СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Нове лекције Слободана Милошевића

Како Западу иде, није тешко замислити да улице са његовим именом, као почаст првом побуњенику против „новог светског поретка“ по мери Америке, нису немогући чинови. Што би били?

Има томе више од седамнаест година како сам у НИН-у написао уводник насловљен Лекција Слободана Милошевића, о односу тадашње српске власти према мртвом човеку који је био председник Србије у судбоносним данима. За све што није дозволио да Запад спроведе над Србијом, председник је оптужен и одведен у Хаг. Остала је бразготина на лицу те власти – како му је обећала да га неће изручити а онда прешла преко својих речи, као преко турског гробља.

Милошевић и Србија

Много је тога заборављено тим људима: живот иде даље! Али то са Милошевићем није. И неће. Снимљена је после мини-ТВ серија као неко разјашњење, коју су назвали Породица, али је то било недостојно догађаја.

Истовремено милиони људи годинама на Јутјубу гледају изнова и изнова последњи Милошевићев говор од 2. октобра 2000, пред други круг противмилошевићевских избора у којима је опозиција победила пре него што су гласачи изашли на биралишта. У 719 речи потресени Милошевић је сажео смисао и процес транзиције, како се звало успостављање западне окупације. Његово изузетно искуство је произвело чувену реченицу: „Ваљда би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“.

Србија се после тога ухватила „европског пута“. Он је подразумевао даље понижавање, али сада кооперативних Срба и Србије као западне савезнице. Тонули смо као шаш која труне у баруштини. Страх „европских путара“ међу Србима никад није био невидљив, али ишло се… корак по корак, дај ово дај оно, подај се скринигу, броји поглавља, цвили, мољакај…

Смрт Милошевића у Хагу је била једна лекција – опомена.

Подсетићу и себе и вас те суморности: „Од свих чињеница из вишедневне светске буре око умрлог Слободана Милошевића најапсурднијом ми се чини вест која се као ‘трака без краја’ (14. март, 22.57) вуче у дну ТВ екрана: ‘Тело Слободана Милошевића у мртвачници аеродрома у Амстердаму. Породица вечерас треба да одлучи где да буде сахрањен…’ Шта ова морбидност може да значи? Да ли је Он то добио што је заслужио? Или је демократска Србија држава (?) без елементарних правила и ритуала за неизбежне животне ситуације? Да ли је то понижење за њега или за нас?“

Сенка после хашке смрти

Подсећамо даље: „Ја знам кад умиру људи / и земља узима њихова грешна тела / ништа се не дешава, записао је поодавно песник. Дешавања су међу живима. Одређујући се према ономе што је леш доскора био, они шаљу поруке околини о себи. Тако је настала и драма кад је објављена смрт Слободана Милошевића. Широм планете је прекинут редован ток вести. Од броја мртвих у Багдаду, извештаја из Беле куће, од промена на Њујоршкој берзи и резултата из најелитнијих спортских лига, свету је у тренутку било важније да сазна да је умро један ражаловани председник мале земље с краја европског континента.

У тренутку смо могли да видимо да је слаба вајда од натчовечанских напора наше ‘прве петолетке’ да будемо бољи и да нас они заволе. Јавили смо им да раскидамо с ‘црним ђаволом’, послали смо га инквизиторима у Хаг да нам на примеру најгорег међу нама покажу како да ‘једном за свагда’ уништимо зло у нама, послали смо и готово све ‘ђавоље шегрте’, говорили су нам као искусни егзорцисти да кривица за зло не може бити колективна…

Тренутак Милошевићеве смрти је био тренутак истине: кад је свет који производи најутицајније вести данашњице о једном од вођа Срба у локалним грађанским сукобима створио слику ‘касапина с Балкана’, он је нас на неодређено време стрпао у ‘лоше момке’ и свака прилика је добра да се то понови. Чак и та кад се харамбаша преселио на други свет. Као да се светом разлио праведни бес што је тај подлац без питања дао себи за право да олако умре и избегне узвишени тренутак да му костимирани судија тутне у руке пресуду за најстрашније замисливе злочине. Стекао се утисак да би толиким људима широм света то тако добро дошло. Многи би се осећали анђелима гледајући пред собом доказаног ђавола.

Али, лоша вест има и своја наличја. Ако је неко досад сумњао да је Слободану Милошевићу историја дала улогу у великом игроказу на размеђу миленијума – сад више нема разлога за то. Неће много помоћи ако га се одричемо. То ће само неки трећеразредни чиновник угурати у свој годишњи извештај, али тамо негде сви ће на помен ‘Србин’ рећи ‘Милошевић’. Они најбескомпромиснији љубитељи демократије међу нама слабо разумеју логику друштва у које улазимо. Кад је неко против у тоталитарном друштву, онда је он храбар, дисидент, херој. Када се противите најјачој групи у демократском друштву онда сте – опозиција. Део сте истог система. Није то нека храброст, већ пре улога – опонента. Зато талибански покушаји да се ‘убије другачије међу нама’ код спољног света не производе утисак.

Стереотипи у које нас они стављају, у крајњој линији – као што показује прича о Милошевићевој смрти – не остављају много наде онима који хоће по сваку цену да објасне да они ‘нису ти Срби’. А стереотипи нису нешто што се преко ноћи уклања. Напротив. Основ масовне људске комуникације је поједностављивање. Како очекивати да ће фармер из Провансе или каубој из Тексаса, поред толиког свог посла, сести и читати књиге с фуснотама о неком немирном народу с муљавог и крвавог Балкана. Да ће се упустити у вишемесечно истраживање како би ушао у мале тајне великих разлика ‘прве’ и ‘друге’ Србије. Однос света према нама лечи само наш успон и – време.

Као што је Аденауер својевремено објашњавао да се Европи може придружити само Немачка, која залечи своје ране, тако би и нама било од највеће користи да не пуцамо себи у ногу и не правимо пакао од своје будућности. Што међу нама стварамо мање талибана на гробовима наших дојучерашњих вођа, то ћемо бити ближе крају наших невоља. Здраво је бити плурално друштво, али опасно је и бескрајно некорисно бити – подељено друштво.

‘Реакција против једне погрешне политике може бити штетна исто као и сама та политика’, пише ових дана у новој књизи амерички политички писац Френсис Фукујама раскидајући с Бушом и неоконзервативизмом. ‘Таква реакција представља луксуз који себи не можемо приуштити.’

Нашем претежном поимању политике као ‘рата до истребљења’ није замисливо да такав ‘луксуз’ постоји. Драма, страх и бес коју је смрт Милошевића изазвала показују да ми немамо та знања. Ово друштво ће бити демократско кад једном направимо правила да ниједан ковчег с нашим грађанином не чека ‘судбоносне одлуке’ по мртвачницама светских аеродрома; када се држава не буде тресла под дилемама коме припада које место на гробљу и коме војници ћорцима могу пуцати изнад раке; када се ‘последњи испраћаји’ не буду претварали у најдраматичније политичке митинге.

У темеље било које озбиљне државе – историјске су очигледности – нису спуштене само кости анђела и добротвора. Французи су имали и Наполеона и Де Гола, Руси и Ивана Грозног и Петра Великог, Немци Бизмарка, Хитлера, Аденауера. Политичка историја Србије ће већ знати направити разлику између смрти која се десила 11. марта (2006) и оне која је обележила 12. март (2003). (Мисли се на Милошевића и Ђинђића!) Готово је сигурно да ми из својих ровова не видимо све. Уосталом, шта су о Карађорђу мислили савременици у тренутку његове смрти? Да ли су оно Обреновићи синови протеривали очеве?

Све ово, наравно, не значи да кад прође сахрана како доликује и ‘четрдесет дана’ упокојавања душе не смемо и не треба да судимо о делима наших (историјских) личности. Напротив, мерећи њих ми меримо своје време, свој учинак. Једино је извесно да неће бити користи од потребе да убијамо или понижавамо друге због својих тренутних уверења. Погледајмо око себе: колико истих оних који су били спремни да убију за ‘оно уверење’, сада прети да ће исто урадити за ‘ово уверење’. Спирала историјског суноврата једног народа престаје када знамо да су наша знања ограничена.“

Милошевић није заборављен – и неће бити

Власти Србије, очекујући аплаузе са Запада, показале су се недорасле свом мртвом председнику јер је сахрана, организована 18. марта, обављена у дворишту Милошевићеве породичне куће! Шта је ту све прекршено, тешко је набрајати у једном оваквом тексту, али то уопште није заборављено – када је немачки магазин „Цајт“ 2019. интервјуисао Петера Хандкеа онда су га новинари укорили што је био на Милошевићевој сахрани:

„Наравно да сам био тамо. Он се на једном од последњих гласања изјаснио за то да се Југославија не распадне. Његова сахрана је била и сахрана Југославије. Зар се заборавило да је та држава основана против Хитлеровог Рајха?“

Улога Слободана Милошевића не мора да се гледа Хандкеовим очима, али – она је неизбрисива. Вероватно, главна улога.

Ових дана је споменик Слободану Милошевићу, који је понуђен – коме него Београду! – завршио у Москви. „Споменик Слободану Милошевићу је привремено постављен испред централног улаза у Бајк центар, поред великог православног крста и блиндираног аутомобила Ноћних вукова, изрешетаног на ратишту.“

Вођа Ноћних вукова Александар Залдостанов – Хирург је подсетио да Руси и Срби и у 19. и у 20. веку све време ратују за исте вредности, а у суштини за духовно јединство, како руског, тако и српског народа. Он је потврдио и тачност Милошевићевих упозорења: „Оставили смо Србе саме против целог блока НАТО. А сада су непријатељи насрнули на нас.“

Шта значи привременост? Али шта год да значи Запад се у трену вратио некритичком и неупитном непријатељству. Споменик „покојном диктатору“ изазива реакцију „луди план“.

Јавности које ништа нису научиле од „лудих планова“ својих „демократских“ зависника од Вашингтона, а који су их довели до украјинске кризе која их води у будућност која се ни у шали не може назвати „светла будућност“ – заозбиљиле су се над изјавом московског политиколога Марата Баширова, да „постоји план да се подигне споменик овом наводном ратном злочинцу – усред Москве. Споменик висок два метра требало би да буде постављен на Тргу Европе у руској престоници“. Њима то свакако може звучати као – глогов колац у зао час и на „правом“ месту.

Не знам да ли ико од водећих, мада већ прилично уморних наших путара „европског пута“, сумња да ће Београд у будућности бити без споменика Слободану Милошевићу. Знају они да бива „оно што бити не може“, иако не виде да им је то сад корисно.

Како Западу иде, није тешко замислити да – можда неће бити споменика Милошевићу по градовима земаља које ово време виде као ослобођење – али улице са његовим именом, као почаст првом побуњенику против „новог светског поретка“ по мери Америке, нису немогући чинови. Што би били?

Јер, коме сада после три деценије понижавајуће и пљачкашке транзиције није јасно да они нису нападали Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије? Политичари ће то последњи прихватити, али кад прихвате све нас ће бити стид што се и ми тога нисмо сетили.