РАЗГОВОР

Данас сам разговарао са Богом.

Дошао је док сам седео на дну рова и целим телом, кроз земљу, осећао јако гранатирање. Блиске експлозије биле су веома озбиљан аргумент за Његову тврдњу да смо ја и моји другови прах земаљски. Слажем се, а ипак сам имао на уму да и најмањи камен, кад доспе у обућу, облије стопало крвљу.

– Камен? – наглашено рече Творац.

– Сумњаш у мене? – осмехнуо сам се.

Сасвим близу експлодирала је граната, бацајући на мене грудву земље.

– Врхунски доказ, – рекох, стресајући прашину.

И тада ме је Он одмах подсетио на породицу. Огроман простор који нас је раздвајао у тренутку се смањио, и седећи на дну мог рова, леђима наслоњен на његову предњу стрмину, истовремено сам био код куће. Видео сам своју кућу, ограду, жену у башти и сина како јој помаже. Јасно сам видео трем на коме се сунчала наш мачка Дугмић. Физички, до пуног мириса, осетио сам своје присуство поред њих. Мачка је, наћуливши уши, подигла главу и погледала у мом правцу. У исто време, моја жена је престала да плеви траву, уморно се усправила и погледала ме у очи. Укочио сам се. Неизрециво осећање преплавило ми је груди и негде, дубоко, покренула се заборављена душа.

– Ти желиш да им се вратиш, – констатовао је Бог.

– Да, – нисам могао да порекнем.

– Зашто онда још ниси с њима?

– Па знаш. Зато што желим да они и даље могу мирно да плеве башту. А мој син – да се игра са пријатељима који му долазе у посету. Тако да сам ја на правом месту. Ја сам онај веома мали камен који ће спречити злу ногу да дође до мојих најрођенијих. Нећу отићи.

Кућа је ишчезла. Поново сам се нашао на дну свог рова. Насупрот мене, уместо породице, био је земљани зид. Далека експлозија и после ње, код мојих ногу, пала је грудва земље и распала се од удара.

– Ти си прах – подсетио ме је још једном мој Сабеседник.

– Да, ја сам прах, – поновио сам, гребући прстима цео метак испод грудве . – Али сам веома опасан прах.

Дунувши, очистио сам прашину са метка и ставио га у џеп, са истим таквим мецима. Експлозије су престале. Осврћући се около, видео сам моје другове како са себе стресају земљу и проверавају оружје. У звонкој тишини која је уследила, оштро се огласио звук хеликоптера који је узлетео негде иза наших положаја. „Очи“ су се брзо подигле да открију могући напад.

– Долазе! –пролетела је команда стрељачким рововима.

Брзо извадивши статив противтенковске гранате из нише, учврстио сам га уз заклон. Прихватио сам ракету од свог партнера, убацио је у жлебове и, померајући руку напред, ставио је где треба. Прионувши уз нишан, поново сам осетио тихо присуство Сабеседника. Био је ту као невидљиви део Бића, са тугом гледајући на дела својих створења.

– Сад имам једну молбу за Тебе, – чини ми се да сам то рекао наглас, јер ме је друг пажљиво погледао. – Нас не ометај и њима не помажи. Даље ћемо сами. Препусти наше нама. ^***

Негде далеко, за Уралом, пегава мачка положила је главу на шапе и, дубоко уздахнувши, заспала у прохладној сенци трема.

 

(t.me/special_forces_officers; превео Ж. Никчевић)