ИЛУЗИЈА РОДНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

Закон о родној равноправности није закон којим се жели постићи већа инклузивност једне одређене групе људи у нашем друштву, већ је средство за промовисање једне релативно нове идеологије, познате као родна идеологија. Ова надасве тоталитарна идеологија форсира идеју да је род промењив друштвени конструкт, потпуно одвојен од нечијег биолошког пола, и да појединац може самоодредити свој род без икакве везе са својом физиолошком реалношћу. Ово гледиште је суштински погрешно и подрива природни поредак људског постојања. Наравно, овде употребљавам појам „род“ у контексту тврдње да он представља друштвени конструкт, онако како је дефинисан у Закону о родној равноправности, иако је то у потпуној колизији и с граматиком српског језика, и са Уставом Републике Србије, и са здравим разумом.

Чули смо експерте за језик у првом делу овог Округлог стола, и ја, као доктор медицине, не могу много да додам њиховим излагањима. Рећи ћу само да је ова репресија над српским језиком у најбољем духу и маниру политичке коректности. Ова лево-либерална политичка коректност свему, па и живом језику приступа с позиције полицајца који треба да заводи ред. Ипак, језик, мада има своја правила и логику, није чисто логички систем. Језик еволуира вековима и поред система и правила поседује и ирационалну компоненту. Она се не може занемарити, и језик није могуће поново измислити. Он је такав какав јесте. Они који покушавају да силом промене овај дух српског језика не размишљају о томе да оно што они сада покушавају да уведу у свакодневни језик сутра може такође да буде сматрано политички некоректним, што би нас увело у непрекидне измене и допуне, и политички коректне реформе језика којима нема краја. Све је то у правом маниру лево-либералних наследника марксистичке мисли. Језик је носилац суштине народног бића и није за експериментисање, што је и први разлог за укидање, односно измене овог Закона.

Желим да се осврнем на природу тзв. родне идеологије. Да, то јесте идеологија, и не само то, она је по својој суштини тоталитарног карактера.

За почетак, треба да разумемо разлику између пола и рода. Мушки и женски пол као биолошка чињеница, одувек су схватани непроменљивим делом људске цивилизације. То диктира наша ДНК, то је видљиво је у нашој физиологији, и последично је у нашој репродукцији. С друге стране, род, како га представља ова нова идеологија, јесте магловит концепт, укорењен не у науци, већ у индивидуалним осећањима и перцепцијама, и промовисан не у најбољем маниру промовисања људских права, већ управо супротно, у негацији фундаменталних људских права, оличених у Универзалној декларацији о људским правима као и у друштвено-политичком притиску на неистомишљенике.

Овде лежи прва критика родне идеологије: њена инхерентна субјективност. Одвајањем рода од објективне биолошке стварности улазимо у област у којој је самоперцепција једино мерило истине. Мушкарац може да се прогласи женом, или обрнуто, само на основу личног осећања. Овај релативизам представља претњу друштвеним нормама и структурама које су еволуирале током историје на основу објективне реалности мушкараца и жена.

Друга критика лежи у идеолошкој манипулацији језиком. Термини као што су „родна флуидност“ и „небинарност“сковани су да би се нормализовала идеја да род није бинаран концепт. Међутим, чинећи то, ови нови идеолози обесмишљавају језик. Ако речи више немају фиксно значење, усидрено у стварности, онда губе комуникативну сврху. У овом новом свету, „мушкарац“ и „жена“ су сведени на празне означитеље, лишени свог биолошког, историјског, друштвеног и културног значаја.

Треће, родна идеологија подрива суштинске разлике између мушкараца и жена. Сугеришући да су ове разлике само друштвени конструкти, одбацује се јединствени допринос који сваки пол доноси друштву. Мушкарци и жене, на основу својих инхерентних биолошких и психолошких разлика, имају различите, али комплементарне улоге у друштву. Порицати ово значи порицати саму људску природу и одузимати сваком полу урођено достојанство и вредност.

Такође, ово јесте идеологија јер њени носиоци не желе да унапреде људска права за једну групу људи унутар популације. Не, они намећу своје ставове целокупној људској заједници, мењајући устаљене друштвене норме које се односе на пол и сексуалност. Тако, у терминологији родних идеолога, особа која се самоидентификује са својим биолошким полом се назива „цисџендер“, док се особа која одбацује свој биолошки пол означава као „трансџендер“. У реалности, не у измишљеном свету родних идеолога, оваква особа има психолошке проблеме, и треба јој помоћи да их превазиђе уместо да јој се аплаудира и лажно подржава.

На крају, промоција родне идеологије у школама је посебно забрињавајућа. Деца се уче да могу да бирају пол, што доводи у најмању руку до конфузије, а у тежим ситуацијама и до катастрофално погрешних одлука да се крене путем тзв. транзиције пола, што укључује и мутилантне, иреверзибилне хируршке захвате. Овде није реч о негирању проблема оне деце која истински доживљавају родну дисфорију; овде је реч о потенцијалној штети подстицања деце да преиспитују своју биолошку стварност у годинама када још увек покушавају да разумеју свет око себе.

Овај накарадни закон је само први корак у успостављању родне идеологије на друштвеном нивоу. Законописци нису водили рачуна о последицама које промовисање родне идеологије мора имати на наше друштво. Један од највећих проблема јесте утицај ове идеологије на права жена. Брисањем граница између биолошког пола и самоидентификованог рода, ризикујемо да нарушимо саму основу на којој су успостављена права жена. Ако неко може да тврди да је жена само на основу личних осећања, то обезвређује јединствена искуства и изазове с којима се суочавају биолошке жене и банализује њихову дуготрајну борбу за једнакост.

У Сједињеним Америчким Државама можемо јасно видети колике су и какве последице ове идеологије. У контексту права жена, укључивање самоидентификованих жена, а заправо мушкараца у женски спорт представља питање правичности. Постоје јасне, биолошке разлике између мушкараца и жена због којих је конкуренција између њих неједнака. Када се биолошки мушкарци такмиче у женским спортовима, то биолошке жене доводи у неповољан положај, поткопавајући сврху постојања одвојених категорија за мушке и женске спортове. Сада имамо већ доста примера да када једном биолошки мушкарац, који је у илузији да је жена, уђе као такмичар у неку женску спортску дисциплину, он редовно побеђује и жене више немају никакве шансе против њега.

Правне импликације родне идеологије су такође вредне испитивања. Закони који су створени да заштите права жена могу бити искоришћени од стране оних који се идентификују као жене. Иако је кључно заштитити права свих појединаца, такође морамо осигурати да ова заштита ненамерно не крши права других. Јер једна од основних карактеристика људских права јесте да су универзална. Ова права, која се намећу овим Законом, то нису. Она дају, у реалности апсолутно неутемељене привилегије једној групи људи на рачун огромне већине становништва, притом кршећи фундаментална људска права.

Још један проблем јесте утицај родне идеологије на здравствену заштиту. Лечење и превентивне мере за различите болести често зависе од биолошког пола. Ако у области здравствене заштите почнемо да дајемо предност родном идентитету у односу на биолошки пол, то би могло довести до неадекватног или неодговарајућег лечења, и то се управо сада дешава на Западу.

Посебно, и можда најзначајније, промоција родне идеологије поставља озбиљна етичка питања. Када се деца подстичу да преиспитају свој пол и размотре медицинске интервенције као што су хормонски блокатори или мутилантне операције, то није само питање личног идентитета већ и питање медицинске етике. Да ли чинимо више штете него користи тиме што дозвољавамо деци да доносе потенцијално неповратне одлуке о свом телу пре него што су у потпуности сазрела, и физички и емоционално? Немојте уопште сумњати да ће се ове ситуације дешавати дозволимо ли да овај Закон остане на снази и да се доносе нова законска решења у овом смислу, као што је најављени Закон о родним идентитетима. Већ сада широм САД-а и Канаде малолетна деца сама, без пристанка родитеља, доносе овакве страшне одлуке, док њихови родитељи, ако се побуне и покушају да заштите своју децу, завршавају у затворима.

Штавише, притисак за хитном афирмацијом и медицинском интервенцијом када дете изрази збуњеност у вези са својим полом треба озбиљно да нас забрине. Опште је прихваћено да деца пролазе кроз различите фазе истраживања и самооткривања. Одмах означити таква истраживања као доказ да сте „рођени у погрешном телу“ не само да је погрешно, већ може довести и до неповратних физичких и психичких последица.

Нарочито је у овом смислу кључно размотрити друштвене последице агресивне нормализације родне идеологије, дакле посебно у односу на млађе генерације. Одрастање у свету у коме се род представља као лични избор, који се притом мења из дана у дан, може изазвати конфузију и несигурност у младим незрелим умовима. У покушају да декларативно промовишемо прихватање и инклузивност, нехотице или можда с намером стварамо окружење нестабилности и сумње за нашу децу.

Имајући у виду ове проблеме и страхове, неопходно је да критички проценимо импликације родне идеологије. Иако је важно неговати друштво у ком се сви осећају прихваћено и поштовано, то не би требало да дође по цену биолошке реалности и основних људских права, а посебно права жена и права родитеља да суверено доносе одлуке о својој децу, и по цену одговарајуће здравствене заштите или етичких стандарда.

Уместо да преобликујемо друштво на основу идеологије која је одвојена од биолошке стварности, требало би да тежимо стварању друштва у коме се поштују индивидуалне разлике, где права једне групе не нарушавају права друге, и где признајемо и славимо фундаменталне реалности нашег биолошког постојања.

Аргумент против родне идеологије није аргумент против родно дисфоричних појединаца, већ против идеологије која настоји да редефинише друштвене норме и биолошке реалности а која је заснована на тако баналном аргументу као што су субјективна осећања.

У том смислу је од велике важности раздвојити идеју родне дисфорије – истинског психолошког стања које признаје медицинска заједница – од ширег идеолошког покрета који инсистира на томе да је род потпуно флуидан и самоодређен концепт. Могуће је и неопходно помоћи онима који пате од родне дисфорије без пристајања на идеологију која редефинише појам „рода“ за све. Али та помоћ и подршка треба да буду утемељени на биолошким чињеницама и принципима медицинске струке, а не на тренутно присутним друштвеним-политичким трендовима.

Поред наведеног постоји и потреба да се сачува интегритет научног истраживања пред идеолошким притиском. Принцип науке јесте да се тражи истина заснована на емпиријским доказима. Наука не би смела да поклекне пред притиском јавности, још мање једне тоталитарне идеологије. Инсистирањем да је род чисто друштвени конструкт и неповезан с биолошким полом, родна идеологија ризикује да политизује научна истраживања и подрије објективну потрагу за знањем.

Наметање родне идеологије доводи у питање темељни принцип слободе мишљења. Не ради се о ускраћивању права или показивању неосетљивости према тзв. трансродној заједници, већ о праву на преиспитивање, дебату и неслагање с мејнстрим идеологијом без страха од цензуре или казне. Слобода мисли и говора саставни је део здравог, функционалног друштва, а ове слободе укључују и право да се доводи у питање родна идеологија. Овим Законом се грубо крши слобода изражавања и уводи вербални деликт, и то је још један од разлога зашто овај Закон хитно треба мењати.

Забринутост око родне идеологије протеже се и даље од индивидуалног и друштвеног нивоа на глобалне размере. Уједињене нације, на пример, све више заговарају признавање „родног идентитета“ у међународном праву. Иако на површини ово може изгледати као корак ка инклузивности, важно је размислити о потенцијалним глобалним импликацијама о којима смо овде говорили. Да ли ће такве мере заиста довести до равноправности или ће додатно закомпликовати ствари, доводећи до правних нејасноћа, потенцијалне злоупотребе и дубоких друштвених раскола? Ово је, наравно, реторичко питање.

Такође је битно запамтити да дебата о родној идеологији није само бинарни аргумент између оних који прихватају и оних који одбацују појмове рода, родне флуидности и родних идентитета. Много је оних који признају сложеност овог питања и траже уравнотежен приступ – приступ који не одбације реалност постојања родне дисфорије, али који истовремено препознаје инхерентне биолошке разлике између мушкараца и жена, као и друштвене структуре које су еволуирале на основу ових разлика, а у првом реду природну породицу и права која она мора уживати.

Дакле, расправа око родне идеологије не би требало да се сведе на питање прихватања насупрот одбацивања, или прогресивизма насупрот конзервативизму. То је сложено питање које захтева пажљиво разматрање, отворен дијалог и спремност да се саслушају све перспективе. Реч је о успостављању равнотеже између индивидуалних права и друштвене хармоније, између признавања личних искустава и поштовања биолошке реалности, али никада по цену одустајања од истине.

У закључку, желим да истакнем да успон родне идеологије представља значајно удаљавање од објективне реалности људског постојања. Иако су саосећање и разумевање кључни у раду с појединцима који се боре са својим осећајем припадности једном или другом полу, важно је запамтити да идеологија никада не би смела да замени стварност. Морамо тежити друштву које поштује и признаје основне биолошке разлике између мушкараца и жена, уместо да покушавамо да их редефинишемо на основу субјективних осећања.

Морамо сачувати дух нашег, српског језика, основна људска права, принципе научног истраживања, морамо заштитити права жена, размотрити медицинске и етичке импликације тзв. родне транзиције, нарочито код деце, и задржати право да се о овим питањима преиспитујемо и расправљамо слободно и отворено.

Зато, у духу непрекидне одбране истине, која је увек једна, наш став као друштва мора бити: мушкарац је мушкарац, жена је жена, „ДА“ равноправности полова, велико „НЕ“ родној идеологији и овом неуставном Закону.