Кецмановић: Срби не попуштају – чекају да браћа стигну на делту Дунава. Да Бог да!

СТАЛНО слушамо о неолиберализму, глобализму, неоимперијализму, неоколонијализму, хегемонизму колективног Запада односно САД, као да то до јуче није било или се није могло видјети, барем у Српској и Србији. Или су Американци сада претјерали, па је тој политици одзвонило.

Падом Берлинског зида, САД нису постале само једина суперсила у војном смислу него је капитализам постао свјетски систем. Изузев на Куби и пола Кине, побједили су тржишна привреда, демократија, људска права. И, оно што је најважније, побиједила је неолиберална култура свакодневног живота.

Али, не заборавимо, за Србе/Југословене злосретно скидање гвоздене завјесе догодило се наивношћу Горбачова и мамурлуком Јељцина. САД нису побиједиле него је СССР извршио самоубиство.

Сартори сматра да се „социјализам оклизнуо на банану“, односно да је, упркос унутрашњим проблемима, могао да опстане најмање још деценију или двије.

Када је Горбачов посјећивао источноевропске пријестонице, укључив и Београд, да би комунистичке лидере обавијестио о новом курсу. Милошевић му је одржао лекцију, чему су се транзициони Срби подсмијавали, а сад је преслушавају.

Касније је и Кадијевић добио корпу од Јељцина.

Упоредо, на Западу је крахирала „социјална држава илити друштво благостања за све“ јер су програсивни порези на високе профите (95 % и више) демотивистали предузетнике, а висока потпора демотивисала сиромашне да раде за једва веће наднице.

И демократија је зарибала јер је, како је показала `68, завладала масовна изборна апстиненција због неповјерења народа у демократске институције и изабране политичаре. Али, појавили су се неолиберални спаситељи капитализма Маргарет Тачер и Роналд Реган.

Она је рекла да „нема бесплатног ручка“, а он скресао порезе богатим.

Реганомика и тачеризам су покренули нови развојни циклус капитализма. Неолиберал са Харварда Р. Нозик је то теоретски образложио: „Не постоји никакво друштвено добро због кога би требало да се појединци жртвују“.

Тај циклус је завршио у хаосу турбокапитализма, предаторског капитализма, казино капитализма, слому тржишта и демократије.

Транзиционе земље источне Европе биле су прави елдорадо да се неолиберална формула размаше у најсуровијем облику неоколонијализма.

Амерички савјетник више посткомунистичких влада Џефри Сакс подучавао је домаће лидере: „Провалија се не може прескочити у три скока“. Елем треба се добро залетити и упасти провалију, да би „најприје било горе, да би касније било боље“.

Старији памте како је то изгледало у Београду: масовна биједа, пропаст средње класе, шверц девизама, трговина дрогом, процват проституције, нерасвијетљена убиства, тајкуни.

У Москви је слика била вишеструко увећана и изоштрена. А онда се појавио Владимир Владимирович и помјерио клатно у супротном смјеру. Путин је подигао Русију на ноге, вратио је у свјетску политику, па и на Балкан, вратио самопоштовање и самопуздање народу велике земље. Што је у крајњој линији најважније, поново направио војну суперсилу са глобално супериорним ракетним системима.

Украјину, коју је Бжежински проклео геополитичком процјеном „ко влада Украјином, влада и Евроазијом, а ко влада Евроазијом, вада свијетом“, САД су обојеном револуцијом на Мајдану пред носом Путину узеле под своје и почеле да примичу НАТО границама РФ. За свега осам година наоружале су и обучиле украјинску војску, а они сами протјерали руски језик и културу, руске и проруске кадрове из управе, просвјете, медија, промовисали пронацистичке одреде.

Стару Русију претворили су у антирусију.

Путин је током специјалне операције био изненађен што није дочекан као ослободилац. И закашњење објаснио да није могао раније да крене јер још није имао суперсонично оружје распоређено по границама.

Ако је падом Бахмута и сломом украјинско-америчке контраофанзиве исход рата преломљен, још не знамо гдје ће Русија повући нове границе.

Међутим, остао је капитализам неолибералног типа. Као што дубока држава подржава, чак и буквално придржава Бајдена, постоје и олигарси око Путина. Има их и у српским земљама, само их зову тајкуни.

Формирала се елита богатих која дијели неолибералне вриједности и животни стил хедонизма, расипништва и сексуалних перверзија, умрежена са одговрајућим западним елитама и са дистанцом презрења према сопственом народу.

То су они Руси који су уцијењени блокадом рачуна и некретнина на Западу, а имају немали утицај на власт.

Путин повремено спомиње да специјална операција има шири глобални контекст борбе за вишеполарни свијет суверених и раноправних држава и народа и добио је позитиван одговоре из Латинске Америке, Африке, исламског свијета који су одбили да му уведу санкције.

Спомиње и да суверенитет подразумијева колективни идентитет, традицију, националну културу, специфичне вриједности.

Дугин је тај који се бави васкрсом руске душе, повратком православним вриједностима, културним препородом народа. Да ли су му ћерку убиле западне службе јер су препознале стратешку важност његовог рада или је била жртва на унутрашњем фронту између олигарха и путиноваца? Но, и у српским земљама у лајт форми и у минијатури постоји тај унутрашњи фронт који су отворили са Запада спонзорисани и инструисани дио страначког, медијског и невладиног сектора („треба признати Косово“, „пустити Српску низ воду“, „увести санкције Русији“).

Неки га препознају чак и у национално најчвршћим институцијама као што су Катедра за историју, САНУ, па чак и СПЦ. Насупрот томе, власт и велика већина народа у српским земљама оживљава националне традиције, српски лидери врло често заједно свечано подсјећају на славне побједе и трагична страдања, бране ентитет и покрајину, консултују Патријаршију.

На све стране се чује: морамо се вратити нашим изворним вриједностима, националној култури, словенству и православљу, српском језику и ћирилици, његовању старих обичаја и образаца понашања, идентитету и наталитету, државном суверенитету, грбу са четири оцила, подсјећати на жртве за слободу – од Косовског боја до ратова за Српску и јужну покрајину, српски свијет.

А гдје нам је то? Сигурно не у Београду! Велеграду са немалим бројем дипломатских породица, са све већим бројем тамнопутих миграната, а сада и бљедоликих избјеглица из Украјине, жућкастих Вијетнамаца за воланом градских аутобуса, придошлица разних народа и вјера.

Модернизација, урбанизација, глобализација, којих се ваљда нећемо одрећи, учинили су метрополе, попут Берлина Мадрида, Москве, у длаку истим. Иста јела, пића, одјећа, кола, излози, брендови.

И у Београду су народне ношње, везови, ткани ћилими смјештени у Етнографски музеј. „Београд је постао свијет!“ Али који и какав свијет?

Свијет либерализма је у терминалној неолибералној фази.

На селу се његују старе вриједности, крсне славе, вишегенерацијска породична окупљања, игра коло око цркве, пале бадњаци, језик без енглеских туђица, ћирилица, од дједе се учи народна поезија, одржава комшијски колективизам.

Кад човјек у ТВ репортажама види зелене пропланке са бијелим овцама, бистре потоке, цвркут птица у тишини опустјелих кућа, дође му да се одмах спакује. Али, нема асфалта, нема прикључка за интернет, сњегови прекидају струју, далеко љекар и ветеринар, што су опет достигнућа модерне цивизације. А да све то има, то не би било село. Сељаци би били менаџери у етнотуризму, поздрављали се са „ћао“ и били „кул“.

Та пандемија, звали је корона или другачије, све је заразила. Солжењицин каже да су „данас на свијету једино резистентни руски богомољци и да су му они једина гаранција да руски народ неће пропасти“.

Нису ли „богомољци“ и Србима вјековима чували идентитет и оживљавали га литијама?

Но шта је наш локални актуелни реалполитички оквир епохалног сукоба?

Над Српском протекторат, у Србији Бондстил, обје опасане чланицама НАТО-а. На Дунаву су заустављене барже са руским оружјем, Лавровљев авион за Београд враћен је изнад БЈРМ. Упркос свему, Срби не попуштају. Чекају да браћа стигну на делту Дунава.

Да Бог да!