само на живот, већ и на друге, мање ствари: рецимо, на месо са јеловника. Дресирају нас да је глупо јести корење за неко Косово. (Међутим, када они дискретно буду затражили од нас промену у јеловнику, тада ћемо „корење“ преименовати у „веганску исхрану“, а хранићемо се и инсектима, ако треба, само да сачувамо наш голи живот).

Људи који мисле да је њихов живот највећа вредност, верују да је то што мисле природно и да је тако било одувек. На њихову жалост то није тако. Природа је, пре свега, заинтересована за опстанак врсте, а не за опстанак поједине животиње. Нагон за опстанком врсте код животиња јачи је од нагона за личним самодржавањем и зато се женке некада излажу погибељи како би сачувале свој пород.

А није тако било ни одувек: пример је Наполеонов маршал Мишел Неј, који је после пораза код Ватерлоа пао у немилост Бурбона, нових владара Француске. Осуђен је на стрељање. Његов адвокат се онда сетио да је град у коме је Неј рођен анектирала Пруска, те да би се Неј могао изјаснити као Прус чиме би умакао стрељању. Неј је, међутим, казао ја сам Француз, и остаћу Француз, одбио је да му ставе мараму преко очију и затражио је да командује стрељачким стројем чија је мета био.

Дресирани ће рећи да је између живота и смрти, Неј изабрао смрт. Истина је да му нико није понудио вечни живот на овом свету, већ само да одабере начин на који ће умрети: сада, као херој, или касније, у стиду и забораву. Неј је изабрао ово прво. (Енглези, против којих је ратовао, касније су крстили један свој ратни брод његовим именом.)

Нагони и жртве тих нагона

Дакле, историја и природа нас уче да особе које желе да живе по сваку цену, пате од хипертрофираног нагона за самоодржањем. То значи да оне робују том нагону. А човек који не може да се одупре нагонима, почиње да личи на животињу, која такође робује нагонима. Живот човека-роба тада постаје живот у стиду и припрема за смрт која престаје да буде догађај, јер се на смрт робова никада нико није обазирао. Људи се кремирају, а урне нико више не посећује. Живот у стиду се тако наставља у смрт у стиду. Да би се овај стид сакрио, такво робовање нагонима проглашено је „нормалним“ животом.

Ево једне цртице из тог „нормалног“ живота. У једном вагону приградске железнице – није важно у ком граду и у којој земљи – један насилник је силовао једну жену. Ниједна од особа из вагона није притекла у помоћ жени и супротставила се насилнику. Шта су те особе радиле? Неке су чачкале мобилни, правећи се да ништа не виде, неке „духовитије“ су можда дизале палац у знак подршке насилнику; неке су можда правиле селфије уз обавештење да гледају како један насилник „решава“ једну жену… али без обзира на ове површинске разлике, све су то људи којима влада нагон за самоодржање. Зато и не реагују, јер би свако реаговање могло да потенцијално угрози њихове животе.

У овом вагону постоје само нагони и жртве тих нагона. Нема Косовског завета, нема хероја, нема ни маршала Неја, а нема ни кнеза Лазара. Један немачки професор је тврдио да је херој производ егоизма заједнице и да они зато данас нису потребни. Био је у праву у првом делу своје реченице: без хероја, заједница постаје маса уплашених, покорних биочестица. Чији живот не вреди ништа.

Тај вагонски свет не настаје сам од себе, већ га Мегалополис таквим прави како би врло брзо могао испунити своје биополитичке планове о којима тренутно пише његова академска, не превише талентована бирократија: зарад очувања планете треба дозволити истребљење људске расе (то каже извесна Патриша Мек Кормак), еутаназије треба да буде обавезна (идеја извесног Јусуке Нарите), а треба дозволити и постнатални абортус (односно ликвидирање беба); када смо већ код деце, да поменем и податак да је у најмање једној европској земљи дозвољена еутаназија за децу од 12 година надаље, без дозоле родитеља. То је свет у коме нико не може да превлада своју трауму, већ мора да јој робује цео живот, јер је живот програмски сведен на бројна робовања.

И тако бежећи од смрти, полудели од свог нагона за самоодржањем, људи јој трче у сусрет.

Смрт у подвигу

Супротставити се овом вагонском свету значи прихватити Завет, односно смрт у подвигу. Разуме се, смрт у подвигу је метафора, јер нити су сви косовски јунаци погинули, нити су Срби после боја на Косову нестали. Прихватајући Завет, Срби су одлучили да не дозволе себи да постану робови, а то, пре свега, значи робови нагона са самоодржање, нагона за моћ, нагона за уживање по сваку цену. Иако смо дуго времена били турски сужњи, успели смо да помоћу Завета сачувамо политичку субјективност испод одоре политичке немоћи, те да упорно радимо на увећавању те политичке субјективности све док се коначно нисмо ослободили.

У овом контексту је врло занимљива анегдота – назовимо је тако –  с почетка Првог српског устанка, када је Аганлија понудио Карађорђу 500 кеса (нечега) или да му у Аустрији купи имање боље од оног у Тополи у замену за оно што би се данас назвало деескалација ситуације и неконфликтно решавање спора. Преведено на српски: понудио му је да се мане посла у коме може да изгуби главу и да се посвети хедонизму, као сав „нормалан“ свет. Карађорђе је одбио и глава му је збиља пала на један сраман начин. Међутим, он је до тада урадио већ толико, да је Милош Обреновић који му је главу de facto узео, морао да доврши посао до краја. (Цинизам историје се касније побринуо да последњи Обреновић заврши као први Карађорђевић.)

Прихватити Завет значи извести подвиг обуздавања нагона за самодржањем и свих осталих нагона. Другачије речено: Косовско опредељење значи определити се за слободу насупрот идентитету роба који одбацује слободу и пристаје на понижења, само да би робовао својим нагонима до краја живота.

Када прихватимо овакво објашење Завета, онда видимо да се непрекидно налазимо пред заветним ситуацијама: на једној страни је ропство нагонима, новцу, уживању, и свим оним компонентама такозваног „нормалног“ живота, које воде до света у коме је нормално да чачкате телефон док пред вама силују жену. На другој је отпор, што значи подвиг, где се одлучујете за етику, а она почиње тамо где можемо да превладамо притисак нагонског живота, јер верујемо да се у животу може и нешто више. (Фројд би прихватање Завета назвао сублимацијом. Веровао је да то могу само малобројни, дакле елита. Косовски завет је, међутим, доказ „демократичности“ подвига и то је још једна ствар која је тако лепа у њему.)

Заветна ситуација је тако и ситуација у којој млад лекар одлучује да остане у Србији и лечи своје ближње за 1.000 евра, уместо да оде у неку непознату земљу и лечи непознате људе чиме би сугерисао да његови сународници, што се њега лично тиче, могу сутра да умру. Заветна ситуација је и она у којој професор у учиниоци наставља да спашава душе деце, иако су господари све учинили да ту децу окрену против њега, а њега понизе толико да заборави шта је. Заветна ситуација је и када одбијеш да продаш ЕПС странцима, и претвориш пола Србије у страни рудник српског литијума. Заветна ситуација је и када не чачкаш мобилни, као они путници у вагону, док су ти сународници са југа изложени насиљу. Заветна ситуација је када изабереш да будеш херој, макар и дискретни, како би рекли људи из Београдског синдиката, уместо да допустиш себи да се други људи стиде у твоје име, јер ниси способан чак ни за стид.

Косовски завет никада није био застарео, али је ретко када, после 1918. године, његова актуелност била тако очигледна као данас. И то не само у Срба, већ и глобално. Завет није само темељ нашег идентитета, који управо због њега управо и јесте заветни; он је истовремено и одлука да останемо људи и боримо се за хуманистичку цивилизацију у борби против Мегалополиса и његовог плана да нас преобрази у оне несретнике из вагона који мирно чекају да им се налепи етикета са било каквом „кривицом“, да би после тога и они дошли на ред да буду силовани.